1
A kad to čuše svi carevi koji behu s ove strane Jordana po brdima i po dolinama i po svom bregu velikog mora dori do Livana, Hetejin i Amorejin, Hananejin, Ferezejin, Jevejin i Jevusejin,
2
Skupiše se svi da se složno biju s Isusom i s Izrailjem.
3
A koji življahu u Gavaonu čuvši šta učini Isus od Jerihona i od Gaja,
4
Učiniše i oni prevaru; jer odoše i načiniše se poslanici, i uzeše stare torbe na svoje magarce i stare mehove vinske, poderane i iskrpljene,
5
I obuću staru i iskrpljenu na noge svoje, i haljine stare na se; i sav hleb što ponesoše na put beše suv i plesnjiv.
6
I odoše k Isusu u logor u Galgal, i rekoše njemu i ljudima Izrailjcima: Dođosmo iz daleke zemlje; hajde uhvatite veru s nama.
7
A ljudi Izrailjci rekoše Jevejima: Može biti da sedite usred nas, pa kako ćemo uhvatiti veru s vama?
8
Ali oni rekoše Isusu: Mi smo sluge tvoje. A Isus im reče: Ko ste i otkuda idete?
9
A oni mu rekoše: Iz zemlje vrlo daleke dođoše sluge tvoje u ime Gospoda, Boga tvog; jer čusmo slavu Njegovu i sve što je učinio u Misiru,
10
I sve što je učinio dvojici careva amorejskih, koji behu s one strane Jordana, Sionu caru esevonskom i Ogu caru vasanskom koji beše u Astarotu.
11
I rekoše nam starešine naše i svi stanovnici naše zemlje govoreći: Uzmite pogače na put, i idite im na susret i recite im: Mi smo sluge vaše, hajde uhvatite veru s nama.
12
Ovo je hleb naš: vrućsmo poneli na put od kuća svojih kad smo pošli pred vas, a sad eto osušio se i uplesnjivio.
13
A ovo su mehovi vinski: nalismo nove, i eto su se većpoderali; i haljine naše i obuća naša pohaba se od dalekog puta.
14
I poverovaše ljudi po pogači, a ne upitaše Gospoda šta će reći.
15
I Isus učini s njima mir, i zadade im veru da će ih ostaviti u životu; i zakleše im se knezovi od zbora.
16
Ali posle tri dana kad uhvatiše veru s njima, čuše da su im susedi i da žive usred njih.
17
Jer pođoše sinovi Izrailjevi i dođoše u gradove njihove treći dan; a gradovi im behu: Gavaon i Kefira i Virot i Kirijat-Jarim.
18
I ne pobiše ih sinovi Izrailjevi, jer im se knezovi od zbora zakleše Gospodom Bogom Izrailjevim. Ali sav zbor vikaše na knezove.
19
Tada svi knezovi rekoše svom zboru: Mi smo im se zakleli Gospodom Bogom Izrailjevim; zato sada ne možemo dirati u njih.
20
Učinimo im to, i ostavimo ih u životu, da ne dođe gnev na nas radi zakletve kojom im se zaklesmo.
21
Još im rekoše knezovi: Neka ostanu u životu, pa neka seku drva i nose vodu svom zboru kako im knezovi kazaše.
22
Potom ih dozva Isus i reče im govoreći: Zašto nas prevariste i rekoste: Vrlo smo daleko od vas, kad eto živite usred nas?
23
Zato sada da ste prokleti i da ste doveka robovi i da sečete drva i nosite vodu za dom Gospoda Boga mog.
24
A oni odgovoriše Isusu i rekoše: Doista je bilo javljeno slugama tvojim kako je zapovedio Gospod Bog tvoj Mojsiju sluzi svom da vam da svu ovu zemlju i da istrebi sve stanovnike ove zemlje ispred vas; stoga se vrlo pobojasmo za život svoj od vas i učinismo tako.
25
A sada eto smo ti u rukama; čini šta misliš da je dobro i pravo da s nama učiniš.
26
I učini im tako i sačuva ih od ruku sinova Izrailjevih, te ih ne pobiše.
27
I odredi ih Isus u taj dan da seku drva i nose vodu zboru i za oltar Gospodnji do današnjeg dana na mestu koje izabere.
