1
A posle dve godine dana usni Faraon, a on stoji na jednoj reci.
2
I gle, iz reke izađe sedam krava lepih i debelih, i stadoše pasti po obali.
3
I gle, iza njih izađe iz reke sedam drugih krava, ružnih i mršavih, i stadoše pored onih krava na obali.
4
I ove krave ružne i mršave pojedoše onih sedam krava lepih i debelih. U tom se probudi Faraon.
5
Pa opet zaspav usni drugom, a to sedam klasova izraste iz jednog stabla jedrih i lepih;
6
A iza njih isklija sedam klasova malih i šturih;
7
Pa ovi klasovi mali pojedoše onih sedam velikih i jedrih. U tom se probudi Faraon i vide da je san.
8
I kad bi ujutru, on se zabrinu u duhu, i poslavši sazva sve gatare misirske i sve mudrace, i pripovedi im šta je snio; ali niko ne može kazati Faraonu šta znači.
9
Tada progovori starešina nad peharnicima Faraonu i reče: Danas se opomenuh greha svog.
10
Kad se Faraon rasrdi na sluge svoje i baci u tamnicu u kući zapovednika stražarskog mene i starešinu nad hlebarima,
11
Usnismo jednu noćja i on, svaki za sebe po značenju sna svog usnismo.
12
A onde beše s nama momče Jevrejče, sluga zapovednika stražarskog, i mi mu pripovedismo sne, a on nam kaza šta čiji san znači.
13
I zbi se kako nam kaza: mene povrati Faraon u službu, a onog obesi.
14
Tada Faraon posla po Josifa, i brže ga izvedoše iz tamnice, a on se obrija i preobuče se, te izađe pred Faraona.
15
A Faraon reče Josifu: Usnih san, pa mi niko ne ume da kaže šta znači; a za tebe čujem da umeš kazivati sne.
16
A Josif odgovori Faraonu i reče: To nije u mojoj vlasti, Bog će javiti dobro Faraonu.
17
I reče Faraon Josifu: Usnih, a ja stojim kraj reke na obali.
18
I gle, iz reke izađe sedam krava debelih i lepih, te stadoše pasti po obali.
19
I gle, iza njih izađe sedam drugih krava rđavih, i vrlo ružnih i mršavih, kakvih nisam video u celoj zemlji misirskoj.
20
I ove krave mršave i ružne pojedoše onih sedam debelih,
21
I kad im biše u trbuhu, ne poznavaše se da su im u trbuhu, nego opet behu onako ružne kao pre. U tom se probudih.
22
Pa opet usnih, a to sedam klasova izraste iz jednog stabla jedrih i lepih;
23
A iza njih isklija sedam malih, tankih i šturih.
24
I ovi tanki klasovi proždreše onih sedam lepih. I ovo pripovedih gatarima, ali mi ni jedan ne zna kazati šta znači.
25
A Josif reče Faraonu: Oba su sna Faraonova jednaka; Bog javlja Faraonu šta je naumio.
26
Sedam lepih krava jesu Sedam godina, i Sedam lepih klasova jesu Sedam godina; oba su sna jednaka.
27
A sedam krava mršavih i ružnih, što izađoše iza onih, jesu sedam godina; i sedam klasova sitnih i šturih biće sedam godina gladnih.
28
To je što rekoh Faraonu: Bog kaže Faraonu šta je naumio.
29
Evo doći će sedam godina vrlo rodnih svoj zemlji misirskoj.
30
A iza njih nastaće sedam gladnih godina, gde će se zaboraviti sve obilje u zemlji misirskoj, jer će glad satrti zemlju,
31
Te se neće znati to obilje u zemlji od gladi potonje, jer će biti vrlo velika.
32
A što je dva puta uzastopce Faraon snio, to je zato što je zacelo Bog tako naumio, i na skoro će to učiniti Bog.
33
Nego sada neka potraži Faraon čoveka mudrog i razumnog, pa neka ga postavi nad zemljom misirskom.
34
I neka gleda Faraon da postavi starešine po zemlji, i pokupi petinu po zemlji misirskoj za sedam rodnih godina;
35
Neka skupljaju od svakog žita za rodnih godina koje idu, i neka snesu pod ruku Faraonovu svakog žita u sve gradove, i neka čuvaju,
36
Da se nađe hrane zemlji za sedam godina gladnih, kad nastanu, da ne propadne zemlja od gladi.
37
I ovo se učini dobro Faraonu i svim slugama njegovim.
38
I reče Faraon slugama svojim: Možemo li naći čoveka kakav je ovaj, u kome bi duh bio Božji?
39
Pa reče Faraon Josifu: Kad je tebi javio Bog sve ovo, nema nikoga tako mudrog i razumnog kao što si ti.
40
Ti ćeš biti nad domom mojim, i sav će ti narod moj usta ljubiti; samo ću ovim prestolom biti veći od tebe.
41
I još reče Faraon Josifu: Evo, postavljam te nad svom zemljom misirskom.
42
I skide Faraon prsten s ruke svoje i metnu ga Josifu na ruku, i obuče ga u haljine od tankog platna, i obesi mu zlatnu verižicu o vratu,
43
I posadi ga na kola koja behu druga za njegovim, i zapovedi da pred njim viču: Klanjajte se! I da ga je postavio nad svom zemljom misirskom.
44
I još reče Faraon Josifu: Ja sam Faraon, ali bez tebe neće niko maći ruke svoje ni noge svoje u svoj zemlji misirskoj.
45
I dade Faraon Josifu ime Psontomfanih, i oženi ga Asenetom kćerju Potifere sveštenika onskog. I pođe Josif po zemlji misirskoj.
46
A beše Josifu trideset godina kad izađe pred Faraona cara misirskog. I otišavši od Faraona obiđe svu zemlju misirsku.
47
I za sedam rodnih godina rodi zemlja svašta izobila.
48
I stade Josif kupiti za tih sedam godina svakog žita što beše po zemlji misirskoj, i snositi žito u gradove; u svaki grad snošaše žito s njiva koje behu oko njega.
49
Tako nakupi Josif žita vrlo mnogo koliko je peska morskog, tako da ga presta meriti, jer mu ne beše broja.
50
I dokle još ne nasta gladna godina, rodiše se Josifu dva sina, koje mu rodi Aseneta kći Potifere sveštenika onskog.
51
I prvencu nadede Josif ime Manasija, govoreći: Jer mi Bog dade da zaboravim svu muku svoju i sav dom oca svog.
52
A drugom nadede ime Jefrem, govoreći: Jer mi Bog dade da rastem u zemlji nevolje svoje.
53
Ali prođe sedam godina rodnih u zemlji misirskoj;
54
I nasta sedam godina gladnih, kao što je Josif napred kazao. I beše glad po svim zemljama, a po svoj zemlji misirskoj beše hleba.
55
Ali najposle nasta glad i po svoj zemlji misirskoj, i narod povika k Faraonu za hleb; a Faraon reče svima Misircima: Idite k Josifu, pa šta vam on kaže ono činite.
56
I kad glad beše po svoj zemlji, otvori Josif sve žitnice, i prodavaše Misircima. I glad posta vrlo velika u zemlji misirskoj.
57
I iz svih zemalja dolažahu u Misir k Josifu da kupuju; jer posta glad u svakoj zemlji.
