¹ A Pashor sin Imirov, sveštenik, koji beše starešina u domu Gospodnjem, ču Jeremiju gde prorokuje te reči.

² I udari Pashor proroka Jeremiju, i metnu ga u tamnicu na gornjim vratima Venijaminovim uz dom Gospodnji.

³ A sutradan kad Pashor izvede Jeremiju iz tamnice, reče mu Jeremija: Gospod ti nade ime ne Pashor nego Magor-Misaviv.

⁴ Jer ovako veli Gospod: Evo, ja ću pustiti na te strah, na tebe i na sve prijatelje tvoje, koji će pasti od mača neprijatelja svojih, i oči će tvoje videti, i svega ću Judu dati u ruke caru vavilonskom, koji će ih odvesti u Vavilon, i pobiće ih mačem.

⁵ I daću sve bogatstvo tog grada i sav trud njegov i sve što ima dragoceno, i sve blago careva Judinih daću neprijateljima njihovim u ruke, i razgrabiće i uzeti i odneti u Vavilon.

⁶ I ti, Pashore, i svi koji žive u tvom domu otići ćete u ropstvo; i doći ćeš u Vavilon i onde ćeš umreti i onde ćeš biti pogreben ti i svi prijatelji tvoji, kojima si prorokovao lažno.

⁷ Nagovarao si me, Gospode, i dadoh se nagovoriti; bio si jači od mene i nadvladao si me; na podsmeh sam svaki dan, svak mi se podsmeva.

⁸ Jer od kad govorim, vapim, radi nasilja i pustošenja vičem, jer mi je reč Gospodnja na porugu i na podsmeh svaki dan.

⁹ I rekoh: Neću Ga više pominjati, niti ću više govoriti u ime Njegovo; ali bi u srcu mom kao oganj razgoreo, zatvoren u kostima mojim, i umorih se zadržavajući ga, i ne mogoh više.

¹⁰ Jer čujem poruge od mnogih, strah od svuda: Prokažite da prokažemo; svi koji behu u miru sa mnom, vrebaju da posrnem: Da ako se prevari, te ćemo ga nadvladati i osvetićemo mu se.

¹¹ Ali je Gospod sa mnom kao strašan junak; zato oni koji me gone spotaknuće se i neće nadvladati; posramiće se vrlo; jer neće biti srećni, sramota večna neće se zaboraviti.

¹² Zato, Gospode nad vojskama, koji kušaš pravednika, koji vidiš bubrege i srce, daj da vidim Tvoju osvetu na njima, jer Tebi kazah parbu svoju.

¹³ Pevajte Gospodu, hvalite Gospoda, jer izbavi dušu siromahu iz ruke zlikovačke.

¹⁴ Proklet da je dan u koji se rodih! dan, u koji me rodi mati moja, da nije blagosloven!

¹⁵ Proklet da je čovek koji javi ocu mom i vrlo ga obradova govoreći: Rodi ti se sin.

¹⁶ I taj čovek da bi bio kao gradovi koje Gospod zatre i ne bi Mu žao! Neka sluša viku ujutru i vrisku u podne,

¹⁷ Što me ne usmrti u utrobi materinoj da bi mi mati moja bila grob, i utroba njena da bi ostala do veka trudna.

¹⁸ Zašto iziđoh iz utrobe da vidim muku i žalost i da se svrše u sramoti dani moji?

¹ Gospode! Budi suparnik suparnicima mojim; udri one koji udaraju na me.

² Uzmi oružje i štit, i digni se meni u pomoć.

³ Potegni koplje, i preseci put onima koji me gone, reci duši mojoj: Ja sam spasenje tvoje.

⁴ Neka se postide i posrame koji traže dušu moju; neka se odbiju natrag i postide koji mi zlo hoće.

⁵ Neka budu kao prah pred vetrom, i anđeo Gospodnji neka ih progoni.

⁶ Neka bude put njihov taman i klizav, i anđeo Gospodnji neka ih tera.

⁷ Jer nizašta zastreše mrežom jamu za mene, nizašta iskopaše jamu duši mojoj.

⁸ Neka dođe na njega pogibao nenadna, i mreža koju je namestio neka ulovi njega, neka on u nju padne na pogibao.

⁹ A duša će se moja radovati o Gospodu, i veseliće se za pomoćNjegovu.

¹⁰ Sve će kosti moje reći: Gospode! Ko je kao Ti, koji izbavljaš stradalca od onog koji mu dosađuje, i ništega i ubogoga od onog koji ga upropašćuje?

¹¹ Ustaše na me lažni svedoci; šta ne znam, za ono me pitaju.

¹² Plaćaju mi zlo za dobro, i sirotovanje duši mojoj.

¹³ Ja se u bolesti njihovoj oblačih u vreću, mučih postom dušu svoju, i molitva se moja vraćaše u prsima mojim.

¹⁴ Kao prijatelj, kao brat postupah; bejah setan i s oborenom glavom kao onaj koji za materom žali.

¹⁵ A oni se raduju kad se ja spotaknem, i kupe se, kupe se na me, zadaju rane, ne znam zašto, čupaju i ne prestaju.

¹⁶ S nevaljalim i podrugljivim besposličarima škrguću na me zubima svojim.

¹⁷ Gospode! Hoćeš li dugo gledati? Otmi dušu moju od napadanja njihovog, od ovih lavova jedinicu moju.

¹⁸ Priznaću Te u saboru velikom, usred mnogog naroda hvaliću Te.

¹⁹ Da mi se ne bi svetili koji mi zlobe nepravedno, i namigivali očima koji mrze na me nizašta.

²⁰ Jer oni ne govore o miru, nego na mirne na zemlji izmišljaju lažne stvari.

²¹ Razvaljuju na me usta svoja, i govore: Dobro! Dobro! Vidi oko naše.

²² Vidiš, Gospode! Nemoj ćutati; Gospode! Nemoj odstupiti od mene.

²³ Probudi se, ustani na sud moj, Bože moj i Gospode, i na parnicu moju.

²⁴ Sudi mi po pravdi svojoj, Gospode, Bože moj, da mi se ne svete.

²⁵ Ne daj da govore u srcu svom: Dobro! To smo hteli! Ne daj da govore: Proždresmo ga.

²⁶ Nek se postide i posrame svi koji se raduju zlu mom, nek se obuku u stid i u sram koji se razmeću nada mnom.

²⁷ Neka se raduju i vesele koji mi žele pravdu, i govore jednako: Velik Gospod, koji želi mira sluzi svom!

²⁸ I moj će jezik kazivati pravdu Tvoju, i hvalu Tebi svaki dan.