1947. Jer je Jehova vidio muku moju. Da ovo označava stanje kada se pokoravalo (prvo Racionalno?), jasno je iz onoga što je gore rečeno (br. 1937), da treba da se „pokori“, a to znači da se stavi pod vrhovnu kontrolu unutranjeg čoveka, a o kojoj se potčinjenosti ovde govori, pa se pokazuje da to znači prisiliti samoga sebe; tako isto da u prisiljavanju samoga sebe ima slobode, to jest, onoga što je spontano i voljno, po čemu se prisiljavanje samoga sebe razlikuje od prisiljavanja (nekoga drugoga). Isto tako bilo je pokazano da se čovek ne može popraviti bez te slobode, i da bez nje ne može da primi nebeski proprium; i dalje, da u iskušenjima ima više slobode nego van njih, iako izgleda da je obrnuto; a to je zato što je tada sloboda jača onoliko koliko su jači napadi zala i obmana, jer tu slobodu Gospod pojačava kako bi mu mogao dati nebeski proprium; to je razlog da je Gospod više prisutan u nama kada smo u iskušenjima. Dalje je pokazano da Gospod nikad ne prisiljava nikoga. Jer onaj ko je prinuđen da misli ono što je dobro i istinito, taj ne može da se popravi, nego još više misli obmane i hoće zlo. Ovo je posledica svakoga prisiljavanja, što možemo da vidimo iz životnih primera, jer iz njih znamo ove dve stvari: da savesti ne trpe prisilu, i da mi idemo više za onim što je zabranjeno. Pored toga, svako želi da pređe iz neslobode u slolbodu, jer je to deo čovekovog života. Otuda je jasno da Gospod ne priznaje ništa što nije od slobode i od volje (što nije učinjeno kad je čovek slobodan); jer kada se neko klanja Gospodu iz stanja u kome nije slobodan, on se ne klanja od nečega što je njegovo, pa u tome slučaju samo se spoljašnje pokreće, ili je pokrenuto, jer je prisiljeno, dok unutrašnje kao i da ne postoji, ili da odbija, ili čak i protuslovi. Dok se čove anovo rađa, od slobode kojom ga je Gospod obdario, on vrši samo-prisilu, te se pokorava pa čak i muči svoje Racionalno da bi se potčinilo, i tako on prma nebeski proprium, koji onda Gospod posteeno usavršava, te ga pravi sve više slobodnim, te na kraju postaje osećanje dobra i istine, pa u tome nalazi zadovoljstvo; a u slobodi i u zadovoljstvu je sreća koju uživaju anđeli. Ovo je sloboda o kojoj Gospod govori kod Jovana: I poznaćete istinu, i istina će vas izbaviti. Ako vas sin izbavi, zaista ćete biti izbavljeni Jovan 8:32, 36). Priroda ove slobode je potpuno nepoznata onima koji nemaju savest, jer se za njih sloboda sastoji u tome da rade što im je drago i u slobodi da govore i misle ono što je obmana, i u tome da hoće i čine zlo, a nikako u tome da vrše prinudu nad ovim željama; dok je slučaj uopravo obrnut, kao što Gospod uči u istom jevanđelju: Svaki onaj koji čini greh, rob je grehu Jovan 8:34. Ovu ropsku slobodu (slobodu koja je ropstvo) oni primaju od paklenih duhova koji su s njima i koji im je ulivaju; i kada su u životu ovih duhoa, oni su u njihovim ljubavima i požudama, i tada dišu nečistim zadovoljstvima koja su slična izmetu; i kada su kao nošeni tom olujom, oni misle da su slobodni; ali to je paklenska sloboda. Razlika između paklenske slobode i nebeske slobode je u tome da je jedna sloboda smrti i vuče ih u pakao, a druga je sloboda, koja je nebeska sloboda, a koja pripada životu, i uzdiže ih u nebo. Da svako unutrašnje bogoštovanje dolazi od slobode, a nikako od prinude, i da ako nije od prirode, tada i nije unutrašnje bogoštovanje, jasno je iz Reči, gde su ustanovljeni slobodni prinosi, ili zaveti, ili prinosi (žrtve mirne i zahvalne, koje su se nazivale „darovi“ i „prinosi i ponude“, (o kojima vidi u Brojevi 15:3; Zakoni Ponovljeni 12:6; 16:10, 11; 23:23, 24). Tako kod Davida: Rado ću prinijeti žrtvu, proslaviću ime tvoje, o Jehova, jer je dobro Psalam 54:6. I prilozi i sakupljanja za Šator, i za svetu odeću, o čemu kod Mojsija: Reci sinovima Izrailjevim da mi skupe prilog; od svakoga ko drage volje da uzmete prilog meni (Izlazak 25:2).
Opet: Skupite između sebe prilog Jehovi; ko god hoće drage volje, neka donese prilog Jehovi: zlato i srebro i mjed (Izlazak 35:5). Osim toga, pokoravanje racionalnog čoveka, ili njegova muka (od slobode, kao što je rečeno), bilo je pretstavljeno mučenjem duša o svetkovinama , kao što se to pominje kod Mojsija: I ovo neka vam bude vječna uredba: deseti dan sedmoga mjeseca mučite duše svoje, i ne radite nikakvoga posla, ni domorodac ni došljak koji će biti među vama (Levitska 16:29).
Opet: A deseti je dan toga mjeseca sedmoga dan očišćenja; sabor sveti neka vam je, mučite duše svoje, i prinesite Jehovi žrtvu ognjenu. A svaka duša koja se ne bi mučila u taj dan, da se istrijebi iz naroda svojega (Levitska 16:27, 29). To je bio razlog da se presni hleb, koji je bio bez fermenata, nazivao „hljeb nevoljnički“ (Zakoni Ponovljeni 11:2, 3),
O „muki“ se ovako govori kod Davida:
Jehova! Ko može nastavati u sjenci tvojoj? ko može nastavati na svetoj gori tvojoj? Onaj ko hodi bez mane, tvori pravdu, i govori istinu iz srca svojega. Ko ne gleda onog oga je Jehova odbacio, nego poštuje one koji se boje Jehove; ko se kune bližnjemu pa ne poriče. (Psalam 15:1, 2, 4).
Da „mučenje“ označava gospodarenje i potčinjavanje zala i obmana koje ustaju iz spoljašnjeg čoveka (pa se ulivaju) u Racionalno, može se videti iz onoga što je već rečeno. Tako „mučenje“ ne znači da treba da budemo siromašni i jadni, ili da treba da se odreknemo svih telesnih zadovljstava, jer se nad zlom ne može gospodariti na ovaj način; osim toga, neko drugo se zlo može izazvati, kao osećaj zasluge zbog odricanja; a pored toga, tu bi patila čovekova sloboda, jer samo u njoj, kao u dobroj zemlji, mogu da se poseju dobro i istina vere (O „muci“ kojom se označava i iskušenje, vidi gore br. 1846.
