¹ Kad Jefrem govoraše, beše strah; beše se uzvisio u Izrailju; ali se ogreši o Vala, te umre.

² I sada jednako greše i grade sebi lijući od srebra svog po razumu svom likove, koji su svi delo umetničko, a oni govore za njih: Ljudi koji prinose žrtve neka celuju teoce.

³ Zato će biti kao oblak jutarnji i kao rosa koja u zoru padne, pa je nestane, kao pleva, koju odnosi vetar s gumna, i kao dim iz dimnjaka.

⁴ A ja sam Gospod Bog tvoj od zemlje misirske, i Boga osim mene nisi poznao, i osim mene nema ko bi spasao.

⁵ Ja te poznah u pustinji, u zemlji zasušenoj.

⁶ Imajući dobru pašu behu siti; ali čim se nasitiše, ponese se srce njihovo, zato me zaboraviše.

⁷ Zato ću im biti kao lav, kao ris vrebaću ih na putu.

⁸ Srešću ih kao medvedica kojoj uzmu medvediće, i rastrgaću im sve srce njihovo i izješću ih onde kao lav; zverje poljsko raskinuće ih.

⁹ Propao si, Izrailju; ali ti je pomoću meni.

¹⁰ Gde ti je car? Gde je? Neka te sačuva u svim gradovima tvojim; gde li su sudije tvoje, za koje si govorio: Daj mi cara i knezove?

¹¹ Dadoh ti cara u gnevu svom, i uzeh ga u jarosti svojoj.

¹² Svezano je bezakonje Jefremovo, ostavljen je greh njegov.

¹³ Bolovi kao u porodilje spopašće ga, sin je nerazuman, jer ne bi toliko vremena ostao u utrobi.

¹⁴ Od groba ću ih izbaviti, od smrti ću ih sačuvati; gde je, smrti, pomor tvoj, gde je, grobe, pogibao tvoja? Kajanje će biti sakriveno od očiju mojih.

¹⁵ Rodan će biti među braćom svojom; ali će doći istočni vetar, vetar Gospodnji, koji ide od pustinje, i usahnuće mu izvor, i studenac će mu zasušiti; on će odneti blago od svih dragih zaklada.

¹⁶ Samarija će opusteti, jer se odmetnu od Boga svog; oni će pasti od mača, deca će se njihova razmrskati i trudne žene njihove rasporiti.

¹ Od Pavla, apostola Isusa Hrista po volji Božijoj za obećanje života u Isusu Hristu,

² Timotiju, ljubaznom sinu, blagodat, milost, mir od Boga Oca i Hrista Isusa, Gospoda našeg.

³ Zahvaljujem Bogu kome služim od praroditelja čistom savesti, što bez prestanka imam spomen za tebe u molitvama svojim dan i noć,

⁴ Želeći da te vidim, opominjući se suza tvojih, da se radosti ispunim;

⁵ Opominjući se nelicemerne u tebi vere koja se useli najpre u babu tvoju Loidu i u mater tvoju Evnikiju; a uveren sam da je i u tebi;

⁶ Zaradi kog uzroka napominjem ti da podgrevaš dar Božji koji je u tebi kako sam metnuo ruke svoje na tebe.

⁷ Jer nam Bog ne dade duha straha, nego sile i ljubavi i čistote.

⁸ Ne postidi se, dakle, svedočanstva Gospoda našeg Isusa Hrista, ni mene sužnja Njegovog; nego postradaj s jevanđeljem Hristovim po sili Boga,

⁹ Koji nas spase i prizva zvanjem svetim, ne po delima našim, nego po svojoj naredbi i blagodati, koja nam je dana u Hristu Isusu pre vremena večnih;

¹⁰ A sad se pokaza u dolasku Spasitelja našeg Isusa Hrista, koji raskopa smrt, i obasja život i neraspadljivost jevanđeljem;

¹¹ Za koje sam ja postavljen apostol i učitelj neznabožaca.

¹² Zaradi kog uzroka i ovo stradam; ali se ne stidim, jer znam kome verovah, i uveren sam da je kadar amanet moj sačuvati za dan onaj.

¹³ Imaj u pameti obraz zdravih reči koje si čuo od mene, u veri i ljubavi Hrista Isusa.

¹⁴ Dobri amanet sačuvaj Duhom Svetim koji živi u nama.

¹⁵ Znaš ovo da se odvratiše od mene svi u Aziji, među kojima i Figel i Ermogen.

¹⁶ A Gospod da da milost Onisiforovom domu; jer me mnogo puta uteši, i okova mojih ne postide se;

¹⁷ Nego došavši u Rim potraži me još s većim staranjem i nađe.

¹⁸ Da da njemu Gospod da nađe milost u Gospoda u dan onaj. I u Efesu koliko mi posluži, ti znaš dobro.