Проналажење Исуса у животу Абрахама, 3. део: Вера

Проповијед пастора Јоела Цхристиана Гленна

14. маја 2017

Гледали смо како живот Абрахама открива срце и ум Исуса Христа. Данашња прича откриће нешто о великом питању које је висило над читавим Исусовим животом и које је и даље важно: како ујединити човечанство и божанство заједно у једној особи? Човечанство и божанство чине се међусобно искључивима: готово по дефиницији једно је не бити друго. Ипак, то је био један од главних циљева које је Исус имао: ујединити Божанство и Човечанство заједно као једно. Овај процес се назива глорификација, процес који је Исус започео у детињству и довршио на самом крају свог живота.

Ми смо у ствари већ разговарали о деловима тог процеса протекле две недеље. Прво, кад је Исус био дете, Примио је најчистију могућу небеску љубав, љубав коју је носио са собом целог свог живота. Овај корак се огледа у Божјем позиву Абрахаму да уђе у Обећану земљу, у срце онога што би једног дана постало велико краљевство. Друго, прошле недеље разговарали смо о Исусовој љубави како је сазрео и почео схватати колико лоше живи људски род. Овај корак се види у Абрахамовом преговарању с Богом како би се спасио што већи број Содоминог становништва, што одражава Исусову жељу да спаси све, чак и оне ухваћене у најгорем злу. Данашња прича, жртва Изака, одражава крај тог процеса док је Исус наставио да спроводи Своју љубав према целом људском роду, упркос противљењу и тако потпуно довео Божанску љубав и човечанство у једно.

Пре него што пређемо на стварну причу морамо разумети шта сваки лик представља. Као што смо већ видели, Абрахам представља Исуса Христа, а Бог или Јехова представља Исусово унутрашње божанство, тако да када „Абрахам“ прими упутства од „Бога“, можемо да замислимо да је то слика Исуса која прима смернице од своје сопствене унутрашњости. Лик о којем још нисмо разговарали је Исаац. Изак је Абрахамов син, онај који је Бог обећао да ће омогућити Абрахамовој лозе да се настави и расте. Он се залаже за прву или најдубљу ствар која човјека чини: оно што се назива рационалним (Тајне неба 2767). Помоћу мисаоног експеримента можете схватити шта је рационални део вашег ума. Тренутно имате мисли и ако желите, можете размислити о тим мислима. Па шта је то што размишљате о својим властитим мислима? Ко је тај посматрач над којим се не можете подићи и посматрати јер сте то ви? То је рационално. То што сте управо доживели је такође оно што вас чини људским. Способност да размислите о својим властитим мислима, да размишљате о њима, да пригрлите неке и одбаците друге, да свесно премошћујете јаз између физичких и духовних ствари, па чак и да уопште доносите рационалне одлуке, чини вас људским бићем. То је оно што Исаак представља у Исусу: његов рационални, свесни ум.

Сада се враћамо на причу како је испричана у књизи Постанка. Имајте на уму да ову причу може бити тешко чути јер изгледа као да приписује окрутност Богу. Том очигледном окрутношћу позабавићемо се касније у овој проповеди.

1 Након тога Бог је искушао Абрахама и рекао му: "Абрахам!"

А он је рекао: "Ево ме."

2 Затим рече: "Узми сада свог сина, свог јединог сина Изака, кога љубиш, и иди у земљу Мориа и принеси му је тамо као жртву паљенице на једној од планина о којој ћу ти рећи."

3 Тако је Абрахам рано ујутро устао и осахнуо магарца, узео са собом двојицу младића и сина свог Изака; и раздијели дрва за паљеницу, устаде и оде на мјесто које му је Бог рекао.

4 Тада трећег дана Абрахам подигне очи и угледа место издалека.

5 И Абрахам рече својим младићима: "Останите овде с магарцем; момак и ја идемо к њему и поклонимо се, а ми ћемо се вратити к вама. "

6 Тако је Абрахам узео дрва жртве паљенице и ставио га на сина Изака; и узео је ватру у руку и нож и њих двоје су пошли заједно.

7 Али Изак разговара с Абрахамом, оцем својим, и рече: "Мој отац!"

А он је рекао: "Ево ме, сине мој."

Затим је рекао: "Погледајте, ватра и дрва, али где је јање за паљеницу?"

8 И Абрахам рече: "Сине мој, Бог ће себи обезбедити јагње за жртву паљеницу." Тако су њих двојица ишли заједно.

9 Затим стигоше до места за које му је Бог рекао. И Абрахам је тамо саградио олтар и ставио дрво у ред; а свезао сина Изака и поставио га на олтар, на шуму.

10 Абрахам је пружио руку и узео нож да убије свог сина.

11 Али анђео Јахвин позва га с неба и рече: Абрахам, Абрахам!

Па је рекао: "Ево ме."

12 А он рече: "Не положи руку на момка и не чини му ништа; за сада знам да се бојите Бога, јер свог сина, свог јединог сина, нисте ускратили од мене. "

13 Тада је Абрахам подигао очи и погледао, а иза њега бијаше ован ухваћен у густину за своје рогове. Тако је Абрахам отишао, узео овна и понудио га за жртву паљеницу уместо свог сина.

14 И Абрахам је назвао име места: ГОСПОДИН - Хоће пружити; као што је речено до данас: "На гори Јахвиној биће обезбеђено." (Постанак 22: 1-14)

Прво што се требамо позабавити је питање Бога које тражи од Абрахама да жртвује свог сина и Абрахам иде заједно с тим. Зашто би Бог тестирао Абрахама на овај ужасан начин и да ли је био у праву извршити Божје наређење? Жртва детета је очигледно гадост. У ствари, чак су и у Речи неке од најгорих осуда резервисане за оне који жртвују своју децу другим боговима. Једини начин на који можемо да схватимо ову причу је ако заронимо дубље и оставимо за собом буквални смисао. Али чак и ако је унутрашње значење добро, зашто је Бог морао да користи ову слику да би је приказао? Два су разлога: један, јер су искушења ствари којима је особа склона. Жртва за децу је тада била ствар због онога што су људи помислили на помирење. Мислили су да што је болнија жртва, то ће их више Бог благословити. То је било истина чак и за Абрахама. Бог је искористио ову слику јер је Абрахам већ био склон искушењима на овај начин (Сецретс оф Хеавен 2818). Други разлог је тај што висцерални ужас приче преноси озбиљност Исусових искушења.

Коначно, то је циљ ове приче да пренесе: не неки безначајан Бог окрутно тестирајући оданост свог следбеника, већ унутрашњу борбу једног човека док се он трудио да спаси цело човечанство. Дакле, ако је жртва коју је од Абрахама тражио да буде његов вољени син, какву је жртву Исус тражио? Већ смо рекли да Изак представља рационални део свог ума, па шта би Исусу значило да узме тај део свог ума, да га припреми, да га веже, постави на олтар и све осим да га убије? И зашто би та жртва са стране Исуса била толико трауматична да би била представљена жртвом детета? Одговор на ова питања лежи у концепту искушења. Искушење је врста теста нечије љубави: Бог је "тестирао" или "напастовао" Абрахама да види колико је био одан у ствари [Бог заправо никога не доводи у искушење; види Тајне неба 2768, 2816]. Духовна искушења увек угрожавају нечију љубав. Што више волите, то је теже искушење. Поново размислите о Абрахаму. Оно што чини причу тако тешком је да није жртвовао неку животињу с којом, иако скупо, није имао личну везу. Од њега се тражило да жртвује свог јединог сина, кога је драго волео! То је учинило тест или искушење тако тешким.

У Исусовом случају љубав која је била изложена ризику била је још већа, бескрајно већа. Његова љубав била је за спасење целокупног људског рода: свако људско биће које је икада живело или икада живело, укључујући и вас. Та љубав је била цео његов живот. Учења за Нову Цркву то описују овако:

Сва искушења су напади на љубав присутну у некој особи, степен искушења у зависности од степена љубави. Ако љубав није нападнута, нема искушења. Уништавање љубави друге особе уништава му сам живот, јер његова љубав је његов живот. Господов живот био је љубав према читавом људском роду; заиста је била тако велика и такве природе да није била ништа друго до чиста љубав. Против овог Његовог живота стално су се усмерила искушења, и то се дешавало, као што је речено, од најранијег детињства до Његовог последњег часа на свету. (Тајне неба 1690)

Исусова највећа љубав била је спашавање људи. У искушењу је тада био страх да неће успети; страх да се човечанство толико удаљило од Њега да више нема наде за њих. Ово искушење усредсредило се на питање које смо започели: како ујединити човечанство и божанство заједно у једној особи? Ако човечанство и божанство не могу постати једно, тада не би било моста између Бога и људи, нема начина да ми који смо пуки смртници имамо икакве везе са Богом Божанским. Баш као што је Абрахам морао да бира између Бога и Изака, Исус је осећао као да мора да бира између своје божанства и своје рационалности, седишта свог човечанства. По свему судећи Божанско је захтевало смрт онога што је Исуса учинило људским. Господин је у било којем тренутку могао само пукнути своје прсте да све поправи, али тада би то побиједило цијелу поанту: чинећи то подразумијева да Његове божанске идеале не могу живјети пуки смртници. То би имплицирало да божанске идеале може живети само Бог, а не људи.

Да би прославио Његово човечанство, то јест, да би га учинило божанским, било је потребно унутрашњем Божанском да живи своју сврху и Љубав на људски начин. Не само да је то морао учинити, већ је то морао да уради и у време када се злоупотребљава истина, када је ходање по Божјем лику било презрено и одбачено. Да смо били у стању да видимо Исусов ум, видели бисмо дилему Абрахама: да ли би остао веран Богу да уништава ствари које је волео? Да ли би остајање вере Богу уништило његов идентитет, осећај за себе, његов свесни и слободан ум, само човечанство? Ни брига за њега. Попут Абрахама Исус се суочио са губитком нечег драгоценог, али то није био један од његових синова: све је то била Његова деца до вечности. Ризиковао је да се човечанство окрене од Њега, не могавши да врати љубав коју им је изливао. То је било оно што је било у опасности ако није могао ујединити сопствено човечанство са сопственом божанством.

Али божанска истина није само божански идеал, наиван у својој једноставности: она се може живети на људском нивоу, против свих изгледи. Бити Духован не значи оставити иза себе човечанство, нити бити човек не значићи божанско. Божанско и људско могу бити једно, а то је и Исус постигао. Суочавајући се са оним са чим се суочио, Он је допустио да умре све своје људске пропасти и потпуно се подредио Божанском у себи. Па ипак, није изгубио своју хуманост. Није постао неки непознати и непознати Бог. У ствари, због своје људске патње и свог људског живота, он постаје познатије, релативније, личније и човеченије него икад раније. Доказао је да бити човек не значи заувек да пропадне, или да је Божанско значи бити далеко и далеко. Његов живот доказује да се Божански идеали могу живети овде и сада, у овом ограниченом свету. Исусово искуство је зрцало Абрахамова: упркос томе што је своју преданост Богу узео до те мере, осим да је убио свог вољеног сина, Абрахам није остао без деце: Бог је поштедио сина, а Изак је наставио својој деци. Исто тако, Исус је своју преданост љубави и истини узео до крајњег места, до тачке да је и сам, убијен на крсту, наставио да делује из љубави. Ипак у смрти свога тела није изгубио своју хуманост. Уместо тога, успео је да своје човечанство учини божанским, савршеним и комплетним, а опет, на крају, савршено и потпуно људским.

Исусова победа није добијена ради себе: Његов циљ је био да нам покаже начин на који је и у нашем погрешном човечанству Бог могао бити присутан. То се одражава на причу о Абрахаму. Кад је Бог зауставио Абрахама да убије Исака, Он је пружио овна да жртвује уместо њега. За Исуса смо били овај ован: сви људи којима је Хтео да се посвети и придруже Богу. Чинећи себе божанским, дао је човечанству начин да разуме божанство, па тако и делић тога у себи.

Већина онога о чему смо данас разговарали односи се на Бога и ко је он. То баш и није била јасна или једноставна тема. Ипак, оно о чему смо разговарали има пресудне импликације на наш живот. Постоје директне последице ових идеја које трансформишу нас и наш поглед на то шта је бити човек. Дакле, чак и ако сматрате да нисте успели да схватите све што смо покрили, надамо се да ће закључак пружити нешто на чему ћете се држати. Па ево га. Ми смо на слику и лик Божји. Његова прича је наша прича. Оно што је Исус прошао, кроз шта је прошао Абрахам, све говори о нашем сопственом животном искуству. За Абрахама, следећи Бога изложио је свом вољеном сину ризик. За Исуса, живећи према својој божанској савести, ризиковало је његово рационално човечанство. За нас је осећај сопства осећај да смо изложени ризику ако се покоримо Богу; и у ствари, кад бисмо искусили Божанско у његовој пуноћи и моћи, изгубили бисмо себе; више не бисмо били ми. Господ пружа начин на који га можемо у потпуности подредити и пустити себе да умре, али тада нам се даје ново небеско ја које наставља да живи. То инкарнација допушта. Ми не можемо постати Божански као што је то чинио Исус, али кроз Исуса то Божанство може постојати у људским бићима: готово ништа није учинио Исус што не бисмо могли учинити ни ми. Бити човек значи имати потенцијал да се придружите свеможном Богу, а то је потенцијал који ниједан човек не недостаје. Сам Исус је проговорио са овом стварношћу, а ми ћемо завршити његовим речима. Ово је молитва да баш као што је Он постао једно са својим Оцем, или његовом унутрашњом Божанском, ми можемо постати једно с њим и тако бити уједињени са Богом. Могуће је да Бог буде с вама:

20 „Не молим се само за њих, већ и за оне који ће веровати у Мене својом речју; 21 да сви могу бити једно, као што сте ви, оче, у мени, а ја у вама; да и они могу бити једно у нама, да свет поверује да сте Ме послали. 22 И славу коју сте ми дали Ја сам им дао, да они буду једно као што смо и ми: 23 Ја у њима, а ви у мени; да могу бити савршени у једном и да свет зна да сте Ме послали и волео их као што сте Ме волели. (Јован 17: 20-23)

(Прочитајте прву проповијед из ове тродијелне серије, о почецима)

(Прочитајте другу проповијед из ове серије, о Преговарању)