1
A kad ču Hananej, car aradski, koji življaše na jugu, da ide Izrailj putem kojim idoše uhode, on se pobi s njima i zarobi ih nekoliko.
2
Tada se Izrailj zavetova Gospodu i reče: Ako daš ovaj narod meni u ruke, do temelja ću raskopati gradove njihove.
3
I usliši Gospod glas Izrailjev i dade mu Hananeje, a on zatre njih i gradove njihove, i prozva ono mesto Orma.
4
Potom pođoše od gore Ora k Crvenom moru obilazeći zemlju edomsku, i oslabi duh narodu od puta.
5
I vikaše narod na Boga i na Mojsija: Zašto nas izvedoste iz Misira da izginemo u ovoj pustinji? Jer nema ni hleba ni vode, a ovaj se nikakvi hleb većogadio duši našoj.
6
A Gospod pusti na narod zmije vatrene, koje ih ujedahu, te pomre mnogo naroda u Izrailju.
7
Tada dođe narod k Mojsiju i rekoše: Zgrešismo što vikasmo na Gospoda i na tebe; moli Boga neka ukloni zmije od nas. I Mojsije se pomoli za narod.
8
I Gospod reče Mojsiju: Načini zmiju vatrenu, i metni je na motku, i koga ujede zmija, neka pogleda u nju, pa će ozdraviti.
9
I načini Mojsije zmiju od bronze, i metnu je na motku, i koga god ujede zmija on pogleda u zmiju od bronze, i ozdravi.
10
Potom pođoše sinovi Izrailjevi, i stadoše u logor u Ovotu.
11
I iz Ovota otišavši stadoše u logor na brdima avarimskim u pustinji koja je prema moavskoj s istoka.
12
Odande otišavši stadoše u logor u dolini Zaredu.
13
I odatle otišavši stadoše u logor na brdu na Arnonu, koji je u pustinji i izlazi od međe amorejske. Jer je Arnon međa moavska između Moavaca i Amorejaca.
14
Zato se kaže u knjizi o ratovima Gospodnjim: Na Vajeva u Sufi i na potoke arnonske.
15
Jer ti potoci, koji dopiru do mesta Ara, teku pokraj međe moavske.
16
A otuda dođoše k Viru; to je studenac za koji beše rekao Gospod Mojsiju: Skupi narod, i daću im vode.
17
Tada peva Izrailj pesmu ovu: Diži se, studenče; pripevajte ga;
18
Studenče, koji kopaše knezovi, koji iskopaše poglavari narodni s onim koji postavi zakon, palicama svojim. A iz pustinje otidoše u Mantanail,
19
A iz Mantanaila, u Nadil, a iz Nadila u Vamot,
20
A iz Vamota u dolinu koja je u polju moavskom kod gore Fazge i gleda u pustinju.
21
Tada posla Izrailj poslanike k Sionu, caru amorejskom govoreći:
22
Pusti da prođemo kroz tvoju zemlju, nećemo svrtati ni u polje ni u vinograd, niti ćemo piti vode iz studenaca; ići ćemo carskim putem dokle ne pređemo među tvoju.
23
Ali ne dade Sion Izrailju da prođe kroz zemlju njegovu, nego sabra Sion sav narod svoj, i izađe na Izrailja u pustinju, i dođe u Jasu, i pobi se s Izrailjem.
24
Ali ga iseče Izrailj oštrim mačem, i osvoji zemlju njegovu od Arona pa do Javoka, do sinova Amonovih, jer tvrda beše međa sinova Amonovih.
25
I uze Izrailj sva ona mesta i naseli se u svim gradovima amorejskim, u Esevonu i u svim selima njegovim.
26
Jer Esevon beše grad Siona, cara amorejskog, koji beše prvi zavojštio na cara moavskog i beše mu uzeo svu zemlju njegovu do Arnona.
27
Zato govore u priči: Hodite u Esevon, da se sagradi i podigne grad Sionov.
28
Jer oganj izađe iz Esevona, plamen iz grada Sionovog, i spali Ar moavski i stanovnike na visini arnonskoj.
29
Teško tebi, Moave; propao si; narode Hemosov; dao je sinove svoje koji utekoše i kćeri svoje u ropstvo Sionu, caru amorejskom.
30
Ali ih postreljasmo, propade Esevon do Devona, i potrsmo ih do Nofe, koja dopire do Medeve.
31
I tako živi Izrailj u zemlji amorejskoj.
32
Potom posla Mojsije da uhode Jazir, i uzeše sela oko njega, i izagnaše Amorejce koji behu onde.
33
Potom obrativši se pođoše u Vasan; i iziđe Og, car vasanski pred njih, on i sav narod njegov na boj u Edrajin.
34
A Gospod reče Mojsiju: Ne boj ga se; jer sam ga dao u tvoje ruke i sav narod njegov i zemlju njegovu; i učini mu kako si učinio Sionu, caru Amorejskom koji življaše u Esevonu.
35
I pobiše ga i sinove njegove i sav narod njegov, da ne osta nijedan, i osvojiše zemlju njegovu.
