3318. I bješe umoran, označava stanje borbe. Ovo se vidi iz značenja biti umoran, ili umora (iscrpljenosti), a to je stanje posle borbe, u ovom slučaju to je stanje borbe, jer je predmet o kome se govori stanje spajanja dobra s istinom u prirodnom čoveku. Da biti umoran ovde označava stanje borbe, pokazuje se samo iz serija stvari u unutrašnjem smislu, a posebno zato što se dobro ne može spojiti s istinom u prirodnom čoveku bez borbe ili, što je ODELJAK 2. isto, bez iskušenja. Kako bi se znalo kako se ovo odigrada kod čoveka, biće to ukratko objašnjeno. Čovek je samo organ ili posuda, koja prima život od Gospoda, jer čovek ne živi od samog sebe (vidi br. 290, 2021, 2536, 2796, 1954, 2886-2889, 3001). Život, koji se uliva u čoveka od Gospoda, je od Njegove Božanske Ljubavi. Ova ljubav, ili život od nje, uliva se i vezuje se za posude koje su u čovekovom Racionalnom, i u njegovom Prirodnom. Ove posude su u čoveku u suprotnom položaju u odnosu na život koji se uliva, što je posledica naslednoga zla u kome je čovek rođen, i stvarnog života (zla) koji vodi. Ali život koji se uliva može da pripremi posude da ga prime, i to i čini. Ove posude u racionalnom čoveku, i u njegovom prirodnom čoveku, su stvari koje se nazivaju istinama, koje su u sebi samo opažanja varijacija oblika tih posuda, i promene stanja, u skladu s kojima, na razne načine, postoje varijacije, koje deluju u najnežnijim supstancama, na način koji je neizreciv (vidi br. 2487). Samo dobro, koje ima život od Gospoda, ili koje je život, je ono što se uliva i što pravi red. Stoga, kada su ove posude, koje se razlikuju po obliku, u suprotnom položaju i pravcu u odnosu na život koji se uliva, kao što je rečeno, jasno je da se one moraju svesti na položaj pogodan za život koji se uliva, i da se s njima slaže. Ovo se ne može izvesti sve dok je čovek u istom stanju u kome je bio kad se radio ili u koje se sam doveo, jer u ovom slučaju posude nisu poslušne, jer seone tvrdoglavo opiru, a opiru se nebeskom redu, već prema životu koji se uliva i deluje; jer je dobro koje ih pokreće, i sa kojim se slažu, dobro ljubavi prema sebi i svetu, koje dobro, iz razloga grube vreline koja je u tome, čini da su posude takve. Stoga, pre nego one postanu poslušne, i pripremljene da prime život Gospodove ljubavi, one mora da omekšaju; ovo omekšavanje se postiže samo iskušenjima; jer iskušenja uklanjaju stvari koje pripadaju ljubavi prema sebi, i stvari kao što je preziranje drugih u upoređenju sa samim sobom, stoga stvari koje su slavljenj amoga sebe, kao i mržnje i osvete koje potiču od ovih; stoga, kadase te stvari donekle umere i pokore preko iskušenja, tada posude počnu da popuštaju i da se slažu sa životom Gospodove ljubavi, koja se neprekidno uliva u čoveka. Otuda to, dadobro počinje da se spaja s istinama, prvo u racionalnom čoveku, a posle i u Odeljak 3. prirodnom; jer istine, kao što je već rečeno, samo su opažanja varijacija oblika u skladu sa stanjem koje se neprekidno menja, a opažanja potiču od života koji se uliva. To je razlog da se čovek nanovo rađa, to postaje nov, kroz iskušenja ili, što je isto, kroz duhovne borbe, i da posle dobija kao poklon drugu narav postavši blag, krotak, prostodušan, i skrušenog srca. Iz ovih razmatranja se može videti kakvim svrhama služi iskušenje, naime, da dobro od Gospoda ne samo da se može ulivati, nego da može da dovede u red posude da budu poslušne, i da se na takav način poveže s njima (dobro od Gospoda da se poveže). Da su istine posude koje primaju dobro, može se videti u br. 1496, 1832, 1900, 2063, 2261, 2269. U ovom odlomku, stoga što je predemt o kome se radi povezivanja dobra i istine u prirodnom čoveku, i da pošto se prvi početak povezivanja odvija preko borbi iskušenja, može da bude jasno da se rečima bješe umoran označava stanje borbe. A u pogledu Gospoda, o kojem ovaj odlomak govori u najvišem smislu, On je, preko najtežih iskušenja doveo sve stvari u Odeljak 4. Sebi u Božanski Red, tako da u njemu nije ostalo ništa od Ljudskog koje je povukao od majke (vidi br. 1444, 1573, 2159, 2574, 2574, 2649, 3036); tako da On nije postao nov preko preporađanja kao drugi neki čovek, nego je savimposao Božanski: jer čovek, koji preko preporoda postaje novi čovek, još uvek zadržava u sebi naklonost ka zlu, i samome zlu, ali se uzdržava od zla pomoću influksa života od Gospodove ljubavi, i to velikom silom; dok je Gospod potpuno odbacio svako zlo, i učinio Sebe Božanskim, čak i u pogledu posuda, to jest, istina. To je ono što se u Reči naziva Glorifikacija (Slava).
