¹ Tada pođe Izrailj sa svim šta imaše, i došav u Virsaveju prinese žrtvu Bogu oca svog Isaka.

² I Bog reče Izrailju noću u utvari: Jakove! Jakove! A on odgovori: Evo me.

³ I Bog mu reče: Ja sam Bog, Bog oca tvog; ne boj se otići u Misir; jer ću onde načiniti od tebe narod velik.

⁴ Ja ću ići s tobom u Misir, i ja ću te odvesti onamo, i Josif će metnuti ruku svoju na oči tvoje.

⁵ I pođe Jakov od Virsaveje; i sinovi Izrailjevi posadiše Jakova, oca svog i decu svoju i žene svoje na kola koja posla Faraon po nj.

⁶ I uzeše stoku svoju i blago svoje što behu stekli u zemlji hananskoj; i dođoše u Misir Jakov i sva porodica njegova.

⁷ Sinove svoje i sinove sinova svojih, kćeri svoje i kćeri sinova svojih, i svu porodicu svoju dovede sa sobom u Misir.

⁸ A ovo su imena dece Izrailjeve što dođoše u Misir: Jakov i sinovi njegovi. Prvenac Jakovljev Ruvim;

⁹ I sinovi Ruvimovi: Enoh, Faluj, Esron i Harmija.

¹⁰ A sinovi Simeunovi: Jemuilo, Jamin, Aod, Jahin, Soar i Saul, sin jedne Hananejke.

¹¹ Sinovi Levijevi: Girson, Kat i Merarije.

¹² Sinovi Judini: Ir, Avnan, Silom, Fares i Zara; a umrli behu Ir i Avnan u zemlji hananskoj, ali behu sinovi Faresovi Esrom i Jemuilo.

¹³ Sinovi Isaharovi: Tola, Fuva, Jov, i Simron.

¹⁴ Sinovi Zavulonovi: Sered, Alon, i Ahojilo.

¹⁵ To su sinovi Lijini, koje rodi Jakovu u Padan-Aramu, i jošte Dina kći njegova. Svega duša, sinova njegovih i kćeri njegovih beše trideset i tri.

¹⁶ Sinovi Gadovi: Sifon, Agije, Sunije, Esvon, Irije, Arodije i Arilije.

¹⁷ Sinovi Asirovi: Jemna, Jesva, Jesvija i Verija, i sestra njihova Sara. A sinovi Verijini Hovor i Melhilo.

¹⁸ To su sinovi Zelfe, koju dade Lavan Liji kćeri svojoj, i ona ih rodi Jakovu, šesnaest duša.

¹⁹ A sinovi Rahilje žene Jakovljeve: Josif i Venijamin.

²⁰ A Josifu se rodiše u Misiru od Asenete, kćeri Potifere sveštenika onskog: Manasija i Jefrem.

²¹ A sinovi Venijaminovi: Vela, Veher, Asvil, Gira, Naman, Ihije, Ros, Mupim, Upim i Arad.

²² To su sinovi Rahiljini što se rodiše Jakovu, svega četrnaest duša.

²³ I sin Danov: Asom.

²⁴ A sinovi Neftalimovi: Asilo, Gunije, Jeser i Silim.

²⁵ To su sinovi Vale, koju dade Lavan Rahilji kćeri svojoj i ona ih rodi Jakovu; svega sedam duša.

²⁶ A svega duša što dođoše s Jakovom u Misir, a izađoše od bedara njegovih, osim žena sinova Jakovljevih, svega duša beše šezdeset i šest.

²⁷ I dva sina Josifova koji mu se rodiše u Misiru; svega dakle duša doma Jakovljevog, što dođoše u Misir, beše sedamdeset.

²⁸ A Judu posla Jakov napred k Josifu, da mu javi da izađe preda nj u Gesem. I dođoše u zemlju gesemsku.

²⁹ A Josif upreže u kola svoja, i izađe na susret Izrailju ocu svom u Gesem; i kad ga vide Jakov, pade mu oko vrata, i plaka dugo o vratu njegovom.

³⁰ I reče Izrailj Josifu: Sada ne marim umreti kad sam te video da si jošte živ.

³¹ A Josif reče braći svojoj i domu oca svog: Idem da javim Faraonu; ali ću mu kazati: Braća moja i dom oca mog iz zemlje hananske dođoše k meni;

³² A ti su ljudi pastiri i svagda su se bavili oko stoke, i dovedoše ovce svoje i goveda svoja i šta god imaju.

³³ A kad vas Faraon dozove, reći će vam: Kakvu radnju radite?

³⁴ A vi kažite: Pastiri su bile sluge tvoje od mladosti, i mi i stari naši; da biste ostali u zemlji gesemskoj; jer su Misircima svi Pastiri nečisti.

¹ A Jakov živeše u zemlji gde mu je otac bio došljak, u zemlji hananskoj.

² Ovo su događaji Jakovljevi. Josif kad beše momak od sedamnaest godina, pasaše stoku s braćom svojom, koju rodiše Vala i Zelfa žene oca njegovog; i donošaše Josif zle glasove o njima ocu svom.

³ A Izrailj ljubljaše Josifa najvećma izmeću svih sinova svojih, jer mu se rodio pod starost; i načini mu šarenu haljinu.

⁴ A braća videći gde ga otac ljubi najvećma između sve braće njegove, stadoše mrzeti na nj tako da mu ne mogahu lepu reč progovoriti.

⁵ Uz to usni Josif san i pripovedi braći svojoj, te oni još većma omrznu na nj.

⁶ Jer im reče: Da čujete san što sam snio:

⁷ Vezasmo snoplje u polju, pa moj snop usta i ispravi se, a vaši snopovi iđahu unaokolo i klanjahu se snopu mom.

⁸ Tada mu braća rekoše: Da nećeš još biti car nad nama i zapovedati nam? Stoga još većma stadoše mrzeti na nj radi snova njegovih i radi reči njegovih.

⁹ Posle opet usni drugi san, i pripovedi braći svojoj govoreći: Usnih opet san, a to se sunce i mesec i jedanaest zvezda klanjahu meni.

¹⁰ A pripovedi i ocu svom i braći svojoj; ali ga otac prekori i reče mu: Kakav je to san što si snio? Eda li ćemo doći ja i mati tvoja i braća tvoja da se klanjamo tebi do zemlje?

¹¹ I zaviđahu mu braća; ali otac njegov čuvaše ove reči.

¹² A kad braća njegova otidoše da pasu stoku oca svog kod Sihema,

¹³ Reče Izrailj Josifu: Ne pasu li braća tvoja stoku kod Sihema? Hajde da te pošaljem k njima. A on reče: Evo me.

¹⁴ A on mu reče: Idi, vidi kako su braća tvoja i kako je stoka, pa dođi da mi javiš. I opravi ga iz doline hevronske, i on otide put Sihema.

¹⁵ I čovek jedan nađe ga a on luta po polju; te ga zapita govoreći: Šta tražiš?

¹⁶ A on reče: Tražim braću svoju; kaži mi, molim te, gde su sa stokom?

¹⁷ A čovek reče: Otišli su odavde, jer čuh gde rekoše: Hajdemo u Dotaim. I otide Josif za braćom svojom, i nađe ih u Dotaimu.

¹⁸ A oni ga ugledaše iz daleka; i dok još ne dođe blizu njih, stadoše se dogovarati da ga ubiju,

¹⁹ I rekoše među sobom: Gle, evo onog što sne sanja.

²⁰ Hajde sada da ga ubijemo i da ga bacimo u koju od ovih jama, pa ćemo kazati: Ljuta ga je zverka izjela. Onda ćemo videti šta će biti od njegovih snova.

²¹ Ali Ruvim kad ču to, izbavi ga iz ruku njihovih rekavši: Nemojte da ga ubijemo.

²² I još im reče Ruvim: Nemojte krv prolivati; bacite ga u ovu jamu u pustinji, a ne dižite ruke na nj. A on ga htede izbaviti iz ruku njihovih i odvesti k ocu.

²³ I kad Josif dođe k braći svojoj, svukoše s njega haljinu njegovu, haljinu šarenu, koju imaše na sebi.

²⁴ I uhvativši ga baciše ga u jamu; a jama beše prazna, ne beše vode u njoj.

²⁵ Posle sedoše da jedu. I podigavši oči ugledaše, a to gomila Ismailjaca iđaše od Galada s kamilama natovarenim mirisavog korenja i tamjana i smirne, te nošahu u Misir.

²⁶ I reče Juda braći svojoj: Kakva će biti korist što ćemo ubiti brata svog i zatajiti krv njegovu?

²⁷ Hajde da ga prodamo ovim Ismailjcima pa da ne dižemo ruke svoje na nj, jer nam je brat, naše je telo. I poslušaše ga braća njegova.

²⁸ Pa kad trgovci madijanski behu pored njih, oni izvukoše i izvadiše Josifa iz jame, i prodadoše Josifa Ismailjcima za dvadeset srebrnika; i oni odvedoše Josifa u Misir.

²⁹ A kad se Ruvim vrati k jami, a to nema Josifa u jami; tada razdre haljine svoje,

³⁰ Pa se vrati k braći svojoj, i reče: Nema deteta; a ja kuda ću?

³¹ Tada uzeše haljinu Josifovu, i zaklavši jare zamočiše haljinu u krv,

³² Pa onda poslaše šarenu haljinu ocu njegovom poručivši: Nađosmo ovu haljinu, vidi je li haljina sina tvog ili nije.

³³ A on je pozna i reče: Sina je mog haljina; ljuta ga je zverka izjela; Josif je doista raskinut.

³⁴ I razdre Jakov haljine svoje, i veza kostret oko sebe, i tužaše za sinom svojim dugo vremena.

³⁵ I svi sinovi njegovi i sve kćeri njegove ustadoše oko njega tešeći ga, ali se on ne dade utešiti, nego govoraše: S tugom ću u grob leći za sinom svojim. Pa i njegov otac plakaše za njim.

³⁶ A Madijani prodadoše ga u Misir Petefriju, dvoraninu Faraonovom, zapovedniku stražarskom.