1937. I pokori joj se. Da ovo označava da treba da se prisili da se pokori da bi bila pod njenom vrhovnom vlašću, jasno je bez objašnjavanja. U izvornom jeziku, „pokoroti se“ izažava se „mučiti se“. Da „mučiti sebe“ u unutrašnjem smislu znači priliti se, može se videti iz mnogih odlomaka u Reči, a o to ć biti ovora u onome što sledi. Da čovek treba da se prisili da radi ono što je dobro, da se pokorava Gospodovim zapovestima i da govori istinu, a što je „pokoriti se“ Gospodu, ili podvrći se suverenoj moći Božanskog dobra i istine, to sadrži više tajni nego što se mogu izraziti u nekoliko reči. Ima duhova koji su za života u svetu, za to što im je bilo rečeno da sav život dolazi od Gospoda, i da čovek ne može sam od sebe da učini bilo šta, da su se držali načela da se ne prisiljavaju ni na šta, i da odustanu od svakoga napora, misleći da pošto je tako, da je svaki napor uzaludan; pa su stoga čekali na neposredni uticaj u svoju volju, te se nisu prisiljavali da učine neko dobro, idući u tome tako daleko, da kad bi se nešto zlo uvuko, oni mu nisu pružali otpor, nego su mu se predavali, prepostavljajući da je dopušteno raditi tako. Ali ovi duhovi su takvi kao da nemaju propriuma (svog vlastitoj ja), tako da se ne odlučuju ni na šta, pa su stoga među beskorisnim, jer dozvoljavaju da ih vodi i zlo i dobro, i trpe mnogo od zlih (duhova?). (prim. prev. U Francuskoj toga vremena, osobito u krugovima oko dvora, ova nazovi verska doktrina, nazvana Kvjietizmom, (od latinske reči quietes), bila je osuđena od zvanične Katoličke crkve. Nju je započeo u Španiji Miguel de Molinos, a u Francuskoj propagirala i praktikovala Madame de Guillon, u 18. veku. Autor i na drugim mestima osuđuje ovu doktrinu, nazivajući je „čudovišnom“, ali joj ne daje nikakvo ime.) Ali oni koji su se prisiljavali da se odupru zlu i obmani – iako su u početku pretpostavljali da je ovo (prisiljavanje) od njih samih ili iz njihove vlastite moći, ali su posle shvatili i videli da je taj napor bio od Gospoda, čak i onaj najmanji – njih u drugom životu ne mogu da vode zli duhovi, nego su među srećnima (blaženima?). Tako možemo da vidimo da čovek treba da se prisili da čini ono što je dobro i da govori ono što je istinito. Tajna koja je ome sadržana je to da je Gospod darovao čoveka nebeskim prorpiumom (nebeskim ja), jer se ovaj čovekov nebeski proprium oblikuje kroz napor njegove misli; i ako ne održava ovaj napor prisiljavajući se (kao što izgleda), on taj napor ne održava ni ne prisiljavajući se. Da bismo videli da je ovako, primetimo da u svakom prisiljavanju sebe ima neke slobode, koja se je opaža dok je čovek zauzet samo- prisilom, ali je ona (sloboda) unutra. Na primer, ako se neko izlaže smrti da bi postigao neki cilj, ili ako je neko voljan da pretrpi telesnu bol da bi ozdravio, tu postoji volja i izvesna sloboda od koje čovek deluje, i ako opasnosti i bolovi, dok je u njikma, čine da on ne opaža ovu volju ili slobodu; a takav je slučaj s onima koji se prisile da čine dobro: postoji volja iznutra, pa tako i sloboda, od koje i rade oni koji se prisiljavaju, to jest, oni tako postupaju iz poslušnosti onome što je Gospod naložio, i radi spasenja svoje duše posle smrti, unutar čega, iako čovek nije toga svestan, postoji unutarnje poštovanje Gospodovog carstva, čak i Samoga Gospoda. Ovo je najviše slučaj za vreme iskušenja, jer u ovima, kada se čovek prisiljava da se odupre zlu i obmani koje zli duhovi sugerišu, tada ima više slobode nego u bilo kojim drugim stanjima kada čovek nije u iskušenjima, iako to čovek ne može u to vreme da shvati; jer postoji unutarnja sloboda, od koje on hoće da potčini zlo, a koja je tako velika da je jednaka sili i snazi zla koje ga napada, jer bez toga ne bi mogao da se bori. Ova je sloboda od Gospoda, koji je uliva u čovekovu savest, i pomoću koje On čini te čovek nadvladava zlo kao od svog vlasitog propriuma. Preko ove slobode čovek stiče jedan proprium (ja) u kojem Gospod može da čini ono što je dobro. Bez ovoga propriuma koji je stečen, to jest dat, preko slobode, nijedan čovek ne može da se popravi (reformiše), jer (bez toga) ne može da primi novu volju, koja je savest. Tako dana sloboda je plan na kome deluje uticaj dobra i istine od Gospoda. Otuda dolazi to da oni koji se u iskušenjima ne odupiru od svoje vlastite volje, ti podležu (u iskušenju).

U slobodi je čovekov život, jer je u njoj njegova ljubav. Štogod ćovek radi od ljubavi, to njemu izgleda da je urađeno slobodno. A u ovoj slobodi, kada se čovek prisiljava da se odupre zlu i obmani, i da čini dobro, ima nebeske ljubavi, koju tada Gospod uliva i preko koje Gospod stvara čovekov proprium (prim. prev. Gospod stvara novi, duhovni ili nebeski proprium); stoga je to Gospodova volja da ona treba da izgleda kao da je to njegova (čovekova volja), iako nije njegova. Ovaj proprium, koji čovek za života tela tako primi preko onoga što je prividno primoravanje, taj prorpium Gospod u drugom životu ispunjava prijatnostima i srećom, koje nemaju granica. Takve se osobe postepeno prosvetljuju da vide i da se utvrde u istini da oni nisu prisiljavali sebe od samh sebe nijedan atom, nego da je sve u njihovoj volji, i ono najmanje, dolazilo od Gospoda, a razlog da je izgledalo da to dolazi od njih samih bilo je to da bi im na taj način Gospod mogao dati novu volju da bude njihova, i da bi im se na ta ačin dao život nebeske ljubavi. Jer Gospod hoće svima da da sve što je Njegovo, a to znaći da hoće da da ono što je nebesko, tako da čoveku izgleda da je njegovo, i u njemu, iako nije njegovo. Anđeli su u ovakvom propriumu; a onoliko koliko su u istini da su sve dobro i istina od Gospoda, toliko su u prijatnosti i sreći ovoga propriuma. Ali oni koji preziru i odbacuju sve dobro i istinu, i koji nisu voljni da poveruju u bilo šta što je odvratno njihovim požudama i umovanjima, ti ni ne mogu da se prisile; pa tako ne mogu ni da prime ovaj proprium koji pripada savesti, ili novoj volji. Iz onoga što je gore rečeno jasno je da prisiliti se nije prisiliti se; jer ništa dobro ne dolazi od prisile, to jest, kada jedan čovek prisili drugoga da učini dobro; nego je očito da u slučaju koji sada razmatramo, da samo-prisila dolazi od izvesne slobode koja je nepoznata čoveku, jer od Gospoda ne dolazi nikada prisila. Otuda univezalni zakon da je sve što je dobro i istinito, da je to posejano u stanju slobode, jer zemlja ne može da primi i gaji ono što nije dobro, a u stvari nema takog zemljišta u kome bi bez toga (te slobode) seme moglo rasti.