¹ Ali glad beše vrlo velika u onoj zemlji.

² Pa kad pojedoše žito koje behu doneli iz Misira, reče im otac: Idite opet, i kupite nam malo hrane.

³ A Juda mu progovori i reče: Tvrdo nam se zarekao onaj čovek govoreći: Nećete videti lice moje, ako ne bude s vama brat vaš.

⁴ Ako ćeš pustiti s nama brata našeg, ići ćemo i kupićemo ti hrane.

⁵ Ako li nećeš pustiti, nećemo ići, jer nam je rekao onaj čovek: Nećete videti lice moje, ako ne bude s vama brat vaš.

⁶ A Izrailj reče: Što mi to zlo učiniste i kazaste čoveku da imate još jednog brata?

⁷ A oni rekoše: Čovek je potanko raspitivao za nas i za rod naš govoreći: Je li vam jošte živ otac? Imate li još braće? A mi mu odgovorismo kako nas pitaše. Jesmo li mogli kako znati da će kazati: Dovedite brata svog?

⁸ I reče Juda Izrailju ocu svom: Pusti dete sa mnom, pa ćemo se podignuti i otići, da ostanemo živi i ne pomremo i mi i ti i naša deca.

⁹ Ja ti se jamčim za nj, iz moje ga ruke išti; ako ti ga ne dovedem natrag i preda te ne stavim, da sam ti kriv do veka.

¹⁰ Da nismo toliko oklevali, do sada bismo se dva puta vratili.

¹¹ Onda reče Izrailj otac njihov: Kad je tako, učinite ovo: uzmite šta najlepše ima u ovoj zemlji u svoje vreće, i ponesite čoveku onom dar: malo tamjana i malo meda, mirisavog korenja i smirne, urme i badema.

¹² A novaca ponesite dvojinom, i uzmite novce što behu ozgo u vrećama vašim i odnesite natrag, može biti da je pogreška.

¹³ I uzmite brata svog, pa ustanite i idite opet k onom čoveku.

¹⁴ A Bog Svemogući da vam da da nađete milost u onog čoveka, da vam pusti brata vašeg drugog i Venijamina; ako li ostanem bez dece, nek ostanem bez dece.

¹⁵ Tada uzevši dare i novaca dvojinom, uzevši i Venijamina, podigoše se i otidoše u Misir, i izađoše pred Josifa.

¹⁶ A Josif kad vide s njima Venijamina, reče čoveku koji upravljaše kućom njegovom: Odvedi ove ljude u kuću, pa nakolji mesa i zgotovi, jer će u podne sa mnom jesti ovi ljudi.

¹⁷ I učini čovek kako Josif reče, i uvede ljude u kuću Josifovu.

¹⁸ A oni se bojahu kad ih čovek vođaše u kuću Josifovu, i rekoše: Za novce koji pre behu metnuti u vreće naše vodi nas, dokle smisli kako će nas okriviti, da nas zarobi i uzme naše magarce.

¹⁹ Pa pristupivši k čoveku koji upravljaše kućom Josifovom, progovoriše mu na vratima kućnim,

²⁰ I rekoše: Čuj, gospodaru; došli smo bili i pre, i kupismo hrane;

²¹ Pa kad dođosmo u jednu gostionicu i otvorismo vreće, a to novci svakog nas behu ozgo u vreći njegovoj, novci naši na meru; i evo smo ih doneli natrag;

²² A druge smo novce doneli da kupimo hrane; ne znamo ko nam metnu novce naše u vreće.

²³ A on im reče: Budite mirni, ne bojte se; Bog vaš i Bog oca vašeg metnuo je blago u vreće vaše; novci su vaši bili u mene. I izvede im Simeuna.

²⁴ I uvede ih čovek u kuću Josifovu, i donese im vode te opraše noge, i magarcima njihovim položi.

²⁵ I pripraviše dar čekajući dokle dođe Josif u podne, jer čuše da će oni onde jesti.

²⁶ I kad Josif dođe kući, iznesoše mu dar koji imahu kod sebe, i pokloniše mu se do zemlje.

²⁷ A on ih zapita kako su, i reče: Kako je otac vaš stari, za koga mi govoriste? Je li jošte živ?

²⁸ A oni rekoše: Dobro je sluga tvoj, otac naš; još je živ. I pokloniše mu se.

²⁹ A on pogledavši vide Venijamina brata svog, sina matere svoje, i reče: Je li vam to najmlađi brat vaš za kog mi govoriste? I reče: Bog da ti bude milostiv, sinko!

³⁰ A Josifu goraše srce od ljubavi prema bratu svom, te brže potraži gde će plakati, i ušavši u jednu sobu plaka onde.

³¹ Posle umiv se izađe, i ustežući se reče: Dajte jelo.

³² I donesoše njemu najposle i Misircima koji obedovahu u njega, jer ne mogahu Misirci jesti s Jevrejima, jer je to nečisto Misircima.

³³ A seđahu pred njim stariji po stareštvu svom a mlađi po mladosti svojoj. I zgledahu se od čuda.

³⁴ I uzimajući jela ispred sebe slaše njima, i Venijaminu dopade pet puta više nego drugima. I piše i napiše se s njim.

¹ A Mardohej doznav sve šta bi, razdre haljine svoje i obuče se u kostret i posu se pepelom i pođe po gradu vičući iza glasa gorko.

² I dođe do pred vrata careva, jer ne beše slobodno ući na vrata careva u kostreti.

³ I u svim zemljama, u koje god mesto dođe reč careva i zapovest njegova, bi velika žalost među Jevrejima i post i plač i jauk, i mnogi u kostreti i pepelu ležahu.

⁴ I dođoše devojke Jestirine i dvorani njeni, i javiše joj: i carica se ožalosti veoma, i posla haljine da preobuku Mardoheja i da skinu s njega kostret; ali on ne primi.

⁵ Tada dozva Jestira Ataha, dvoranina carevog, kog joj beše dao da joj služi, i zapovedi mu za Mardoheja da razbere šta mu je i zašto.

⁶ I otide Atah k Mardoheju na ulicu gradsku koja beše pred vratima carevim.

⁷ I Mardohej mu kaza sve što mu se dogodilo i za srebro što je obrekao Aman dati u carevu riznicu za Judejce da ih istrebi;

⁸ I prepis od zapovesti koja bi proglašena u Susanu da se istrebe, dade mu da je pokaže Jestiri i javi, i da joj naruči da otide k caru i da ga umilostivi i da ga moli za svoj narod.

⁹ I vrativši se Atah kaza Jestiri reči Mardohejeve.

¹⁰ A Jestira reče Atahu i zapovedi mu da kaže Mardoheju:

¹¹ Znaju sve sluge careve i narod po zemljama carevim da ko bi god, čovek ili žena, ušao k caru unutra u dvor ne budući pozvan, jedan je zakon za nj, da se pogubi, osim kome bi car pružio zlatnu palicu, taj ostaje živ; a ja nisam zvana da uđem k caru, ovo je trideset dana.

¹² I kazane biše Mardoheju reči Jestirine.

¹³ A Mardohej opet poruči Jestiri: Nemoj misliti da ćeš se mimo sve Judejce izbaviti u domu carevom.

¹⁴ Jer ako ti zaćutiš sada, doći će pomoći izbavljenje Judejcima s druge strane, a ti i dom oca tvog poginućete; i ko zna nisi li za ovako vreme došla do carstva.

¹⁵ Tada reče Jestira da odgovore Mardoheju:

¹⁶ Idi, skupi sve Judejce što se nalaze u Susanu, i postite za me, i ne jedite ni pijte za tri dana ni danju ni noću; i ja ću sa svojim devojkama postiti takođe, pa ću onda otići k caru, ako i nije po zakonu, i ako poginem, neka poginem.

¹⁷ Tada otide Mardohej i učini sve kako mu zapovedi Jestira.