1
I zapovedi Josif čoveku što upravljaše kućom njegovom govoreći: Naspi ovim ljudima u vreće žita koliko mogu poneti, i svakome u vreću metni ozgo novce njegove.
2
I čašu moju, čašu srebrnu, metni najmlađem u vreću odozgo i novce za njegovo žito. I učini kako mu Josif reče.
3
A ujutru kad svanu, otpustiše ljude s magarcima njihovim.
4
A kad izađoše iz mesta i još ne behu daleko, reče Josif čoveku što upravljaše kućom njegovom: Ustani, idi brže za onim ljudima, i kad ih stigneš reci im: Zašto vraćate zlo za dobro?
5
Nije li to čaša iz koje pije moj gospodar? I neće li po njoj zacelo poznati kakvi ste? Zlo ste radili što ste to učinili.
6
I on ih stiže, i reče im tako.
7
A oni mu rekoše: Zašto govoriš, gospodaru, takve reči? Sačuvaj Bože da sluge tvoje učine takvo šta!
8
Eno smo ti doneli natrag iz zemlje hananske novce koje nađosmo ozgo u vrećama svojim, pa kako bismo ukrali iz kuće gospodara tvog srebro ili zlato?
9
U kog se između sluga tvojih nađe, onaj neka pogine, i svrh toga mi ćemo biti robovi gospodaru mom.
10
A on reče: Neka bude kako rekoste; ali u koga se nađe, onaj da mi bude rob, a vi ostali nećete biti krivi.
11
I brže poskidaše svi na zemlju vreće svoje, i razrešiše svaki svoju vreću.
12
A on stade tražiti počevši od najstarijeg, i kad dođe na najmlađeg, nađe se čaša u vreći Venijaminovoj.
13
Tada razdreše haljine svoje, i natovarivši svaki svoj tovar na svog magarca vratiše se u grad.
14
I dođe Juda s braćom svojom Josifu u kuću, dok on još beše kod kuće, i padoše pred njim na zemlju.
15
A Josif im reče: Šta ste to učinili? Zar niste znali da čovek kao što sam ja može zacelo doznati?
16
Tada reče Juda: Šta da ti kažemo, gospodaru? Šta da govorimo? Kako li da se pravdamo? Bog je otkrio zločinstvo tvojih sluga. Evo, mi smo svi robovi tvoji, gospodaru, i mi i ovaj u koga se našla čaša.
17
A Josif reče: Bože sačuvaj! Neću ja to; u koga se našla čaša on neka mi bude rob, a vi idite s mirom ocu svom.
18
Ali Juda pristupiv k njemu reče: Čuj me, gospodaru; dopusti da progovori sluga tvoj gospodaru svom, i neka se gnev tvoj ne raspali na slugu tvog, jer si ti kao sam Faraon.
19
Gospodar moj zapita sluge svoje govoreći: Imate li oca ili brata?
20
A mi rekosmo gospodaru svom: Imamo starog oca i brata najmlađeg, koji mu se rodi u starosti; a njegov je brat umro, i on osta sam od matere svoje, i otac ga pazi.
21
A ti reče slugama svojim: Dovedite mi ga da vidim svojim očima.
22
I rekosmo gospodaru svom: Neće moći dete ostaviti oca svog; da ostavi oca svog, odmah će otac umreti.
23
A ti reče slugama svojim: Ako ne dođe brat vaš najmlađi, nećete videti lice moje.
24
A kad se vratismo k sluzi tvom a ocu mom, kazasmo mu reči gospodara mog.
25
Posle reče nam otac: Idite opet, kupite nam hrane.
26
A mi rekosmo: Ne možemo ići, osim ako bude brat naš najmlađi s nama, onda ćemo ići, jer ne možemo videti lica onog čoveka, ako ne bude s nama brat naš najmlađi.
27
A sluga tvoj, otac moj, reče nam: Znate da mi je žena rodila dva sina.
28
I jedan od njih otide od mene, i rekoh: Zacelo ga je raskinula zverka; i do sada ga ne videh.
29
Ako i ovog odvedete od mene i zadesi ga kako zlo, svalićete me starog u grob s tugom.
30
Pa sada da otidem k sluzi tvom, ocu svom, a ovo dete da ne bude s nama, kako je duša onog vezana za dušu ovog,
31
Umreće kad vidi da nema deteta, te će sluge tvoje svaliti starog slugu tvog, a oca svog, s tugom u grob.
32
A tvoj se sluga podjemčio za dete ocu svom rekavši: Ako ti ga ne dovedem natrag, da sam kriv ocu svom do veka.
33
Zato neka sluga tvoj ostane mesto deteta, da bude rob gospodaru mom, a dete neka ide s braćom svojom.
34
Jer kako bih se vratio k ocu svom bez deteta, da gledam jade koji bi mi oca zadesili?
