¹ I reče mi: Sine čovečji, ustani na noge da govorim s tobom.

² I uđe u me duh kad mi progovori, i postavi me na noge, i slušah Onog koji mi govoraše.

³ I reče mi: Sine čovečji, ja te šaljem k sinovima Izrailjevim, k narodima odmetničkim, koji se odmetnuše mene; oni i oci njihovi biše mi neverni do ovog dana.

⁴ K sinovima tvrdog obraza i upornog srca šaljem te ja, pa im reci: Tako veli Gospod;

⁵ I poslušali ili ne poslušali, jer su dom odmetnički, neka znaju da je prorok bio među njima.

⁶ I ti, sine čovečji, ne boj ih se niti se boj njihovih reči, što su ti uporni i kao trnje i živiš među skorpijama; ne boj se njihovih reči i ne plaši se od njih što su dom odmetnički.

⁷ Nego im kaži reči moje, poslušali ili ne poslušali, jer su odmetnici.

⁸ Ali ti, sine čovečji, slušaj šta ću ti kazati, ne budi nepokoran kao taj dom nepokorni; otvori usta, i pojedi šta ću ti dati.

⁹ I pogledah, a to ruka pružena k meni, i gle, u njoj savijena knjiga.

¹⁰ I razvi je preda mnom, i beše ispisana iznutra i spolja, i beše u njoj napisan plač i naricanje i jaoh.

¹ Govore: Ako ko pusti ženu svoju, i ona otišavši od njega uda se za drugog, hoće li se onaj vratiti k njoj? Ne bi li se sasvim oskvrnila ona zemlja? A ti si se kurvala s mnogim milosnicima; ali opet vrati se k meni, veli Gospod.

² Podigni oči svoje k visinama, i pogledaj gde se nisi kurvala; na putevima si sedela čekajući ih kao Arapin u pustinji, i oskvrnila si zemlju kurvarstvom svojim i zloćom svojom.

³ Zato se ustaviše daždi, i ne bi poznog dažda; ali u tebe beše čelo žene kurve, i ne hte se stideti.

⁴ Hoćeš li odsele vikati k meni: Oče moj, Ti si vođ mladosti moje?

⁵ Hoće li se srditi jednako? Hoće li se gneviti do veka? Eto, govoriš, a činiš zlo koliko god možeš.

⁶ Još mi reče Gospod za vremena cara Josije: Jesi li video šta učini odmetnica, Izrailj? Kako odlazi na svako visoko brdo i pod svako zeleno drvo, i kurva se onde.

⁷ I, pošto učini sve to, rekoh: Vrati se k meni; ali se ne vrati; i to vide nevernica, sestra njena, Juda.

⁸ I svide mi se za sve to što učini preljubu odmetnica Izrailj da je pustim i dam joj knjigu raspusnu; ali se ne poboja nevernica sestra joj Juda, nego otide, te se i ona prokurva.

⁹ I sramotnije kurvanjem svojim oskvrni zemlju, jer činjaše preljubu s kamenom i s drvetom.

¹⁰ I kod svega toga ne vrati se k meni nevernica sestra joj Juda svim srcem svojim, nego lažno, govori Gospod.

¹¹ Za to mi reče Gospod: Odmetnica Izrailj opravda se više nego nevernica Juda.

¹² Idi i viči ove reči k severu, i reci: Vrati se, odmetnice Izrailju, veli Gospod, i neću pustiti da padne gnev moj na vas, jer sam milostiv, veli Gospod, neću se gneviti do veka.

¹³ Samo poznaj bezakonje svoje, da si se odmetnula Gospodu Bogu svom, te si tumarala k tuđima pod svako drvo zeleno, i niste slušali glas moj, veli Gospod.

¹⁴ Obratite se, sinovi odmetnici, veli Gospod, jer sam ja muž vaš, i uzeću vas, jednog iz grada i dva iz porodice, i odvešću vas u Sion.

¹⁵ I daću vam pastire po srcu svom, koji će vas pasti znanjem i razumom.

¹⁶ I kad se umnožite i narodite u zemlji, onda se, veli Gospod, neće više govoriti: Kovčeg zaveta Gospodnjeg; niti će im dolaziti na um niti će ga pominjati, niti će hoditi k njemu, niti će ga više opravljati.

¹⁷ U to će se vreme Jerusalim zvati presto Gospodnji, i svi će se narodi sabrati u nj, k imenu Gospodnjem u Jerusalimu, i neće više ići po misli srca svog zlog.

¹⁸ U to će vreme dom Judin ići s domom Izrailjevim, i doći će zajedno iz zemlje severne u zemlju koju dadoh u nasledstvo ocima vašim.

¹⁹ Ali ja rekoh: Kako bih te postavio među sinove i dao ti zemlju željenu, krasno nasledstvo mnoštva naroda? I rekoh: Ti ćeš me zvati: Oče moj; i nećeš se odvratiti od mene.

²⁰ Doista kao što žena izneveri druga svog, tako izneveriste mene, dome Izrailjev, veli Gospod.

²¹ Glas po visokim mestima neka se čuje, plač, molbe sinova Izrailjevih, jer prevratiše put svoj, zaboraviše Gospoda Boga svog.

²² Vratite se, sinovi odmetnici, i isceliću odmete vaše. Evo, mi idemo k Tebi, jer si Ti Gospod Bog naš.

²³ Doista, zaludu su humovi, mnoštvo gora; doista, u Gospodu je Bogu našem spasenje Izrailjevo.

²⁴ Jer ta sramota proždre trud otaca naših od detinjstva našeg, ovce njihove i goveda njihova, sinove njihove i kćeri njihove.

²⁵ Ležimo u sramoti svojoj, i pokriva nas rug naš; jer Gospodu Bogu svom grešismo mi i oci naši od detinjstva svog do danas, i ne slušasmo glas Gospoda Boga svog.