325. Koje su molitve svetih. Da ovo označava, od čega je bogoštovanje, vidi se iz značenja molitava svetih, što označava bogoštovanje od duhovnoga dobra. Molitvama se, u unutrašnjem smislu, označavaju sve stvari bogoštovanja; a svetima, duhovne stvari; jer se u Reči nazivaju svetima oni koji su u Gospodovom duhovnom carstvu, a pravednima, koji su u Njegovom nebeskom carstvu (kao što se može videti, br. 204). Ali u unutrašnjem smislu Reči, svecima se ne označavaju sveci, nego sveti, jer sveci su osobe, a u unutrašnjem smislu sve što je povezano sa osobom odlaže se, jer same stvari to sačinjavaju (o čemu vidi br. 270); i da anđeli, zato što su duhovni, misle odvojeno od osoba, vidi isto tako gore, br. 99, 100. U tome se unutrašnji smisao razlikuje od spoljašnjeg smisla, koji je smisao slova; i pošto se pod svecima (svetima) misli na svete stvari, a pod svetim se u Reči misli na Božansku istinu, koja proizlazi od Gospoda, i koja čini Njegovo duhovno carstvo (kao što se može videti gore, br. 204); stoga se svetim stvarima označavaju duhovne stvari, a molitvama svetih, bogoštovanje od duhovnog dobra. Da je bogoštovanje od ovoga dobra označeno molitvama svetih, vidi se i iz toga što se kaže da su imali zlatne čaše pune tamjana, koje su molitve svetih; a tamjanom se označavaju sve stvari bogoštovanja koje su od duhovnoga dobra (kao što je pokazano u prethodnom članku); otuda sledi, da je isto označeno i molitvama svetih.

Kao kod Davida:

2. Čuj glas moljenja mojega, kad vičem k tebi; neka iziđe molitva moja pred lice tvoje kao kad, dizanje ruku mojih kao prinos večernji. Postavi stražu jeziku mome, čuvaj vrata usana mojih; ne daj srcu mome da zastrani na zle pomisli, da čini djela bezbožna s ljudima koji postupaju nepravedno; i da ne okusim sladosti njihovijeh, nego da je molitva moja protivu zloće njihove (Psalam 141:1-5).

I ovde se molitve nazivaju kadom, a dizanje ruku naziva se prinosom večernjim; a ovo je stoga što je isto označeno kako molitvama tako i kadom, a isto i dizanjem ruku kao da je prinos večernji. Kadom se označava duhovno dobro, koje je dobro ljubavi prema bližnjem; a prinosom se označava nebesko dobro, koje je dobro ljubavi prema Gospodu; tako je bogoštovanje označeno i jednim i drugim. I pošto molitve izviru ne iz usta, nego iz srca preko usta, a sve je bogoštovanje od dobra ljubavi i ljubavi prema bližnjem, stoga se kaže, Postavi vrata usnama mojim; ne daj srcu mome da zastrani ka zlu, da čini djela bezbožna. I pošto se David žali da su zla imala do tada moći nad njim, stoga kaže, Nego da su molitve moje protivu zloće njihove.

Da molitve označavaju isto što i kad (tamjan), vidi se i u Apokalipsi:

3. I drugi anđeo dođe, i stade pred oltarom, i imaše kadionicu zlatnu; i bijaše mu dano mnogo tamjana da doda molitvama sviju svetijeh na oltar zlatni pred prijestolom. I dim od kađenja u molitvama iziđe od ruke anđelove pred Boga. (8:3, 4).

Zato što su ovde slične stvari označene molitvama kao i tamjanom, naime, bogoštovanje od duhovnoga dobra, stoga se kaže da mu je bilo dano mnogo tamjana i da on treba da doda molitvama svetijeh; isto tako da se dim tamjana dizao sa molitvama svetih, pred Boga. Šta je označeno bogoštovanjem od duhovnoga dobra biće prvo objašnjeno, a poslije da molitve označavaju takvo bogoštovanje. Bogoštovanje se ne sastoji u molitvama i u spoljašnjoj pobožnosti, nego u životu ljubavi prema bližnjem; molitve su samo njihovo spoljašnje, jer one potiču od čoveka preko njegovih usta, stoga, u skladu s tim kakav je čovek u pogledu njegovog života, takve su i njegove molitve. Nije značajno da li se čovek pokazuje kao ponizan, da kleči i da uzdiše kad se moli; ovo su spoljašnje stvari; pa ako spoljašnje ne potiču od unutrašnjih, one su samo držanje tela i zvukovi bez života. U svemu što čovek izgovori, postoji osećanje, i svaki čovek, duh, i anđeo je svoje osećanje, jer njihovo osećanje je njihov život; osećanje je ono što govori, a ne čovek bez osećanja; stoga, kakvo je osećanje, takva je i molitva. Duhovno osećanje je ono što se naziva ljubav prema bližnjem; biti u tome osećanju, je istinsko bogoštovanje; molitva je ono što iz toga proizlazi. Otuda se vidi da je suštinsko u bogoštovanju život ljubavi prema bližnjem, a njen je instrument stav tela i molitva; ili, da je primarno u bogoštovanju život ljubavi prema bližnjem, a sekundarno je moljenje; iz čega se vidi da vrlo greše oni koji smatraju da se svo Božanskio bogoštovanje sastoji u usmenoj pobožnosti, a ne u stvarnoj pobožnosti.

4. Stvarna pobožnost je postupati u svakom delu i u svakoj službi iskreno i pravo, pravedno i nepristrasno, jer je tako Gospod zapovedio u Reči; jer na taj način čovek u svakom delu gleda ka nebu i ka Gospodu, s kojim je tada povezan. Ali postupati iskreno i pravo, pravedno i nepristrasno, samo od straha od zakona, ili gubljenja ugleda, ili radi neke počasti ili dobitka, a ne misliti o Božanskom Zakonu, o zapovestima u Reči, i o Gospodu, a moliti se pobožno u hramovima, to je spoljašnja pobožnost koja, ma koliko da izgleda sveta, nije pobožnost nego licemjerje, ili neka stečena navika, ili neko ubeđenje da se samo u tome sastoji Božansko bogoštovanje. Jer ovakav čovek ne gleda od srca ka nebu i ka Gospodu, nego samo očima, dok srce gleda sebe i svet, dok usta govore iz telesne navike samo iz memorije; ovakav je čovek povezan sa svetom a ne sa nebom, sa sobom a ne sa Gospodom. Iz ovih se razmatranja vidi šta je pobožnost, i šta je Božansko bogoštovanje, i da je stvarna pobožnost suštinska ljubav prema bližnjem. O ovome vidi i šta je rečeno u delu Nebo i Pakao 222, 224, 358-360, 528-530; i u Nauku Novoga Jerusalima, br. 123-129, gde se nalaze ove reči: Pobožnost se sastoji u tome da se misli i govori pobožno; i da se posveti mnogo vremena molitvama; u poniznosti u to vrijeme; u posjećivanju hramova; i slušanju govora tamo, u primanju sakramenata svete večere svake godine; i na sličan način u drugim delovima bogoštovanja u skladu sa onim što odredi crkva. Dok se život ljubavi prema bližnjem sastoji u tome da se želi dobro i čini dobro bližnjemu; da se postupa u svakome delu pravedno i nepristrasno, od onoga što je dobro i istinito, a isto tako u vršenju svake dužnosti; - jednom rečju, život ljubavi prema bižnjemu sastoji se u vršenju službi. Božansko bogoštovanje se u primarno sastoji u ovom potonjem životu, a tek sekundarno u onome drugome. Onaj ko razdvaja jedno od drugoga, to jest, koji živi životom pobožnosti, a ne, u isto vreme, i životom ljubavi prema bližnjem, taj ne bogoštuje Boga. Jer život pobožnosti vredi samo ako se s njim poveže život ljubavi prema bližnjem; jer je to glavna stvar, pa kakav je prvi život, takav je i drugi (br. 124, 128)

5. Da Gospod usađuje nebo u stvarnu čovekovu pobožnost, a ne u usmenu ili spoljašnju odvojeno do prve, bilo mi je dokazano kroz mnogo iskustva; jer su bili viđeni mnogi koji su stavljali svo bogoštovanje u usmenu i spoljašnju pobožnost, a u svom stvarnom životu nisu mislili ništa dalje od Gospodovih zapovesti u Reči, ili o onome što je iskreno i pravo, pravedno i nepristasno, da to treba činiti zbog religije, stoga zbog duhovnog porekla, tako da bi izgledali iskreni i pravedni radi ugleda i dobitka, verujući da će ovako stići u nebo pre ostalih. U skladu sa svojom verom, dakle, bili su uzdignuti u nebo; a kad su anđeli opazili su se ovi klanjali Bogu samo ustima, a ne i srcem, i da njihova spoljašnja pobožnost nije poticala od stvarne pobožnosti, koja pripada životu, oni su ih odbacili, pa su se kasnije udružili s onima koji su bili u sličnom životu, i bili su lišeni pobožnosti i svetosti, jer su ovi bili ukaljani iznutra zlima života. Stoga se pokazalo da se Božansko bogoštovanje sastoji primarno u životu ljubavi prema bližnjem, a sekundarno u spoljašnjoj pobožnosi.

6. Pošto se suštinsko Božansko bogoštovanje sastoji primarno u životu, a ne u molitvama, stoga je Gospod učio da, dok se mole, da mnogo ne govore i da se ne ponavljaju, sledećim rečima:

A kad se molite, ne govorite mnogo kao neznabošci; jer oni misle da će za riječi mnoge biti uslišeni; vi dakle ne budite kao oni (Matej 6:7, 8).

Sada, pošto se suštinsko Božansko bogoštovanje sastoji primarno u životu ljubavi prema bližnjem, a sekundarno u molitvama, stoga se molitvama, u duhovnom smislu Reči, označava bogoštovanje od duhovnog dobra, to jest, od života ljubavi prema bližnjem, jer tu se misli na ono što je primarno, u duhovnom smislu, dok se smisao slova sastoji od sekundarnih stvari, koje su učinci, i koji korespondiraju.

7. Molitve se pominju u mnogim odlomcima Reči: ali zato što molitve izlaze od srca, a kakvo je čovekovo srce je onakav je i njegov život ljubavi i ljubavi prema bližnjem, stoga se molitvama, u duhovnom smislu, označava taj život, i bogoštovanje iz njega; kao u sledećim odlomcima:

Kod Luke:

Stražite dakle jednako i molite se Bogu da biste se udostojili uteći od svega ovoga što će se zbiti, i stati pred Sinom čovječijim (21:36: Marko 13:33).

Stražiti jednako, označava pribaviti sebi duhovni život (kao što se može videti gore, br. 187). Stoga se pominje i molitva kao posledica toga života, ili njegovo spoljašnje, koje vredi onoliko koliko proizlazi od života, jer oni sačinjavaju jedinstvo kao duša i telo, ili kao unutrašnje i spoljašnje.

Kod Marka:

8. Isus reče: Sve što ištete u molitvi, vjerujte da ćete primiti; i biće vam. I kad stojite na molitvi, praštajte ako imate na koga, da i otac vaš koji je na nebesima oprosti vama pogriješke vaše (11:24, 25).

I ovde, u duhovnom smislu, moljenjem, željama, i traženjem, označava se život ljubavi i ljubavi prema bližnjem; jer je od Gospoda dato onima koji su u ljubavi i u ljubavi prema bližnjemu, ono što traže; stoga oni traže samo ono što je dobro, i biva im tako; a pošto je i vera od Gospoda, stoga se kaže, vjerujte da ćete primiti.

I pošto molitve proizlaze od života ljubavi prema bližnjem, i pošto su u skladu s njim, stoga, da bi se primilo ono što se traži u molitvama, kaže se, Kad stojite u molitvi, praštajte ako imate na nekoga, da bi i otac vaš koji je na nebesima oprostio vama progriješke vaše.

9. Da se sa, kad stojite u molitvi, označava, kada su u Božanskom bogoštovanju, vidi se iz toga što se ovde kaže isto o onima koji se mole kao i o onima koji prinose dar na oltar, kod Mateje:

Zato dakle kad prinosiš dar svoj na oltar, i onda se opomeneš da brat tvoj ima nešto na tebe, ostavi ondje dar svoj pred oltarom, i idi prije da se pomiriš s bratom tvojim, pa onda dođi i prinesi dar svoj (5:23, 24).

Prinošnjem dara na oltar označava se Božansko bogoštovanje iz razloga što se Božansko bogoštovanje kod te nacije sastojalo u glavnom u žrtvama paljenicama i prinosima, čime su bile označene sve stvari bogoštovanja (vidi Nauk Novoga Jerusalima, br. 214, 221). Otuda se vidi da je isto označeno moljenjem ili iskanjem, kao i prinošenjem dara na oltar, naime, bogoštovanje od dobra ljubavi i ljubavi prema bližnjem.

Kod istoga:

10. Isusu reče: Pisano je: dom je moj dom molitve neka se zove; a vi načiniste od njega pećinu hajdučku (21:13; Marko 11:17; Luke 19:46).

Gospodovim domom označena je crkva; a molitvama bogoštovanje u njoj; pećinom hajdučkom, profanacija crkve i bogoštovanja; iz ovog obratnog smisla jasno je da molitve označavaju bogoštovanje od dobra ljubavi i ljubavi prema bližnjem.

Kod Davida:

11. K njemu povikah ustima svojim, i jezikom svojim proslavih ga. Da sam vidio u srcu svom bezakonje, ne bi me uslišio Gospod; ali Bog usliši, primi glas moljenja mojega (Psalam 66:17-19).

Zato što su molitve u skladu s prirodom čovekovog srca, stoga molitve, kad je srce u zlu, nisu istinske molive bogoštovanja, pa se stoga i kaže, Da sam vidio u srcu svome bezakonje, ne bi me uslišio Gospod, što znači da On neće primii takvo bogoštovanje. Čovekovo srce je njegova ljubav, a čovekova ljubav je njegov život sami, stoga, čovekove su molitve u skladu s njegovom ljubavi ili u skladu sa tim kakav je njegov život; otuda sledi da molitve označavaju život njegove ljubavi i ljubavi prema bližnjem, naime, da je ovaj život označen molitvama, u duhovnom smislu.

12. Mogli bi se navesti mnogi drugi odlomci. Ali će biti izostaljeni zato što čovek ne zna da njegov život i molitve čine jedno, pa stoga se njemu čini da se misli na same molitve kad se one pomenu u Reči. Osim toga, čovek neprestano se moli kad je u životu ljubavi prema bližnjemm iako ne ustima nego srcem; jer ono što pripada ljubavi, to je neprestano u misli, iako on nije toga svestan; u skladu s onim što je rečeno u Nauku Novoga Jerusalima (br. 55, 56). Otuda je jasno i to da, u duhovnom smislu, molitva označava bogoštovanje od ljubavi. Ali oni ne vole ove stvari; u stvari, oni misle obrnuto o tim stvarima, jer za njih se pobožnost sastoji od molitava a ne od života; oni ne znaju u čemu se sastoji prava pobožnost.