798. Huliti na Njegovo ime znači krivotvoriti sve kvalitete Božanske istine, ili Reči. Ovo je vidljivo iz značenja izraza "huliti", kao krivotvorenja Božje istine, pa tako i Reči, koja je od Gospoda i koja je Gospod (vidi gore, br. 797); takođe i iz značenja izraza "ime" kao osobina stvari ili stanja (vidi u prethodnom tekstu, br. 148, 676), a ovde - kao svih osobina Božanske istine ili Reči; jer je rečeno "Njegovo ime", to jest "ime Božje". Izraz "Ime Gospodnje" znači u Reči svako dobro ljubavi i svaku istinu iz onog dobra iz koga se On bogopoštuje (vidi u prethodnom tekstu, br. 102, 135, 696). Iz ovoga je jasno da izraz "huliti na ime Božje" znači: krivotvoriti sve osobine Božanske istine ili Reči, kao i svako dobro i istinu kojom se bogopoštuje Gospod. Da oni, koji razdvajaju veru od dobrih dela, kako u doktrini tako i u životu, krivotvore sve kvalitete Božanske istine, ili sve stvari Reči, već je objašnjeno u prethodnom poglavlju. To se može zaključiti iz onoga što je često ponavljano u prethodnom tekstu, naime, da isključenje ljubavi i milosrđa, od kojih dela ustvari postaju dobra, i iz kojih suština vere izvodi poreklo, ne može, zajedno s verom, biti sredstvo spasenja; stoga, oni ne samo da krivotvore one delove Reči koji podučavaju o ljubavi prema Bogu i ljubavi prema bližnjem, nego i one odlomke gde se pominju "djela", "činovi", "činjenje" i "delanje"; a, kad su ovi delovi Reči krivotvoreni, posledično su i sve ostale stvari unutar Reči krivotvorene; To stoga, što preostale stvari iz Reči, koje se nazivaju njenim istinama, žive od njih. Kad se život povuče, ono što preostaje biva mrtvo. Štaviše, u Reči je svuda vidljivo svedočanstvo o dobru i istini, kako se često govorilo i prikazano je opsežno u prethodnom tekstu; dakle kad se oduzme dobro, biva krivotvorena ona istina, koja preostaje, a krivotvorena istina jeste - laž. Da su sve stvari iz Reči krivotvorene razmišljanima koja potvrđuju veru samu (li odvojenu veru), prikazaće se pomoću nekoliko primera na kraju ovog poglavlja, gde će se objasniti značenje broja "šest stotina šezdeset i šest".

[2] U onim hrišćanskim crkvama, u kojima je sama vera primljena kao glavni princip njihovih doktrina, postoje oni, koji su visoko učeni i oni, koji su jednostavni. Takođe, postoje i oni koji, razdvajaju veru od dobara života, ali i oni, koji povezuju veru sa dobrima. Pored toga, postoje i oni, koji krivotvoruju Reč u ogromnoj meri, ali i oni, koji je krivotvore u sasvim maloj meri. Budući da je prethodno poglavlje obrađivalo one, koji krivotvore Reč do takvog stepena, da potpuno zatvaraju nebo prema sebi, tako će sada biti tretirani oni koji ne krivotvore Reč u tolikoj meri, da zatvaraju nebo prema sebi. U pitanju su takvi, koji sami u sebi potvrđuju da vera, koja opravdava i spasava, proizvodi životna dobra, kao stablo koje donosi plodove. Onima, koji potvrđuju upravo pomenutu doktrinu u životu, nebo nije zatvoreno, već je njegov najniži deo, gde je ulaz, otvoren. Razlozi su sledeći:

[3] Prvo, oni izvrću Božanski poredak, koji se sastoji u tome, da milosrđe stvara veru, te za koga ne važi da - vera proizvodi milosrđe. Međutim, kod onih, koji, i u doktrini i u životu, potvrđuju ovakvo neispravno gledište, taj obrnuti poredak, u koji oni veruju, može naknadno biti vraćen u prvobitno, ispravno stanje; a, kada se desi povratak na ispravno stanovište, oni ulaze su u nebo u njegovim najnižim delovima. Oni ne ulaze unutrašnjost neba, jer je njihova vera, kojom su za sebe verovali da su opravdani i spaseni, izvedena više od neistina nego od istina; a, na najnižim delovima neba se nalaze oni, koji su u neistinama iz doktrine i religije, a ipak su u dobru života. Njihove obmane su prividne istine iz bukvalnog smisla Reči, od kojih sve imaju život kao svoj cilj. Gotovo da važi isto za svakoga ko se preporađa; svako prvo oblikuje iz Reči doktrinu, samo za sebe, i razlikuje, unutar nje, stvari u koje treba verovati od onih stvari, koje treba činiti. Ono u šta treba verovati, on naziva verom, a ono, što treba činiti, on zove milosrđem. Ali, kako je Božanski poredak u svakom čoveku inverzno postavljen od rođenja, tako on najpre traži veru, a tek mu je na drugom mestu - potraga za milosrđem. Ipak, ako živi život vere, koji je milosrđe, Božanski poredak se postepeno preokreće i obnavlja; a od milosrđa, on živi veru. Zatim, ukoliko je njegova vera od istinitih istina, on ulazi u nebo; jer, kao što je već rečeno, Božanska istina koja proizlazi iz Gospoda čini nebo, i - jeste nebo. Iz toga se može videti kako je današnja vera postala prva i glavna stvar crkve, a to stoga, jer su sledili poredak, koji je inverzno postavljen od rođenja i zato što su bili zadovoljni životom sveta i bili su vođeni ponosom niskog mudrovanja; i zbog toga su se zaustavili u prvoj fazi reformacije.

[4] Drugi razlog zbog koga takvi duhovi ne zatvaraju nebo sebi samima, jeste činjenica da su dobra dela ništa drugo do - ljubav i milosrđe, koji se u delima sadrže, a iz njih nebo i jeste - nebo; jer svi anđeli, baš kao i svi duhovi jesu: naklonosti i misli koji od dela ljubavi dolaze; ili što je isto, oni predstavljaju ljubavi i inteligencije, koji iz njih proističu. Postoje dve ljubavi, od svih mogućih ljubavi, koje su univerzalne i temeljne ljubavi. To su, naime, ljubav prema Gospodu i ljubav prema bližnjem, koji se naziva milosrđe. U tim su ljubavima su svi oni, koji čine dobra dela iz Reči, kao i sve njihove ljubavi; jer sve dobro potiče od ljubavi. Sada, budući da oni, koji sami potvrđuju, u doktrini i životu, uverenje da vera proizvodi dobra dela kao što stablo proizvodi plodove, oni traže dobro unutar vere, stoga su povezani s nebom, ali ne i sa duhovnim nebom, već s prirodnim nebom, koje je u poslednjim stvarima, i može se nazvati ulazom. Takvi se ne mogu primiti u unutrašnjost, zato što, dok vera ne dosegne formu milosrđa, ona ostaje samo prirodna vera, a jasno je da prirodno može proizvesti samo ono što je prirodno. Posve je suprotno kada vera postane vera - putem milosrđa; onda vera postaje duhovna, jer je milosrđe, od koga je vera, duhovno. Pomoću ovakvog tipa vere otvara se duhovni um, dok se, putem, prethono opisanog, prvog tipa vere, otvara samo prirodni um; ali se otvara sve dublje i sve više ka unutra, u skladu sa kvalitetom vere i kvalitetom života iz nje. Um ovakvih ljudi, gledan u svetlu neba, pojavljuje se kao sneg, jer tako izgleda racionalno svetlo; a racionalno posreduje između duhovnog uma i prirodnog uma.

[5] Treće, ako se istraži unutarnje stanje uma i života onih, koji veruju da vera proizvodi dobra dela i koji, štaviše, čine dobra dela, videće se da su oni, ipak, u svom unutarnjem - prirodni; jer je njihova vera ništa drugo do -jednostavno poznavanje zapovesti Reči; a kad unutarnji prirodni vid, koji se zove racionalnim, ulazi u tu veru, dolazi do priznanja da su te zapovesti Božanske; a, kad ljubav postane aktivna u tom priznanju, rađa se poslušnost. Ljubav, koja deluje u ovom priznanju, ne može biti ništa drugo nego ljubav prema nagradi za dobra koja bivaju učinjena, a za njih je ova nagrada - večni život. I kao što ljubav prema nagradi nije od Boga, nego od čoveka, jer u nagradi čovek poštuje svoje dobro, a ne dobro bližnjeg, sledi da je ta ljubav prirodna; dakle, sledi da je stanje uma i života onih, koji veruju da vera proizvodi dobra dela, i koji ih čine po svojoj veri, prirodno. Međutim, ako oni ne čine dobra dela iz poslušnosti, sledi da ljubav, koja ih vodi, jeste ljubav prema slavi, koja proizlazi iz erudicije, ili ljubav prema reputaciji, koja dolazi od uzdizanja do velike časti, te od sticanja bogatstava. Takvi, međutim, samo verbalno priznaju i veruju; u svom srcu, oni ne priznaju niti veruju; stoga su najniži prirodni, a nebo je potpuno zatvoreno za njih.

[6] Da bi se učinilo poznatim da činjenje dobra od poslušnosti potiče od prirodnog čoveka, ukratko će se reći što znači činiti dobro od milosrđa. Niko ne može činiti dobro od milosrđa, osim ako se ne otvori njegov duhovni um, a duhovni um otvara samo čovekovo odbijanje da čini zlo, i izbegavanje zla, te konačno odvraćanje od njega, jer je suprotno Božjim zapovestima u Reči, to jest, suprotno je Gospodu. Kad čovek tako izbegava zlo, i odmakne se od njega, sve što misli, što mu je volja i sve što čini, jeste dobro, jer je od Gospoda. To stoga, što je Gospod je uvek prisutan, kuca na vrata, žuri mu se, i želi da uđe, ali zlo se tome suprotstavlja; zbog toga čovek mora otvarati vrata uklanjanjem zla, jer tek onda, kada se uklone zla, Gospod može ući: Evo stojim na vratima i kucam: ako ko čuje glas moj i otvori vrata, ući ću k njemu i večeraću s njime, i on sa mnom. (Otkr. 3:20). Kaže se da čovek otvara vrata i da uklanja zla, jer je poznato da čovek čini zla od sebe; i budući da je Gospod neprestano prisutan, da kuca na vrata i da mu se žuri, kao što je u prethodnom tekstu rečeno, čovek ima sposobnost da se (kao od sebe) uzdrži od zla; ta se sposobnost, štaviše, daje svakom čoveku. Zato, budući da čovek može sam sebi zatvoriti nebo, može isto, kao da to čini sam od sebe, da otvara nebo (pod uslovom da poseduje misao i htenje ka uzdržavanju od zla) da traži Gospoda, a kad konačno realizuje uzdržavanje od zla, on priznaje da je to uzdržavanje od Gospoda. Kad je, dakle, zlo uklonjeno, šta god da čovek čini - biva dobro, jer je od Gospoda; i šta god čovek čini od Gospoda, to nije prirodno - moralno, već je: duhovno-moralno. Budući da, dakle, milosrđe potiče iz ljubavi prema dobru, dakle od dobra, a time i od Gospoda, sledi da je činjenje dobra iz ljubavi duhovno, dok je činjenje dobra od poslušnosti, budući da je iz ljubavi prema nagradi, prirodno. Takvo je, dakle, prirodno nebo, u kome se nalaze oni, koji su na ulazu u nebo; a tamo dolaze zato, što čine dobro samo od poslušnosti, i ovakav vid činjenja dobra potvrđuju u sebi, u doktrini i u životu, držeći da vera proizvodi dobra dela, kao što drvo donosi plodove.

[7] Četvrto, nadalje je poznato da oni, koji veruju da vera proizvodi dobra dela kao što stablo proizvodi voće, takođe veruju da im je nebo dodeljeno pre uklanjanja zla; međutim, u stvarnosti važi suprotno: dokle god je zlo u čoveku, ništa od toga što on čini, ne može biti dobro, jer zlo stablo ne može da rađa ništa, osim zlih plodova; stoga je jedini put do neba za čoveka – moć (koja dolazi iz Reči) da se uzdrži od zla, jer se iz Reči saznaje da je zlo - greh, a ako se zlo ne ukloni, Gospod ne može ući u čoveka, i darovati mu nebo.

[8] Peti razlog zbog koga ne zatvaraju nebo samima sebi oni, koji potvrđuju u doktrini i životu, svoja uverenja da vera proizvodi dobra dela, kao što stablo donosi plodove, jeste da oni ne krivotvoruju Reč, kao što to čine oni, koji veruju u opravdanje i spasenje po veri bez dobrih dela. Oni, koji veruju u veru bez dobrih dela, krivotvore sve stvari iz Reči koje pominju i nalažu ljubav, milosrđe, dobro, dobra dela, činove, delanje i činjenje. Oni to čine čak i sve do uništenja Božanske istine na nebu, razumevajući je, veoma izopačeno, istovremeno kao veru i kao moralno i građansko dobro sveta (moralno i građansko dobro je jedino što oni postavljaju kao zadatak običnim ljudima, koji imaju prostu veru). Tako oni uništavaju Božansku istinu pomoću argumenata koji se pozivaju na nemogućnost čoveka da ispuni zakon, zbog zle prirode dobara koja potiču isključivo od čoveka, i uklanjanjem zasluge koja pripada za dobra koja potiču od čoveka. Međutim, oni, koji, budući da su prosti, i samoj veri pridružuju dobra dela, samim tim ni ne krivotvore sve pomenute stvari iz Reči, kojima se ovde bavimo, i odatle ne uklanjaju veru od ljubavi prema Bogu i time, naravno, ne uklanjaju Božansku operaciju u svim pojedinostima koje čovek mora učiniti, kao i u svim pojedinostima u koje čovek treba da veruje; jer misle i govore da dobra dela moraju biti učinjena tako, kao da ih čovek čini od sebe, jer onaj, koji ne deluje i veruje kao da to čini od sebe, zapravo - ne veruje ni u šta, i ništa ne čini, a u svom unutarnjem ne poseduje nikakvu religiju. Pa ipak, budući da nemaju u sebi istinske istine, oni, iako ne zatvaraju nebo za sebe, ne mogu napredovati dalje od praga neba. Za one među njima, međutim, koji su voleli istine radi istina, nebo je bivalo otvoreno od onog trenutka, kada je u njima obnovljen Božanski red. Taj proces se odigrava onda, kada se, u njima, milosrđe, i njeno dobro postave na prvo mesto, a vera i njene istine - na drugo, jer, od tog trenutka, oni počinju da idu ispravnim putem, gledajući unapred, dok su, pre obnove Božijeg poretka unutar svog bića, bili poput onih, koji hodaju sa licem okrenutim unatrag.

[9] Šesto, postoje i mnogi, koji čine milosrđe suštinskim sredstvom spasenja (jednako kao što, nasuprot tome, neki drugi čine veru sredstvom spasenja), a ipak ne žive životom ljubavi. Budući da je njihovo milosrđe samo verbalno, očigledno sledi da je njihova vera lišena dobrih dela; stoga njihovo milosrđe, takođ, ne živi, već je mrtvo, a posledica toga je - da se vrlo malo razlikuju od pristalica same vere, te imaju slično srce njima, iako im se duše razlikuju. Međutim, i jedni i drugi podjednako zatvaraju nebo za sebe.