¹ I Bog blagoslovi Noja i sinove njegove, i reče im; rađajte se i množite se i napunite zemlju;

² I sve zveri zemaljske i sve ptice nebeske i sve što ide po zemlji i sve ribe morske neka vas se boje i straše; sve je predano u vaše ruke.

³ Šta se god miče i živi, neka vam bude za jelo, sve vam to dadoh kao zelenu travu.

⁴ Ali ne jedite mesa s dušom njegovom, a to mu je krv.

⁵ Jer ću i vašu krv, duše vaše, iskati; od svake ću je zveri iskati; iz ruke samog čoveka, iz ruke svakog brata njegovog iskaću dušu čovečiju.

⁶ Ko prolije krv čovečiju, njegovu će krv proliti čovek; jer je Bog po svom obličju stvorio čoveka.

⁷ Rađajte se dakle i množite se; narodite se veoma na zemlji i namnožite se na njoj.

⁸ I reče Bog Noju i sinovima njegovim s njim, govoreći:

⁹ A ja evo postavljam zavet svoj s vama i s vašim semenom nakon vas,

¹⁰ I sa svim životinjama, što su s vama od ptica, od stoke i od svih zveri zemaljskih što su s vama, sa svačim što je izašlo iz kovčega, i sa svim zverima zemaljskim.

¹¹ Postavljam zavet svoj s vama, te odsele neće nijedno telo poginuti od potopa, niti će više biti potopa da zatre zemlju.

¹² I reče Bog: Evo znak zaveta koji postavljam između sebe i vas i svake žive tvari, koja je s vama do veka:

¹³ Metnuo sam dugu svoju u oblake, da bude znak zaveta između mene i zemlje.

¹⁴ Pa kad oblake navučem na zemlju, videće se duga u oblacima,

¹⁵ I opomenuću se zaveta svog koji je između mene i vas i svake duše žive u svakom telu, i neće više biti od vode potopa da zatre svako telo.

¹⁶ Duga će biti u oblacima, pa ću je pogledati, i opomenuću se večnog zaveta između Boga i svake duše žive u svakom telu koje je na zemlji.

¹⁷ I reče Bog Noju: To je znak zaveta koji sam učinio između sebe i svakog tela na zemlji.

¹⁸ A behu sinovi Nojevi koji izađoše iz kovčega: Sim i Ham i Jafet; a Ham je otac Hanancima.

¹⁹ To su tri sina Nojeva, i od njih se naseli sva zemlja.

²⁰ A Noje poče raditi zemlju, i posadi vinograd.

²¹ I napiv se vina opi se, i otkri se nasred šatora svog.

²² A Ham, otac Hanancima, vide golotinju oca svog, i kaza obojici braće svoje na polju.

²³ A Sim i Jafet uzeše haljinu, i ogrnuše je obojica na ramena svoja, i idući natraške pokriše njom golotinju oca svog, licem natrag okrenuvši se da ne vide golotinje oca svog.

²⁴ A kad se Noje probudi od vina, dozna šta mu je učinio mlađi sin,

²⁵ I reče: Proklet da je Hanan, i da bude sluga slugama braće svoje!

²⁶ I još reče: Blagosloven da je Gospod Bog Simov, i Hanan da mu bude sluga!

²⁷ Bog da raširi Jafeta da živi u šatorima Simovim, a Hanan da im bude sluga!

²⁸ I požive Noje posle potopa trista pedeset godina.

²⁹ A svega požive Noje devet stotina pedeset godina; i umre.

¹ A Bog se opomenu Noja i svih zveri i sve stoke što behu s njim u kovčegu; i posla Bog vetar na zemlju da uzbije vodu.

² I zatvoriše se izvori bezdanu i ustave nebeske, i dažd s neba prestade.

³ I stade voda opadati na zemlji, i jednako opadaše posle sto pedeset dana;

⁴ Te se ustavi kovčeg sedmog meseca dana sedamnaestog na planini Araratu.

⁵ I voda opadaše sve većma do desetog meseca; i prvog dana desetog meseca pokazaše se vrhovi od brda.

⁶ A posle četrdeset dana otvori Noje prozor na kovčegu, koji beše načinio;

⁷ I ispusti gavrana, koji jednako odletaše i doletaše dokle ne presahnu voda na zemlji.

⁸ Pa pusti i golubicu da bi video je li opala voda sa zemlje.

⁹ A golubica ne našavši gde bi stala nogom svojom vrati se k njemu u kovčeg, jer još beše voda po svoj zemlji; i Noje pruživši ruku uhvati je i uze k sebi u kovčeg.

¹⁰ I počeka još sedam dana, pa opet ispusti golubicu iz kovčega.

¹¹ I pred veče vrati se k njemu golubica, i gle, u kljunu joj list maslinov, koji beše otkinula; tako pozna Noje da je opala voda sa zemlje.

¹² Ali počeka još sedam dana, pa opet ispusti golubicu, a ona mu se više ne vrati.

¹³ Šest stotina prve godine veka Nojevog prvi dan prvog meseca usahnu voda na zemlji; i Noje otkri krov na kovčegu, i ugleda zemlju suvu.

¹⁴ A drugog meseca dvadeset sedmog dana beše sva zemlja suva.

¹⁵ Tada reče Bog Noju govoreći:

¹⁶ Izađi iz kovčega ti i žena tvoja i sinovi tvoji i žene sinova tvojih s tobom;

¹⁷ Sve zveri što su sa tobom od svakog tela, ptice i stoku i šta god gamiže po zemlji, izvedi sa sobom, neka se raziđu po zemlji, i neka se plode i množe na zemlji.

¹⁸ I iziđe Noje i sinovi njegovi i žena njegova i žene sinova njegovih s njim.

¹⁹ Sve zveri, sve sitne životinje, sve ptice i sve što se miče po zemlji po svojim vrstama iziđoše iz kovčega.

²⁰ I načini Noje žrtvenik Gospodu, i uze od svake čiste stoke i od svih ptica čistih, i prinese na žrtveniku žrtve paljenice.

²¹ I Gospod omirisa miris ugodni, i reče u srcu svom: Neću više kleti zemlje s ljudi, što je misao srca čovečijeg zla od malena; niti ću više ubijati sve što živi, kao što učinih.

²² Od sada dokle bude zemlje, neće nestajati setve ni žetve, studeni ni vrućine, leta ni zime, dana ni noći.