¹ Ne raduj se, Izrailju, veseleći se kao narodi, što se kurvaš odstupivši od Boga svog, miluješ platu kurvarsku po svim gumnima žitnim.

² Gumno i kaca neće ih hraniti, i mast će ih prevariti.

³ Oni neće nastavati u zemlji Gospodnjoj; nego će se vratiti Jefrem u Misir, i oni će jesti nečistotu u asirskoj.

⁴ Neće prinositi Gospodu vina, niti će Mu biti ugodne žrtve njihove, nego će im biti kao hleb onih koji tuže, ko ga god jede oskvrniće se, jer im je hleb za žrtve njihove, neće ući u dom Gospodnji.

⁵ Šta ćete činiti na dan svetkovine i na dan praznika Gospodnjeg?

⁶ Jer gle, otići će pustošenja radi; Misir će ih pribrati, Memfis će ih pogrepsti; zaklade njihove od srebra naslediće kopriva, trnje će im biti u šatorima.

⁷ Dođoše dani pohođenju, dođoše dani plaćanju; poznaće Izrailj; proroci su ludi, bezumni su u kojima je duh, za mnoštvo bezakonja tvog i veliku mržnju.

⁸ Stražar je Jefremov s Bogom mojim, prorok je zamka ptičarska po svim putevima njegovim, mržnja je u domu Boga njegovog.

⁹ Duboko su se pokvarili kao u vreme gavajsko; opomenuće se bezakonja njihova, i pohodiće grehe njihove.

¹⁰ Nađoh Izrailja kao grožđe u pustinji; videh oce vaše kao prve smokve na drvetu u početku njegovom; oni otidoše k Velfegoru, i odvojiše se za sramotom, i postaše gadni kako im beše milo.

¹¹ Jefremova će slava odleteti kao ptica od rođenja i od utrobe i od začetka.

¹² Ako li i othrani sinove svoje, ja ću ih učiniti da budu bez dece, da ne ostane nijedan; i teško njima kad odstupim od njih.

¹³ Jefrem, kad ga gledah, beše kao Tir, posađen na ljupkom mestu; ali će Jefrem izvesti krvniku sinove svoje.

¹⁴ Podaj im, Gospode; šta ćeš im dati? Podaj im utrobu pometljivu i dojke usahle.

¹⁵ Sva je zloća njihova u Galgalu; zato onde mrzim na njih; za zloću dela njihovih izgnaću ih iz doma svog; neću ih više ljubiti: svi su knezovi njihovi odmetnici.

¹⁶ Udaren bi Jefrem; koren im posahnu, neće roditi roda; ako i rode, ubiću mili porod utrobe njihove.

¹⁷ Odbaciće ih Bog moj, jer Ga ne slušaju, i skitaće se po narodima.

¹ Potom četvrte godine cara Darija dođe reč Gospodnja Zahariji četvrtog dana devetog meseca, Hasleva,

² Kad poslaše u dom Božji Sarasara i Regemeleha i ljude svoje da mole Gospoda,

³ I da govore sveštenicima, koji behu u domu Gospoda nad vojskama, i prorocima, i kažu: Hoćemo li plakati petog meseca odvajajući se, kako činismo većtoliko godina?

⁴ I dođe mi reč Gospodnja Govoreći:

⁵ Kaži svemu narodu zemaljskom i sveštenicima, i reci: Kad postiste i tužiste petog i sedmog meseca za sedamdeset godina, eda li meni postiste?

⁶ A kad jedete i pijete, ne jedete li i ne pijete li sami?

⁷ Nisu li to reči koje je Gospod proglasio preko pređašnjih proroka, kad Jerusalim beše naseljen i miran i gradovi njegovi oko njega, i kad beše naseljen južni kraj i ravnica?

⁸ Dođe reč Gospodnja Zahariji govoreći:

⁹ Ovako govori Gospod nad vojskama: Sudite pravo i budite milostivi i žalostivi jedan drugom.

¹⁰ I ne činite krivo udovici ni siroti, inostrancu ni siromahu, i ne mislite zlo jedan drugom u srcu svom.

¹¹ Ali ne hteše slušati, i uzmakoše ramenom natrag, i zatiskoše uši svoje da ne čuju.

¹² I srcem svojim otvrdnuše kao dijamant da ne čuju zakon i reči koje sla Gospod nad vojskama duhom svojim preko proroka pređašnjih; zato dođe velik gnev od Gospoda nad vojskama.

¹³ Zato kao što On vika, a oni ne slušaše, tako i oni vikaše a ja ih ne slušah, govori Gospod nad vojskama.

¹⁴ Nego ih razmetnuh vihorom po svim narodima, kojih ne poznavaše, i zemlja opuste iza njih da niko u nju ne dohođaše niti se iz nje vraćaše, i obratiše milu zemlju u pustoš.