¹ Kad Jefrem govoraše, beše strah; beše se uzvisio u Izrailju; ali se ogreši o Vala, te umre.

² I sada jednako greše i grade sebi lijući od srebra svog po razumu svom likove, koji su svi delo umetničko, a oni govore za njih: Ljudi koji prinose žrtve neka celuju teoce.

³ Zato će biti kao oblak jutarnji i kao rosa koja u zoru padne, pa je nestane, kao pleva, koju odnosi vetar s gumna, i kao dim iz dimnjaka.

⁴ A ja sam Gospod Bog tvoj od zemlje misirske, i Boga osim mene nisi poznao, i osim mene nema ko bi spasao.

⁵ Ja te poznah u pustinji, u zemlji zasušenoj.

⁶ Imajući dobru pašu behu siti; ali čim se nasitiše, ponese se srce njihovo, zato me zaboraviše.

⁷ Zato ću im biti kao lav, kao ris vrebaću ih na putu.

⁸ Srešću ih kao medvedica kojoj uzmu medvediće, i rastrgaću im sve srce njihovo i izješću ih onde kao lav; zverje poljsko raskinuće ih.

⁹ Propao si, Izrailju; ali ti je pomoću meni.

¹⁰ Gde ti je car? Gde je? Neka te sačuva u svim gradovima tvojim; gde li su sudije tvoje, za koje si govorio: Daj mi cara i knezove?

¹¹ Dadoh ti cara u gnevu svom, i uzeh ga u jarosti svojoj.

¹² Svezano je bezakonje Jefremovo, ostavljen je greh njegov.

¹³ Bolovi kao u porodilje spopašće ga, sin je nerazuman, jer ne bi toliko vremena ostao u utrobi.

¹⁴ Od groba ću ih izbaviti, od smrti ću ih sačuvati; gde je, smrti, pomor tvoj, gde je, grobe, pogibao tvoja? Kajanje će biti sakriveno od očiju mojih.

¹⁵ Rodan će biti među braćom svojom; ali će doći istočni vetar, vetar Gospodnji, koji ide od pustinje, i usahnuće mu izvor, i studenac će mu zasušiti; on će odneti blago od svih dragih zaklada.

¹⁶ Samarija će opusteti, jer se odmetnu od Boga svog; oni će pasti od mača, deca će se njihova razmrskati i trudne žene njihove rasporiti.

¹ Još reče Ahitofel Avesalomu: Da odaberem dvanaest hiljada ljudi pa da idem i teram Davida noćas.

² Pa ću ga stignuti dok je umoran i iznemoglih ruku; i uplašiću ga, te će pobeći sav narod što je s njim, pa ću ubiti cara samog.

³ I obratiću sav narod k tebi; jer za onim koga tražiš stoji da se svi vrate k tebi; tada će se sav narod umiriti.

⁴ I to se učini dobro Avesalomu i svim starešinama Izrailjevim.

⁵ Ali reče Avesalom: Dozovite i Husaja Arhijanina da čujemo šta će i on reći.

⁶ A kad dođe Husaj k Avesalomu, reče mu Avesalom govoreći: Tako i tako reče Ahitofel; hoćemo li činiti kako on reče ili nećemo? Kaži ti.

⁷ A Husaj reče Avesalomu: Nije dobar savet što je sada savetovao Ahitofel.

⁸ Još reče Husaj: Ti znaš oca svog i ljude njegove da su hrabri i da su ljuta srca kao medvedica kad joj otmu medvediće u polju; svrh toga, tvoj je otac ratnik, neće noćiti s narodom.

⁹ Gle, on se je sada sakrio u kakvu jamu ili na drugo kako mesto. Pa ako u prvi mah koji od ovih poginu, ko god čuje svaki će reći: Pobijen je narod koji prista za Avesalomom.

¹⁰ A tada će najhrabriji, u kojih je srce kao srce lavovo, klonuti, jer sav Izrailj zna da je tvoj otac junak i da su hrabri koji su s njim.

¹¹ Zato ja savetujem da skupiš k sebi sve Izrailjce od Dana do Virsaveje da ih bude kao peska na moru, pa ti glavom idi u boj.

¹² Tada ćemo poći na nj, gde bi se god nalazio, i napašćemo na nj kao što rosa pada na zemlju, da mu ne ostane nijedan od svih ljudi što su s njim.

¹³ Ako li uteče u grad, sav narod izrailjski neka donese uža pod onaj grad, pa ćemo ga svući u potok, da se ni kamen ne nađe onde.

¹⁴ Tada reče Avesalom i svi Izrailjci: Bolji je savet Husaja Arhijanina nego savet Ahitofelov. Jer Gospod beše naredio da se razbije savet Ahitofelov, koji beše bolji, da bi Gospod navukao zlo na Avesaloma.

¹⁵ Potom reče Husaj sveštenicima Sadoku i Avijataru: Tako i tako savetova Ahitofel Avesaloma i starešine Izrailjeve, a ja savetovah tako i tako.

¹⁶ Nego brže pošaljite, te javite Davidu i recite: Nemoj noćas noćiti u polju u pustinji, nego pređi preko, da ne bude proždrt car i sav narod što je s njim.

¹⁷ A Jonatan i Ahimas stajahu kod studenca Rogila, i dođe jedna sluškinja i kaza im, da bi otišli te javili caru Davidu; jer se ne smehu pokazati ni ući u grad.

¹⁸ Ali ih vide jedan momak, te kaza Avesalomu; a oni obojica brže otidoše, i dođoše u Vaurim u kuću jednog čoveka koji imaše na dvoru studenac, te se spustiše u nj.

¹⁹ I žena uze i razastre ponjavu povrh studenca, i povrh nje razasu prekrupu. I tako se ne dozna.

²⁰ Jer dođoše sluge Avesalomove k onoj ženi u kuću, i rekoše joj: Gde je Ahimas i Jonatan? A žena im reče: Otidoše preko potoka. Tako traživši i ne našavši vratiše se u Jerusalim.

²¹ A kad otidoše, oni izađoše iz studenca, i otidoše te javiše caru Davidu, i rekoše mu: Ustanite i pređite brže preko vode; jer je tako i tako savetovao Ahitofel na vas.

²² Tada usta David i sav narod što beše s njim, i pređoše preko Jordana pre zore, ne osta nijedan da ne pređe preko Jordana.

²³ Ahitofel pak videći gde se ne učini kako on savetova, osedla svog magarca, pa se podiže i otide kući svojoj, u svoj grad, i naredivši za svoju kuću obesi se te umre, i bi pogreben u grobu oca svog.

²⁴ A David dođe u Mahanajim; Avesalom pak pređe preko Jordana i sav Izrailj što beše s njim.

²⁵ I postavi Avesalom Amasu nad vojskom, na mesto Joavovo; a Amasa beše sin nekog čoveka po imenu Itre Izrailjca, koji obleža Avigeju kćer Nasovu, sestru Seruje matere Joavove.

²⁶ I stade u logor Izrailj s Avesalomom u zemlji Galadovoj.

²⁷ A kad dođe David u Mahanajim, Sovije sin Nasov iz Rave sinova Amonovih i Mahir sin Amilov iz Lodevara i Varzelaj od Galada iz Rogelima.

²⁸ Donesoše postelje i čaša i sudova zemljanih i pšenice i ječma i brašna i prekrupe i boba i leća i prženih zrna,

²⁹ I meda i masla i ovaca i sira kravljeg; donesoše Davidu i narodu što beše s njim da jedu. Jer govorahu: Narod je gladan i umoran i žedan u toj pustinji.