¹ Opomeni se, Gospode, šta nas zadesi; pogledaj i vidi sramotu našu.

² Nasledstvo naše privali se tuđincima, domovi naši inostrancima.

³ Postasmo sirote, bez oca, matere naše kao udovice.

⁴ Svoju vodu pijemo za novce, svoja drva kupujemo.

⁵ Na vratu nam je jaram, i gone nas; umoreni nemamo odmora.

⁶ Pružamo ruku k Misircima i Asircima, da se nasitimo hleba.

⁷ Oci naši zgrešiše, i nema ih, a mi nosimo bezakonja njihova.

⁸ Robovi nam gospodare, nema nikoga da izbavi iz ruku njihovih.

⁹ Sa strahom za život svoj od mača u pustinji donosimo sebi hleb.

¹⁰ Koža nam pocrne kao pećod ljute gladi.

¹¹ Sramote žene na Sionu i devojke po gradovima Judinim.

¹² Knezove vešaju svojim rukama, ne poštuju lice staračko.

¹³ Mladiće uzimaju pod žrvnje, i deca padaju pod drvima.

¹⁴ Staraca nema više na vratima, ni mladića na pevanju.

¹⁵ Nesta radosti srcu našem, igra naša pretvori se u žalost.

¹⁶ Pade venac s glave naše; teško nama, što zgrešismo!

¹⁷ Stoga je srce naše žalosno, stoga oči naše potamneše,

¹⁸ Sa gore Siona, što opuste, i lisice idu po njoj.

¹⁹ Ti, Gospode, ostaješ doveka, presto Tvoj od kolena do kolena.

²⁰ Zašto hoćeš da nas zaboraviš doveka, da nas ostaviš zadugo?

²¹ Obrati nas, Gospode, k sebi, i obratićemo se; ponovi dane naše kako behu pre.

²² Jer eda li ćeš nas sasvim odbaciti i gneviti se na nas veoma?

¹ Opet mi dođe reč Gospodnja govoreći:

² Idi i viči Jerusalimu da čuje i govori: Ovako veli Gospod: Opominjem te se po milosti u mladosti tvojoj i po ljubavi o veridbi tvojoj, kad iđaše za mnom po pustinji, i po zemlji gde se ne seje.

³ Izrailj beše svetinja Gospodu i prvina od rodova Njegovih; koji je jeđahu svi behu krivi, zlo dolažaše na njih, veli Gospod.

⁴ Čujte reč Gospodnju, dome Jakovljev i sve porodice doma Izrailjevog.

⁵ Ovako veli Gospod: Kakvu nepravdu nađoše oci vaši u mene, te odstupiše od mene, i pristaše za ništavilom, i postaše ništavi?

⁶ I ne rekoše: Gde je Gospod koji nas je izveo iz zemlje misirske, koji nas je vodio po pustinji, po zemlji pustoj i punoj propasti, po zemlji suvoj i gde je sen smrtni, po zemlji preko koje niko nije hodio i u kojoj niko nije živeo?

⁷ I kad vas dovedoh u zemlju rodnu da jedete rod njen i dobra njena, došavši oskvrniste zemlju moju i od nasledstva mog načiniste gad.

⁸ Sveštenici ne rekoše: Gde je Gospod? I koji se bave zakonom ne poznaše me, i pastiri odustaše me, i proroci prorokovaše Valom i idoše za stvarima zaludnim.

⁹ Za to ću se još preti s vama, veli Gospod, i sa sinovima sinova vaših preću se.

¹⁰ Jer prođite ostrva kitimska i vidite i pošljite u Kidar, i razgledajte dobro, i vidite, je li bilo takvo šta:

¹¹ Je li koji narod promenio bogove, ako i nisu bogovi? A moj narod promeni slavu svoju na stvar zaludnu.

¹² Čudite se tome, nebesa, i zgrozite se i upropastite se! Veli Gospod.

¹³ Jer dva zla učini moj narod: ostaviše mene, izvor žive vode, i iskopaše sebi studence, studence isprovaljivane, koji ne mogu da drže vode.

¹⁴ Je li Izrailj rob? Je li rob u kući rođen? Zašto posta grabež?

¹⁵ Rikaše na nj lavići i dizaše glas svoj, i obratiše zemlju njegovu u pustoš; gradovi su mu popaljeni, te nema nikoga da živi u njima.

¹⁶ I sinovi nofski i tafneski opasoše ti teme.

¹⁷ Nisi li to sam sebi učinio ostavivši Gospoda Boga svog kad te vođaše putem?

¹⁸ A sada šta će ti put misirski da piješ vode siorske? Šta li će ti put asirski da piješ vode iz reke?

¹⁹ Tvoja će te zloća pokarati i tvoje će te odmetanje prekoriti. Poznaj dakle i vidi da je zlo i gorko što si ostavio Gospoda Boga svog i što nema straha mog u tebi, veli Gospod Gospod nad vojskama.

²⁰ Jer davno izlomih jaram tvoj i raskidoh sveze tvoje, i ti reče: Neću biti sluga; a na svaki visoki hum i pod svako zeleno drvo ideš da se kurvaš.

²¹ Ja te posadih, lozu izabranu, sve seme istinito; pa kako mi se promeni i izmetnu se odvoda od tuđe loze?

²² Da se izmiješ salitrom i uzmeš mnogo sapuna, opet će se poznavati bezakonje tvoje preda mnom, veli Gospod Gospod.

²³ Kako možeš reći: Nisam se oskvrnio, nisam išao za Valima? Pogledaj put svoj po dolu; poznaj šta si učinila, brza kamilo, koja ostavljaš znake na svojim putevima.

²⁴ Kao divlja magarica, koja je navikla na pustinju i po želji duše svoje vuče u se vetar, kad navali, ko će je vratiti? Koji je traže neće se umoriti, naći će je u mesecu njenom.

²⁵ Čuvaj nogu svoju, da nije bosa, i grlo svoje, da ne žedni. Ali ti veliš: Od toga nema ništa; ne, jer ljubim tuđe, i za njima ću ići.

²⁶ Kao što se lupež posrami kad se uhvati, tako će se posramiti dom Izrailjev, oni, carevi njihovi, knezovi njihovi, i sveštenici njihovi i proroci njihovi,

²⁷ Koji govore drvetu: Ti si otac moj; i kamenu: Ti si me rodio; jer mi okrenuše leđa, a ne lice; a kad su u nevolji govore: Ustani i izbavi nas.

²⁸ A gde su bogovi tvoji koje si načinio sebi? Neka ustanu, ako te mogu izbaviti kad si u nevolji, jer imaš, Juda, bogova koliko gradova.

²⁹ Zašto hoćete da se pravdate sa mnom? Vi ste se svi odmetnuli od mene, veli Gospod.

³⁰ Uzalud bih sinove vaše, ne primiše nauke; mač vaš proždre proroke vaše kao lav koji davi.

³¹ O rode! Vidite reč Gospodnju; bejah li pustinja Izrailju ili mračna zemlja? Zašto govori moj narod: Gospodari smo, nećemo više doći k tebi?

³² Zaboravlja li devojka svoj nakit i nevesta ures svoj? A narod moj zaboravi me toliko dana da im nema broja.

³³ Zašto govoriš da je dobar tvoj put tražeći šta ljubiš? Pa si i nevaljale žene naučio svojim putevima.

³⁴ I još na skutovima tvojim nalazi se krv siromaha pravih; ne nalazim kopajući, nego je na svima njima.

³⁵ A ti govoriš: Nisam kriv, gnev se Njegov odvratio od mene. Evo ja ću se preti s tobom što govoriš: Nisam zgrešio.

³⁶ Zašto trčkaš tako menjajući svoj put? Posramićeš se od Misirca kako si se posramio od Asirca.

³⁷ Otići ćeš i odatle s rukama nad glavom svojom, jer Gospod odbacuje uzdanice tvoje, i nećeš biti srećan u njima.