Bible

 

Jevanðelje po Mateju 16

Studie

   

1 I pristupiše k Njemu fariseji i sadukeji, i kušajući Ga iskahu da im pokaže znak s neba.

2 A On odgovarajući reče im: Uveče govorite: Biće vedro; jer je nebo crveno.

3 I ujutru: Danas će biti vetar, jer je nebo crveno i mutno. Licemeri! Lice nebesko umete poznavati, a znake vremena ne možete poznati?

4 Rod zli i kurvarski traži znak, i znak neće mu se dati osim znaka Jone proroka. I ostavivši ih otide.

5 I polazeći učenici Njegovi na one strane zaboraviše uzeti hleba.

6 A Isus reče im: Čuvajte se kvasca farisejskog i sadukejskog.

7 A oni mišljahu u sebi govoreći: To je što nismo hleba uzeli.

8 A Isus razumevši reče im: Šta mislite u sebi, maloverni, što hleba niste uzeli?

9 Zar još ne razumete niti pamtite pet hlebova na pet hiljada, i koliko kotarica nakupiste?

10 Ni sedam hlebova na četiri hiljade, i koliko kotarica nakupiste?

11 Kako ne razumete da vam ne rekoh za hlebove da se čuvate kvasca farisejskog i sadukejskog?

12 Tada razumeše da ne reče kvasca hlebnog da se čuvaju, nego nauke farisejske i sadukejske.

13 A kad dođe Isus u okoline Ćesarije Filipove, pitaše učenike svoje govoreći: Ko govore ljudi da je Sin čovečiji?

14 A oni rekoše: Jedni govore da si Jovan krstitelj, drugi da si Ilija, a drugi Jeremija, ili koji od proroka.

15 Reče im Isus: A vi šta mislite ko sam ja?

16 A Simon Petar odgovori i reče: Ti si Hristos, Sin Boga Živoga.

17 I odgovarajući Isus reče mu: Blago tebi, Simone sine Jonin! Jer telo i krv nisu to tebi javili, nego Otac moj koji je na nebesima.

18 A i ja tebi kažem: ti si Petar, i na ovom kamenu sazidaću crkvu svoju, i vrata paklena neće je nadvladati.

19 I daću ti ključeve od carstva nebeskog: i šta svežeš na zemlji biće svezano na nebesima, i šta razrešiš na zemlji biće razrešeno na nebesima.

20 Tada zapreti Isus učenicima svojim da nikom ne kazuju da je On Hristos.

21 Otada poče Isus kazivati učenicima svojim da Njemu valja ići u Jerusalim, i mnogo postradati od starešina i od glavara svešteničkih i književnika, i da će Ga ubiti, i treći dan da će ustati.

22 I uzevši Ga Petar poče Ga odvraćati govoreći: Bože sačuvaj! Neće to biti od tebe.

23 A On obrnuvši se reče Petru: Idi od mene sotono; ti si mi sablazan; jer ne misliš šta je Božje nego ljudsko.

24 Tada Isus reče učenicima svojim: Ako ko hoće za mnom ići, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj i ide za mnom.

25 Jer ko hoće svoju dušu da sačuva, izgubiće je; a ako ko izgubi dušu svoju mene radi, naći će je.

26 Jer kakva je korist čoveku ako sav svet dobije a duši svojoj naudi? Ili kakav će otkup dati čovek za svoju dušu?

27 Jer će doći Sin čovečiji u slavi Oca svog s anđelima svojim, i tada će se vratiti svakome po delima njegovim.

28 Zaista vam kažem: imaju neki među ovima što stoje ovde koji neće okusiti smrt dok ne vide Sina čovečijeg gde ide u carstvu svom.

   

Komentář

 

Имајући веру у Господа

Napsal(a) Rev. Kurt Horigan Asplundh (strojově přeloženo do Srpski, Српски)

A man praying at a Japanese Shintō shrine, by Kalandrakas ([http://www.flickr.com/people/86251769@N00 カランドラカス]) from Kanagawa, Japan

„Ти си Петар и на овој стијени саградићу Цркву Своју ...“ (Матеј 16:18).

Симон Петар је био један од првих ученика које је Господ позвао. О њему је више написано у Јеванђељима него о било ком другом од дванаест. Био је њихов вођа, најискренији од ових људи. Петар је представљен као лик великих контраста. Једном незаборавном приликом када је Господ испитивао своје ученике о томе шта људи мисле о Њему, Петар је био тај који га је прогласио „Христом, Сином Бога живога“ (Mateju 16:16).

Господ је благословио Петра због овог исповедања његове вере. Камен темељац хришћанства је ово признање Господње божанске природе. Дакле, Петар је с правом назван каменом или стеном, јер је његово признање стена на којој је Господ могао саградити своју цркву.

Ипак, убрзо након тога, када је Петар замерио Господу што је говорио о Његовој смрти, Господ га је назвао „Сатана“ и рекао: „Увредили сте ме“. „Одмакни се од мене, сатано! ... [И] ви не пазите на ствари Божје, већ на ствари људске“Mateju 16:23).

Петрова вера се поколебала.

У можда најпознатијем инциденту о њему забележеном у Јеванђељима, Петар се три пута одрекао Господа те ноћи,

„Спреман сам да пођем с тобом и у затвор и на смрт“ (Luka 22:33).

Не може се порећи људска слабост.

Али то је био други Петар који је заронио у море да би испливао на обалу да види Господа кад се Он појавио касније, након васкрсења. Било је то кад је Господ три пута питао Петра: „Да ли ме волиш?“ „Симон, сине Јонин“, рекао је Господ (јер га је ретко звао Петар), „Да ли ме волиш више од ових?“ „Да, Господе", одговорио је Петар, „Знаш да те волим." Тада је Господ додао ову лепу и надахњујућу оптужбу - „Нахрани јагње моје“ (Ivan 21:15). Рекао му је други пут: "Симон, сине Јонин, волиш ли Ме?" Петар је рекао: "Да, Господе; знаш да те волим." Тада је Господ наложио Петру: „Чувај овце моје“ (Ivan 21:16). Рекао му је трећи пут: "Симон, сине Јонин, волиш ли Ме?" Када је Петар одговорио трећи пут, ожалошћен јер је осетио своју слабост у Господњим речима, рекао је: „Господе, ти све знаш; знаш да те волим“. Господ је рекао: „Нахрани овце моје“.

Овим речима је ставио велику одговорност на Петра. Положио је рад цркве на онога ко га је три пута одбио.

Дакле, постоје две основне ствари о Петру на које мислимо: прво, велика супротност у његовом учењу и, друго, важна налога коју му је Господ дао.

Петер представља квалитет. Све природне ствари које се помињу у Речи, укључујући људе који су описани, представљају духовну стварност. То је оно што Реч чини Божанским и светим списом. У свему што постоји постоји духовни осећај. И тај смисао је Господ сада открио за Нову Цркву. Кад то знамо, Петрово објашњење поприма нову дубину значења. Откривају се нови увиди у природу нашег сопственог живота и онога што Господ очекује од нас, Његових ученика.

Петар представља веру. Али вера може бити две врсте: истинска или мртва. То може бити вера жива са унутрашњом љубављу од Господа: како каже Небеска доктрина за нову цркву, „вера из милосрђа“. То такође може бити шупља или мртва љуска интелектуалног расуђивања или веровања са узорком. Ово је у Небеској доктрини описано као „вера одвојена од милосрђа“ (Објашњена апокалипса 820).

Разлог због којег Реч показује да је Петар човек контраста јесте да илуструје контраст између две врсте вере које он представља. Петар је био способан да чини узвишене ствари - да достигне висине - али је такође био способан за крајњи неуспех и увреду. Петар је могао да изрази суштинску истину цркве: препознајући божанску природу свог Господа и Спаситеља Исуса Христа. Али могао је, у другој држави, слабо порећи да је чак био један од Господових следбеника. Како се Петар могао вратити од тако дубоког признања? Јер ово је природа вере која не живи изнутра.

У ноћи Његове издаје, док су се ученици окупљали са Господом на Тајној вечери, Господ је предвидео Петрово порицање.

- Сајмоне, Сајмоне! Рекао је, „Заиста, сотона је тражио за вас да вас просеје као пшеницу. Али ја сам се молио за вас да ваша вера не пропадне; а кад се вратите к Мени, ојачајте своју браћу“ (Luka 22:31-32).

А касније, док је Петар стајао с Господом на обали, пратећи велики улов рибе, Господ му је дао налог да храни и чува овце.

Зар ово није карактеристика вере? Може пропасти када се издвоји од љубави Господње, али када је оживљена, учи и јача цркву. Вера без милосрђа је слаба и представља је Петрово порицање. Истинску веру, која може водити и поучавати цркву, представља Господња налога Петру.

Да би била жива и вредна, вера мора да стоји с љубављу. То је приказано у дијалогу уз море. Господ је питао не два пута већ три пута: „Да ли ме волиш?“ Ако вера нема у себи љубав према Господу и ако је не оживи доброчинство, она не може служити или поучавати цркву. Истина мора извирати из добра љубави.

Оно што се говори о Петру односи се и на сваког од нас. Сви смо ми ученици Господњи, па би Господ могао питати сваког од нас: „Да ли ме волиш?“ Да ли смо ојачали своју веру слушајући оно што Господ поучава и практикујући то? Ако не, наш духовни живот ће остарити, очврснути у само традиционалне обрасце и коначно умрети.

Господња је обавеза такође за сваког од нас: „Нахрани јагањце моје“, „чувај овце моје“, „нахрани овце моје“. Круг живота је завршен у овом набоју. Наша вера не само да мора бити из љубави, већ мора изгледати и да је користи. Храњење и неговање које је речено Петру значи употребу оних који имају веру. Љубав према Господу постоји у употреби и речено нам је да је у употреби Господња веза са особом (види Божанска мудрост 11: 3).

Права вера тражи израз у добротворном животу и тамо, на делу, проналази трајност и стабилност. Када је вера само идеја, без последичног деловања, то је попут хвалисања Петра када је рекао:

„Спреман сам да пођем с тобом и у затвор и на смрт“ (Luka 22:33).

Заправо, ова вера му је пала на тесту. С друге стране, вера која доноси плод у делима милосрђа тиме се потврђује, ојачава и траје.

Господња задужба за Петра на почетку хришћанске цркве такође је налог свакој особи која има веру у Господа. Ако желимо да останемо у тој вери и да је ојачамо, морамо је вршити у делима милосрђа.

Тада, када дође време да нас Господ пита: „Да ли ме волиш?“, Заиста ћемо моћи да одговоримо: „Да, Господе, знаш да те волим“.

(Odkazy: Jovan 21:15-16; Luka 22:31-33)