1
Tada se podiže sav zbor i stade vikati, i narod plakaše onu noć.
2
I vikahu na Mojsija i na Arona svi sinovi Izrailjevi; i sav zbor reče im: Kamo da smo pomrli u zemlji misirskoj ili da pomremo u ovoj pustinji!
3
Zašto nas vodi Gospod u tu zemlju da izginemo od mača, žene naše i deca naša da postanu roblje? Nije li bolje da se vratimo u Misir?
4
I rekoše među sobom: Da postavimo starešinu, pa da se vratimo u Misir.
5
Tada Mojsije i Aron padoše ničice pred svim zborom sinova Izrailjevih.
6
A Isus sin Navin i Halev sin Jefonijin između onih što uhodiše zemlju razdreše haljine svoje,
7
I rekoše svemu zboru sinova Izrailjevih govoreći: Zemlja koju prođosmo i uhodismo, vrlo je dobra Zemlja.
8
Ako smo mili Gospodu, On će nas odvesti u tu zemlju, i daće nam je; a to je zemlja u kojoj teče mleko i med.
9
Samo se ne odmećite Gospoda, i ne bojte se naroda one zemlje; jer ih možemo pojesti; odstupio je od njih zaklon njihov, a s nama je Gospod, ne bojte ih se.
10
Tada reče sav zbor da ih pobiju kamenjem; ali se pokaza slava Gospodnja svim sinovima Izrailjevim u šatoru od sastanka.
11
I reče Gospod Mojsiju: Dokle će me vređati taj narod? Kad li će mi verovati posle tolikih znaka što sam učinio među njima?
12
Udariću ga pomorom, i rasuću ga; a od tebe ću učiniti narod velik i jači od ovog.
13
A Mojsije reče Gospodu: Ali će čuti Misirci, između kojih si izveo ovaj narod silom svojom,
14
I reći će s ljudima ove zemlje, koji su čuli da si Ti, Gospode, bio usred naroda i da si se očima viđao, Gospode, i oblak tvoj da je stajao nad njima, i u stupu od oblaka da si išao pred njima danu i u stupu ognjenom noću;
15
Pa kad pobiješ ovaj narod, sve do jednog, govoriće narodi, koji su čuli pripovest o Tebi, govoreći:
16
Nije mogao Gospod dovesti narod ovaj u zemlju koju im je sa zakletvom obećao, zato ih pobi u pustinji.
17
Neka se, dakle, proslavi sila Gospodnja, kao što si rekao govoreći:
18
Gospod dugo čeka i obilan je milošću, prašta bezakonje i greh, ali ne pravda krivoga, nego pohodi bezakonje otačko na sinovima do trećeg i četvrtog kolena.
19
Oprosti bezakonje ovom narodu radi velike milosti svoje, kao što si praštao narodu ovom od Misira dovde.
20
A Gospod reče: Praštam po reči tvojoj.
21
Ali tako ja živ bio, i tako sva zemlja bila puna slave Gospodnje,
22
Ti ljudi koji videše slavu moju i znake moje što sam učinio u Misiru i u ovoj pustinji, i kušaše me većdeset puta, i ne poslušaše reči moje,
23
Neće videti zemlje koju sa zakletvom obećah ocima njihovim, neće videti ni jedan od onih koji me uvrediše.
24
A slugu svog Haleva, u kome beše drugi duh i koji se sasvim mene držao, njega ću odvesti u zemlju u koju je išao, i seme će je njegovo naslediti.
25
Ali Amalik i Hananej sede u dolini, zato se sutra vratite natrag, i idite u pustinju k crvenom moru.
26
Još reče Gospod Mojsiju i Aronu govoreći:
27
Dokle će taj zli zbor vikati na me, čuo sam viku sinova Izrailjevih, koji viču na me.
28
Kaži im: Tako ja živ bio, kaže Gospod, učiniću vam onako kako ste govorili i ja čuh.
29
U ovoj će pustinji popadati mrtva telesa vaša, i svi između vas koji su izbrojani u svem broju vašem od dvadeset godina i više, koji vikaste na me,
30
Nećete ući u zemlju, za koju podigavši ruku svoju zakleh se da ću vas naseliti u njoj, osim Haleva, sina Jefonijinog i Isusa, sina Navinog.
31
A decu vašu, za koju rekoste da će postati roblje, njih ću odvesti, i oni će poznati zemlju za koju vi ne marite.
32
A vaša telesa mrtva će popadati u ovoj pustinji.
33
A deca vaša biće pastiri po pustinji četrdeset godina, i nosiće kar za preljube vaše, dokle ne ispropadaju telesa vaša u pustinji.
34
Po broju dana, za koje uhodiste zemlju, četrdeset dana, za svaki dan po godinu, nosićete grehe svoje, četrdeset godina, i poznaćete da sam prekinuo s vama.
35
Ja Gospod rekoh, i tako ću učiniti svemu tom zboru zlom, koji se sabrao na me: u pustinji će propasti i tu pomreti.
36
A ljudi koje beše poslao Mojsije da uhode zemlju, i koji vrativši se pobuniše sav zbor da viče na nj, prosuvši zao glas o zemlji,
37
Ti ljudi, koji prosuše zao glas o zemlji, pomreše od pomora pred Gospodom;
38
A Isus, sin Navin i Halev, sin Jefonijin ostaše živi između ljudi koji su išli da uhode zemlju.
39
I Mojsije kaza sve ove reči svim sinovima Izrailjevim, i narod plaka veoma.
40
A sutradan ustavši pođoše navrh gore, i rekoše: Evo nas, idemo na mesto za koje je govorio Gospod, jer zgrešismo.
41
Ali Mojsije reče: Zašto prestupate zapovest Gospodnju? Od toga neće biti ništa.
42
Ne idite gore, jer Gospod nije među vama; nemojte da vas pobiju neprijatelji vaši.
43
Jer je Amalik i Hananej tamo pred vama, i izginućete od mača, jer odustaviste Gospoda, pa neće ni Gospod biti s vama.
44
Ali oni, ipak, navališe da idu navrh gore; ali kovčeg zaveta Gospodnjeg i Mojsije ne izađoše iz logora.
45
Tada siđe Amalik i Hananej, koji življahu u onoj gori, i razbiše ih i baciše dori do Orme.
