¹ Kad Jefrem govoraše, beše strah; beše se uzvisio u Izrailju; ali se ogreši o Vala, te umre.

² I sada jednako greše i grade sebi lijući od srebra svog po razumu svom likove, koji su svi delo umetničko, a oni govore za njih: Ljudi koji prinose žrtve neka celuju teoce.

³ Zato će biti kao oblak jutarnji i kao rosa koja u zoru padne, pa je nestane, kao pleva, koju odnosi vetar s gumna, i kao dim iz dimnjaka.

⁴ A ja sam Gospod Bog tvoj od zemlje misirske, i Boga osim mene nisi poznao, i osim mene nema ko bi spasao.

⁵ Ja te poznah u pustinji, u zemlji zasušenoj.

⁶ Imajući dobru pašu behu siti; ali čim se nasitiše, ponese se srce njihovo, zato me zaboraviše.

⁷ Zato ću im biti kao lav, kao ris vrebaću ih na putu.

⁸ Srešću ih kao medvedica kojoj uzmu medvediće, i rastrgaću im sve srce njihovo i izješću ih onde kao lav; zverje poljsko raskinuće ih.

⁹ Propao si, Izrailju; ali ti je pomoću meni.

¹⁰ Gde ti je car? Gde je? Neka te sačuva u svim gradovima tvojim; gde li su sudije tvoje, za koje si govorio: Daj mi cara i knezove?

¹¹ Dadoh ti cara u gnevu svom, i uzeh ga u jarosti svojoj.

¹² Svezano je bezakonje Jefremovo, ostavljen je greh njegov.

¹³ Bolovi kao u porodilje spopašće ga, sin je nerazuman, jer ne bi toliko vremena ostao u utrobi.

¹⁴ Od groba ću ih izbaviti, od smrti ću ih sačuvati; gde je, smrti, pomor tvoj, gde je, grobe, pogibao tvoja? Kajanje će biti sakriveno od očiju mojih.

¹⁵ Rodan će biti među braćom svojom; ali će doći istočni vetar, vetar Gospodnji, koji ide od pustinje, i usahnuće mu izvor, i studenac će mu zasušiti; on će odneti blago od svih dragih zaklada.

¹⁶ Samarija će opusteti, jer se odmetnu od Boga svog; oni će pasti od mača, deca će se njihova razmrskati i trudne žene njihove rasporiti.

¹ A kad Samuilo ostare, postavi sinove svoje za sudije Izrailju.

² A ime sinu njegovom prvencu beše Joilo, a drugom Avija, i suđahu u Virsaveji.

³ Ali sinovi njegovi ne hođahu putevima njegovim, nego udariše za dobitkom, i primahu poklone i izvrtahu pravdu.

⁴ Tada se skupiše sve starešine Izrailjeve i dođoše k Samuilu u Ramu.

⁵ I rekoše mu: Eto, ti si ostareo, a sinovi tvoji ne hode tvojim putevima: zato postavi nam cara da nam sudi, kao što je u svih naroda.

⁶ Ali Samuilu ne bi po volji što rekoše: Daj nam cara da nam sudi. I Samuilo se pomoli Gospodu.

⁷ A Gospod reče Samuilu: Poslušaj glas narodni u svemu što ti govore; jer ne odbaciše tebe nego mene odbaciše da ne carujem nad njima.

⁸ Kako činiše od onog dana kad ih izvedoh iz Misira do danas, i ostaviše me i služiše drugim bogovima, po svim tim delima čine i tebi.

⁹ Zato sada poslušaj glas njihov; ali im dobro zasvedoči i kaži način kojim će car carovati nad njima.

¹⁰ I kaza Samuilo sve reči Gospodnje narodu koji iskaše od njega cara;

¹¹ I reče: Ovo će biti način kojim će car carovati nad vama: sinove vaše uzimaće i metati ih na kola svoja i među konjike svoje, i oni će trčati pred kolima njegovim;

¹² I postaviće ih da su mu hiljadnici i pedesetnici, i da mu oru njive i žnju letinu, i da mu grade ratne sprave i šta treba za kola njegova.

¹³ Uzimaće i kćeri vaše da mu grade mirisne masti i da mu budu kuvarice i hlebarice.

¹⁴ I njive vaše i vinograde vaše i maslinike vaše najbolje uzimaće i razdavati slugama svojim.

¹⁵ Uzimaće desetak od useva vaših i od vinograda vaših, i davaće dvoranima svojim i slugama svojim.

¹⁶ I sluge vaše i sluškinje vaše i mladiće vaše najlepše i magarce vaše uzimaće, i obrtati na svoje poslove.

¹⁷ Stada će vaša desetkovati i vi ćete mu biti robovi.

¹⁸ Pa ćete onda vikati, radi cara svog, kog izabraste sebi; ali vas Gospod neće onda uslišiti.

¹⁹ Ali narod ne hte poslušati reči Samuilove, i rekoše: Ne, nego car neka bude nad nama,

²⁰ Da budemo i mi kao svi narodi; i neka nam sudi car naš i ide pred nama i vodi naše ratove.

²¹ A Samuilo čuvši sve reči narodne, kaza ih Gospodu.

²² A Gospod reče Samuilu: Poslušaj glas njihov, i postavi im cara. I Samuilo reče Izrailjcima: Idite svaki u svoj grad.