1
I onaj dan izišavši Isus iz kuće seđaše kraj mora.
2
I sabraše se oko Njega ljudi mnogi, tako da mora ući u lađu i sesti; a narod sav stajaše po bregu.
3
I On im kaziva mnogo u pričama govoreći: Gle, iziđe sejač da seje.
4
I kad sejaše, jedna zrna padoše kraj puta, i dođoše ptice i pozobaše ih;
5
A druga padoše na kamenita mesta, gde ne beše mnogo zemlje, i odmah iznikoše; jer ne beše u dubinu zemlje.
6
I kad obasja sunce, povenuše, i budući da nemahu žila, posahnuše.
7
A druga padoše u trnje, i naraste trnje, i podavi ih.
8
A druga padoše na zemlju dobru, i donošahu rod, jedno po sto, a jedno po šezdeset, a jedno po trideset.
9
Ko ima uši da čuje neka čuje.
10
I pristupivši učenici rekoše Mu: Zašto im govoriš u pričama?
11
A On odgovarajući reče im: Vama je dano da znate tajne carstva nebeskog, a njima nije dano.
12
Jer ko ima, daće mu se, i preteći će mu; a koji nema, uzeće mu se i ono što ima.
13
Zato im govorim u pričama, jer gledajući ne vide, i čujući ne čuju niti razumeju.
14
I zbiva se na njima proroštvo Isaijino, koje govori: Ušima ćete čuti, i nećete razumeti; i očima ćete gledati, i nećete videti.
15
Jer je odrvenilo srce ovih ljudi, i ušima teško čuju, i oči su svoje zatvorili da kako ne vide očima, i ušima ne čuju, i srcem ne razumeju, i ne obrate se da ih iscelim.
16
A blago vašim očima što vide, i ušima vašim što čuju.
17
Jer vam kažem zaista da su mnogi proroci i pravednici želeli videti šta vi vidite, i ne videše; i čuti šta vi čujete, i ne čuše.
18
Vi pak čujte priču o sejaču:
19
Svakome koji sluša reč o carstvu i ne razume, dolazi nečastivi i krade posejano u srcu njegovom: to je oko puta posejano.
20
A na kamenu posejano to je koji sluša reč i odmah s radosti primi je,
21
Ali nema korena u sebi, nego je nepostojan, pa kad bude do nevolje ili ga poteraju reči radi, odmah udari natrag.
22
A posejano u trnju to je koji sluša reč, no briga ovog sveta i prevara bogatstva zaguše reč, i bez roda ostane.
23
A posejano na dobroj zemlji to je koji sluša reč i razume, koji dakle i rod rađa, i donosi jedan po sto, a jedan po šezdeset, a jedan po trideset.
24
Drugu priču kaza im govoreći: Carstvo je nebesko kao čovek koji poseja dobro seme u polju svom,
25
A kad ljudi pospaše, dođe njegov neprijatelj i poseja kukolj po pšenici, pa otide.
26
A kad niče usev i rod donese, onda se pokaza kukolj.
27
Tada dođoše sluge domaćinove i rekoše mu: Gospodaru! Nisi li ti dobro seme sejao na svojoj njivi? Otkuda dakle kukolj?
28
A on reče im: Neprijatelj čovek to učini. A sluge rekoše mu: Hoćeš li dakle da idemo da ga počupamo?
29
A on reče: Ne; da ne bi čupajući kukolj počupali zajedno s njime pšenicu.
30
Ostavite neka raste oboje zajedno do žetve; i u vreme žetve reći ću žeteocima: Saberite najpre kukolj, i svežite ga u snoplje da ga sažežem; a pšenicu svezite u žitnicu moju.
31
Drugu priču kaza im govoreći: Carstvo je nebesko kao zrno gorušičino koje uzme čovek i poseje na njivi svojoj,
32
Koje je istina najmanje od sviju semena, ali kad uzraste, veće je od svega povrća, i bude drvo da ptice nebeske dolaze, i sedaju na njegovim granama.
33
Drugu priču kaza im: Carstvo je nebesko kao kvasac koji uzme žena i metne u tri kopanje brašna dok sve ne uskisne.
34
Sve ovo u pričama govori Isus ljudima, i bez priče ništa ne govoraše im:
35
Da se zbude šta je kazao prorok govoreći: Otvoriću u pričama usta svoja, kazaću sakriveno od postanja sveta.
36
Tada ostavi Isus ljude, i dođe u kuću. I pristupiše k Njemu učenici Njegovi govoreći: Kaži nam priču o kukolju na njivi.
37
A On odgovarajući reče im: Koji seje dobro seme ono je Sin čovečiji;
38
A njiva je svet; a dobro seme sinovi su carstva, a kukolj sinovi su zla;
39
A neprijatelj koji ga je posejao jeste đavo; a žetva je posledak ovog veka; a žeteoci su anđeli.
40
Kao što se dakle kukolj sabira, i ognjem sažiže, tako će biti na kraju ovog veka.
41
Poslaće Sin čovečiji anđele svoje, i sabraće iz carstva Njegovog sve sablazni i koji čine bezakonje.
42
I baciće ih u pećognjenu: onde će biti plač i škrgut zuba.
43
Tada će se pravednici zasjati kao sunce u carstvu Oca svog. Ko ima uši da čuje neka čuje.
44
Još je carstvo nebesko kao blago sakriveno u polju, koje našavši čovek sakri i od radosti zato otide i sve što ima prodade i kupi polje ono.
45
Još je carstvo nebesko kao čovek trgovac koji traži dobar biser,
46
Pa kad nađe jedno mnogoceno zrno bisera, otide i prodade sve što imaše i kupi ga.
47
Još je carstvo nebesko kao mreža koja se baci u more i zagrabi od svake ruke ribe;
48
Koja kad se napuni, izvukoše je na kraj, i sedavši, izbraše dobre u sudove, a zle baciše napolje.
49
Tako će biti na poletku veka: izići će anđeli i odlučiće zle od pravednih.
50
I baciće ih u pećognjenu: onde će biti plač i škrgut zuba.
51
Reče im Isus: Razumeste li ovo? Rekoše Mu: Da, Gospode.
52
A On im reče: Zato je svaki književnik koji se naučio carstvu nebeskom kao domaćin koji iznosi iz kleti svoje novo i staro.
53
I kad svrši Isus priče ove, otide odande.
54
I došavši na postojbinu svoju, učaše ih po zbornicama njihovim tako da Mu se divljahu, i govorahu: Otkud ovome premudrost ova i moći?
55
Nije li ovo drvodeljin sin? Ne zove li se mati njegova Marija, i braća njegova Jakov, i Josija, i Simon, i Juda?
56
I sestre njegove nisu li sve kod nas? Otkud njemu ovo sve?
57
I sablažnjavahu se o Njega. A Isus reče im: Nema proroka bez časti osim na postojbini svojoj i u domu svom.
58
I ne stvori onde čudesa mnogih za neverstvo njihovo.
