¹ I zapovedi Josif čoveku što upravljaše kućom njegovom govoreći: Naspi ovim ljudima u vreće žita koliko mogu poneti, i svakome u vreću metni ozgo novce njegove.

² I čašu moju, čašu srebrnu, metni najmlađem u vreću odozgo i novce za njegovo žito. I učini kako mu Josif reče.

³ A ujutru kad svanu, otpustiše ljude s magarcima njihovim.

⁴ A kad izađoše iz mesta i još ne behu daleko, reče Josif čoveku što upravljaše kućom njegovom: Ustani, idi brže za onim ljudima, i kad ih stigneš reci im: Zašto vraćate zlo za dobro?

⁵ Nije li to čaša iz koje pije moj gospodar? I neće li po njoj zacelo poznati kakvi ste? Zlo ste radili što ste to učinili.

⁶ I on ih stiže, i reče im tako.

⁷ A oni mu rekoše: Zašto govoriš, gospodaru, takve reči? Sačuvaj Bože da sluge tvoje učine takvo šta!

⁸ Eno smo ti doneli natrag iz zemlje hananske novce koje nađosmo ozgo u vrećama svojim, pa kako bismo ukrali iz kuće gospodara tvog srebro ili zlato?

⁹ U kog se između sluga tvojih nađe, onaj neka pogine, i svrh toga mi ćemo biti robovi gospodaru mom.

¹⁰ A on reče: Neka bude kako rekoste; ali u koga se nađe, onaj da mi bude rob, a vi ostali nećete biti krivi.

¹¹ I brže poskidaše svi na zemlju vreće svoje, i razrešiše svaki svoju vreću.

¹² A on stade tražiti počevši od najstarijeg, i kad dođe na najmlađeg, nađe se čaša u vreći Venijaminovoj.

¹³ Tada razdreše haljine svoje, i natovarivši svaki svoj tovar na svog magarca vratiše se u grad.

¹⁴ I dođe Juda s braćom svojom Josifu u kuću, dok on još beše kod kuće, i padoše pred njim na zemlju.

¹⁵ A Josif im reče: Šta ste to učinili? Zar niste znali da čovek kao što sam ja može zacelo doznati?

¹⁶ Tada reče Juda: Šta da ti kažemo, gospodaru? Šta da govorimo? Kako li da se pravdamo? Bog je otkrio zločinstvo tvojih sluga. Evo, mi smo svi robovi tvoji, gospodaru, i mi i ovaj u koga se našla čaša.

¹⁷ A Josif reče: Bože sačuvaj! Neću ja to; u koga se našla čaša on neka mi bude rob, a vi idite s mirom ocu svom.

¹⁸ Ali Juda pristupiv k njemu reče: Čuj me, gospodaru; dopusti da progovori sluga tvoj gospodaru svom, i neka se gnev tvoj ne raspali na slugu tvog, jer si ti kao sam Faraon.

¹⁹ Gospodar moj zapita sluge svoje govoreći: Imate li oca ili brata?

²⁰ A mi rekosmo gospodaru svom: Imamo starog oca i brata najmlađeg, koji mu se rodi u starosti; a njegov je brat umro, i on osta sam od matere svoje, i otac ga pazi.

²¹ A ti reče slugama svojim: Dovedite mi ga da vidim svojim očima.

²² I rekosmo gospodaru svom: Neće moći dete ostaviti oca svog; da ostavi oca svog, odmah će otac umreti.

²³ A ti reče slugama svojim: Ako ne dođe brat vaš najmlađi, nećete videti lice moje.

²⁴ A kad se vratismo k sluzi tvom a ocu mom, kazasmo mu reči gospodara mog.

²⁵ Posle reče nam otac: Idite opet, kupite nam hrane.

²⁶ A mi rekosmo: Ne možemo ići, osim ako bude brat naš najmlađi s nama, onda ćemo ići, jer ne možemo videti lica onog čoveka, ako ne bude s nama brat naš najmlađi.

²⁷ A sluga tvoj, otac moj, reče nam: Znate da mi je žena rodila dva sina.

²⁸ I jedan od njih otide od mene, i rekoh: Zacelo ga je raskinula zverka; i do sada ga ne videh.

²⁹ Ako i ovog odvedete od mene i zadesi ga kako zlo, svalićete me starog u grob s tugom.

³⁰ Pa sada da otidem k sluzi tvom, ocu svom, a ovo dete da ne bude s nama, kako je duša onog vezana za dušu ovog,

³¹ Umreće kad vidi da nema deteta, te će sluge tvoje svaliti starog slugu tvog, a oca svog, s tugom u grob.

³² A tvoj se sluga podjemčio za dete ocu svom rekavši: Ako ti ga ne dovedem natrag, da sam kriv ocu svom do veka.

³³ Zato neka sluga tvoj ostane mesto deteta, da bude rob gospodaru mom, a dete neka ide s braćom svojom.

³⁴ Jer kako bih se vratio k ocu svom bez deteta, da gledam jade koji bi mi oca zadesili?

¹ Ali glad beše vrlo velika u onoj zemlji.

² Pa kad pojedoše žito koje behu doneli iz Misira, reče im otac: Idite opet, i kupite nam malo hrane.

³ A Juda mu progovori i reče: Tvrdo nam se zarekao onaj čovek govoreći: Nećete videti lice moje, ako ne bude s vama brat vaš.

⁴ Ako ćeš pustiti s nama brata našeg, ići ćemo i kupićemo ti hrane.

⁵ Ako li nećeš pustiti, nećemo ići, jer nam je rekao onaj čovek: Nećete videti lice moje, ako ne bude s vama brat vaš.

⁶ A Izrailj reče: Što mi to zlo učiniste i kazaste čoveku da imate još jednog brata?

⁷ A oni rekoše: Čovek je potanko raspitivao za nas i za rod naš govoreći: Je li vam jošte živ otac? Imate li još braće? A mi mu odgovorismo kako nas pitaše. Jesmo li mogli kako znati da će kazati: Dovedite brata svog?

⁸ I reče Juda Izrailju ocu svom: Pusti dete sa mnom, pa ćemo se podignuti i otići, da ostanemo živi i ne pomremo i mi i ti i naša deca.

⁹ Ja ti se jamčim za nj, iz moje ga ruke išti; ako ti ga ne dovedem natrag i preda te ne stavim, da sam ti kriv do veka.

¹⁰ Da nismo toliko oklevali, do sada bismo se dva puta vratili.

¹¹ Onda reče Izrailj otac njihov: Kad je tako, učinite ovo: uzmite šta najlepše ima u ovoj zemlji u svoje vreće, i ponesite čoveku onom dar: malo tamjana i malo meda, mirisavog korenja i smirne, urme i badema.

¹² A novaca ponesite dvojinom, i uzmite novce što behu ozgo u vrećama vašim i odnesite natrag, može biti da je pogreška.

¹³ I uzmite brata svog, pa ustanite i idite opet k onom čoveku.

¹⁴ A Bog Svemogući da vam da da nađete milost u onog čoveka, da vam pusti brata vašeg drugog i Venijamina; ako li ostanem bez dece, nek ostanem bez dece.

¹⁵ Tada uzevši dare i novaca dvojinom, uzevši i Venijamina, podigoše se i otidoše u Misir, i izađoše pred Josifa.

¹⁶ A Josif kad vide s njima Venijamina, reče čoveku koji upravljaše kućom njegovom: Odvedi ove ljude u kuću, pa nakolji mesa i zgotovi, jer će u podne sa mnom jesti ovi ljudi.

¹⁷ I učini čovek kako Josif reče, i uvede ljude u kuću Josifovu.

¹⁸ A oni se bojahu kad ih čovek vođaše u kuću Josifovu, i rekoše: Za novce koji pre behu metnuti u vreće naše vodi nas, dokle smisli kako će nas okriviti, da nas zarobi i uzme naše magarce.

¹⁹ Pa pristupivši k čoveku koji upravljaše kućom Josifovom, progovoriše mu na vratima kućnim,

²⁰ I rekoše: Čuj, gospodaru; došli smo bili i pre, i kupismo hrane;

²¹ Pa kad dođosmo u jednu gostionicu i otvorismo vreće, a to novci svakog nas behu ozgo u vreći njegovoj, novci naši na meru; i evo smo ih doneli natrag;

²² A druge smo novce doneli da kupimo hrane; ne znamo ko nam metnu novce naše u vreće.

²³ A on im reče: Budite mirni, ne bojte se; Bog vaš i Bog oca vašeg metnuo je blago u vreće vaše; novci su vaši bili u mene. I izvede im Simeuna.

²⁴ I uvede ih čovek u kuću Josifovu, i donese im vode te opraše noge, i magarcima njihovim položi.

²⁵ I pripraviše dar čekajući dokle dođe Josif u podne, jer čuše da će oni onde jesti.

²⁶ I kad Josif dođe kući, iznesoše mu dar koji imahu kod sebe, i pokloniše mu se do zemlje.

²⁷ A on ih zapita kako su, i reče: Kako je otac vaš stari, za koga mi govoriste? Je li jošte živ?

²⁸ A oni rekoše: Dobro je sluga tvoj, otac naš; još je živ. I pokloniše mu se.

²⁹ A on pogledavši vide Venijamina brata svog, sina matere svoje, i reče: Je li vam to najmlađi brat vaš za kog mi govoriste? I reče: Bog da ti bude milostiv, sinko!

³⁰ A Josifu goraše srce od ljubavi prema bratu svom, te brže potraži gde će plakati, i ušavši u jednu sobu plaka onde.

³¹ Posle umiv se izađe, i ustežući se reče: Dajte jelo.

³² I donesoše njemu najposle i Misircima koji obedovahu u njega, jer ne mogahu Misirci jesti s Jevrejima, jer je to nečisto Misircima.

³³ A seđahu pred njim stariji po stareštvu svom a mlađi po mladosti svojoj. I zgledahu se od čuda.

³⁴ I uzimajući jela ispred sebe slaše njima, i Venijaminu dopade pet puta više nego drugima. I piše i napiše se s njim.