¹ Kad Jefrem govoraše, beše strah; beše se uzvisio u Izrailju; ali se ogreši o Vala, te umre.

² I sada jednako greše i grade sebi lijući od srebra svog po razumu svom likove, koji su svi delo umetničko, a oni govore za njih: Ljudi koji prinose žrtve neka celuju teoce.

³ Zato će biti kao oblak jutarnji i kao rosa koja u zoru padne, pa je nestane, kao pleva, koju odnosi vetar s gumna, i kao dim iz dimnjaka.

⁴ A ja sam Gospod Bog tvoj od zemlje misirske, i Boga osim mene nisi poznao, i osim mene nema ko bi spasao.

⁵ Ja te poznah u pustinji, u zemlji zasušenoj.

⁶ Imajući dobru pašu behu siti; ali čim se nasitiše, ponese se srce njihovo, zato me zaboraviše.

⁷ Zato ću im biti kao lav, kao ris vrebaću ih na putu.

⁸ Srešću ih kao medvedica kojoj uzmu medvediće, i rastrgaću im sve srce njihovo i izješću ih onde kao lav; zverje poljsko raskinuće ih.

⁹ Propao si, Izrailju; ali ti je pomoću meni.

¹⁰ Gde ti je car? Gde je? Neka te sačuva u svim gradovima tvojim; gde li su sudije tvoje, za koje si govorio: Daj mi cara i knezove?

¹¹ Dadoh ti cara u gnevu svom, i uzeh ga u jarosti svojoj.

¹² Svezano je bezakonje Jefremovo, ostavljen je greh njegov.

¹³ Bolovi kao u porodilje spopašće ga, sin je nerazuman, jer ne bi toliko vremena ostao u utrobi.

¹⁴ Od groba ću ih izbaviti, od smrti ću ih sačuvati; gde je, smrti, pomor tvoj, gde je, grobe, pogibao tvoja? Kajanje će biti sakriveno od očiju mojih.

¹⁵ Rodan će biti među braćom svojom; ali će doći istočni vetar, vetar Gospodnji, koji ide od pustinje, i usahnuće mu izvor, i studenac će mu zasušiti; on će odneti blago od svih dragih zaklada.

¹⁶ Samarija će opusteti, jer se odmetnu od Boga svog; oni će pasti od mača, deca će se njihova razmrskati i trudne žene njihove rasporiti.

¹ Slušaj, nebo, govoriću; i zemlja neka čuje govor usta mojih.

² Neka se spusti kao dažd nauka moja, i neka padne kao rosa govor moj, kao sitan dažd na mladu travu i kao krupan dažd na odraslu travu.

³ Jer ću javljati ime Gospodnje; veličajte Boga našeg.

⁴ Delo je te Stene savršeno, jer su svi putevi Njegovi pravda; Bog je veran, bez nepravde; pravedan je i istinit.

⁵ Oni se pokvariše prema Njemu; njihovo nevaljalstvo nije nevaljalstvo sinova Njegovih; to je rod zao i pokvaren.

⁶ Tako li vraćate Gospodu, narode ludi i bezumni? Nije li On Otac tvoj koji te je zadobio? On te je načinio i stvorio.

⁷ Opomeni se nekadašnjih dana, pogledajte godine svakog veka; pitaj oca svog i on će ti javiti, starije svoje i kazaće ti.

⁸ Kad Višnji razdade nasledstvo narodima, kad razdeli sinove Adamove, postavi međe narodima po broju sinova Izrailjevih.

⁹ Jer je deo Gospodnji narod Njegov, Jakov je uže nasledstva Njegovog.

¹⁰ Nađe ga u zemlji pustoj, na mestu strašnom gde buči pustoš; vodi ga unaokolo, uči ga i čuva kao zenicu oka svog.

¹¹ Kao što orao izmamljuje orliće svoje, diže se nad ptićima svojim, širi krila svoja, uzima ih i nosi na krilima svojim,

¹² Tako ga Gospod vođaše, i s njim ne beše tuđeg boga;

¹³ Vođaše ga na visine zemaljske da jede rod poljski, i davaše mu da sisa med iz stene i ulje iz tvrdog kamena,

¹⁴ Maslo od krava i mleko od ovaca s pretilinom od jaganjaca i ovnova vasanskih i jaraca, sa srcem zrna pšeničnih; i pio si vino, krv od grožđa.

¹⁵ Ali se Izrailj ugoji, pa se stade ritati; utio si, udebljao i zasalio; pa ostavi Boga koji ga je stvorio, i prezre stenu spasenja svog.

¹⁶ Na revnost razdražiše Ga tuđim bogovima, gadovima razgneviše Ga.

¹⁷ Prinosiše žrtve đavolima, ne Bogu, bogovima, kojih nisu znali, novim, koji iz bliza dođoše, kojih se nisu strašili oci vaši.

¹⁸ Stenu koja te je rodila zaboravio si; zaboravio si Boga Stvoritelja svog.

¹⁹ Kad to vide Gospod, razgnevi se na sinove svoje i na kćeri svoje,

²⁰ I reče: Sakriću od njih lice svoje, videću kakav će im biti posledak, jer su rod pokvaren, sinovi u kojima nema vere.

²¹ Oni me razdražiše na revnost onim što nije Bog, razgneviše svojim taštinama; i ja ću njih razdražiti na revnost onim koji nije narod, narodom ludim razljutiću ih.

²² Jer se oganj razgoreo u gnevu mom, i goreće do najdubljeg pakla; spaliće zemlju i rod njen, i popaliće temelje brdima.

²³ Zgrnuću na njih zla, strele svoje pobacaću na njih.

²⁴ Glad će ih cediti, vrućice i ljuti pomori proždiraće ih; i zube zverske poslaću na njih i jed zmija zemaljskih.

²⁵ Spolja će ih ubijati mač, a po kletima strah, i momka i devojku, dete na sisi i sedog čoveka.

²⁶ Rekao bih: Rasejaću ih po svim uglovima zemaljskim, učiniću da nestane spomen njihov između ljudi,

²⁷ Da mi nije do mržnje neprijateljeve, da se ne bi neprijatelji njihovi poneli i rekli: Ruka se naša uzvisila, a nije Gospod učinio sve ovo.

²⁸ Jer su narod koji propada sa svojih namera, i nema u njih razuma.

²⁹ Kamo da su pametni, da razumeju ovo, i gledaju na kraj svoj!

³⁰ Kako bi jedan gonio hiljadu a dvojica terala deset hiljada, da ih nije stena njihova prodala i Gospod ih predao?

³¹ Jer stena njihova nije kao naša Stena; neprijatelji naši neka budu sudije.

³² Jer je čokot njihov od čokota sodomskog i iz polja gomorskog; grožđe je njihovo grožđe otrovno, puca su mu gorka.

³³ Vino je njihovo otrov zmajevski, i ljuti jed aspidin.

³⁴ Nije li to sakriveno kod mene, zapečaćeno u riznicama mojim?

³⁵ Moja je osveta i plata, u svoje vreme popuznuće noga njihova, jer je blizu dan propasti njihove, i ide brzo šta će ih zadesiti.

³⁶ Sudiće Gospod narodu svom, i žao će mu biti sluga Njegovih, kad vidi da je prošla snaga i da nema ništa ni od uhvaćenog ni od ostavljenog.

³⁷ I reći će: Gde su bogovi njihovi? Stena u koju se uzdaše?

³⁸ Koji salo od žrtava njegovih jedoše i piše vino od naliva njihovih. Neka ustanu i pomognu vam, i neka vam budu zaklon.

³⁹ Vidite sada da sam ja, ja sam, i da nema Boga osim mene. Ja ubijam i oživljujem, ranim i isceljujem, i nema nikoga ko bi izbavio iz moje ruke.

⁴⁰ Jer podižem k nebu ruku svoju i kažem: Ja sam živ doveka.

⁴¹ Ako naoštrim sjajni mač svoj i uzmem u ruku sud, učiniću osvetu na neprijateljima svojim i vratiću onima koji mrze na me.

⁴² Opojiću strele svoje krvlju, i mač će se moj najesti mesa, krvlju isečenih i zarobljenih, kad počnem osvetu na neprijateljima.

⁴³ Veselite se narodi s narodom Njegovim, jer će pokajati krv sluga svojih, i osvetiće se neprijateljima svojim, i očistiće zemlju svoju i narod svoj.

⁴⁴ I dođe Mojsije i izgovori sve reči pesme ove narodu, on i Isus, sin Navin.

⁴⁵ A kad izgovori Mojsije sve reči ove svemu Izrailju,

⁴⁶ Reče im: Privijte srce svoje k svim rečima koje vam ja danas zasvedočavam, i kazujte ih sinovima svojim da bi držali sve reči ovog zakona i tvorili ih.

⁴⁷ Jer nije prazna reč da za nju ne marite, nego je život vaš; i tom ćete rečju produžiti dane svoje na zemlji, u koju idete preko Jordana da je nasledite.

⁴⁸ U isti dan reče Gospod Mojsiju govoreći:

⁴⁹ Iziđi na ovu goru avarimsku, na goru Navav, koja je u zemlji moavskoj prema Jerihonu, i vidi zemlju hanansku koju dajem sinovima Izrailjevim u državu.

⁵⁰ I umri na gori na koju iziđeš, i priberi s k rodu svom, kao što je umro Aron, brat tvoj na gori Oru i pribrao se k rodu svom.

⁵¹ Jer mi zgrešiste među sinovima Izrailjevim na vodi od svađe u Kadisu u pustinji Sinu, što me ne proslaviste među sinovima Izrailjevim.

⁵² Pred sobom ćeš videti zemlju, ali nećeš u nju ući, u zemlju koju dajem sinovima Izrailjevim.