¹ Tada reče Gospod Mojsiju: Idi k Faraonu, i reci mu: Ovako veli Gospod Bog jevrejski: Pusti narod moj da mi posluži;

² Ako li ih ne pustiš nego ih još staneš zadržavati,

³ Evo, ruka Gospodnja doći će na stoku tvoju u polju, na konje, na magarce, na kamile, na volove i na ovce, s pomorom vrlo velikim.

⁴ A odvojiće Gospod stoku izrailjsku od stoke misirske; te od svega što je sinova Izrailjevih neće poginuti ništa.

⁵ I postavio je Gospod rok rekavši: Sutra će to učiniti na zemlji Gospod.

⁶ I Gospod učini to sutradan, i sva stoka misirska uginu; a od stoke sinova Izrailjevih ne uginu nijedno.

⁷ I posla Faraon da vide, i gle, od stoke izrailjske ne uginu nijedno; ipak otvrdnu srce Faraonu, i ne pusti narod.

⁸ Tada reče Gospod Mojsiju i Aronu: Uzmite pepela iz peći pune pregršti, i Mojsije neka ga baci u nebo pred Faraonom;

⁹ I postaće prah po svoj zemlji misirskoj, a od njega će postati kraste pune gnoja i na ljudima i na stoci po svoj zemlji misirskoj.

¹⁰ I uzeše pepela iz peći, i stadoše pred Faraona, i baci ga Mojsije u nebo, i postaše kraste pune gnoja po ljudima i po stoci.

¹¹ I vračari ne mogoše stajati pred Mojsijem od krasta; jer behu kraste i na vračarima i na svim Misircima.

¹² I Gospod učini te otvrdnu srce Faraonovo, i ne posluša ih, kao što beše kazao Gospod Mojsiju.

¹³ Posle reče Gospod Mojsiju: Ustani rano i izađi pred Faraona, i reci mu: Ovako veli Gospod Bog jevrejski: Pusti narod moj da mi posluži.

¹⁴ Jer ću sada pustiti sva zla svoja na srce tvoje i na sluge tvoje i na narod tvoj, da znaš da niko nije kao ja na celoj zemlji.

¹⁵ Jer sada kad pružih ruku svoju, mogah i tebe i narod tvoj udariti pomorom, pa te ne bi više bilo na zemlji;

¹⁶ Ali te ostavih da pokažem na tebi silu svoju, i da se pripoveda ime moje po svoj zemlji.

¹⁷ I ti se još podižeš na moj narod, i nećeš da ga pustiš?

¹⁸ Evo, sutra ću u ovo doba pustiti grad vrlo velik, kakvog nije bilo u Misiru otkako je postao pa dosada.

¹⁹ Zato sada pošlji, te skupi stoku svoju i šta god imaš u polju, jer će pasti grad na sve ljude i na stoku što se zateče u polju i ne bude skupljeno u kuću, i izginuće.

²⁰ Koji se god između sluga Faraonovih poboja reči Gospodnje, on brže skupi sluge svoje i stoku svoju u kuću;

²¹ A koji ne maraše za reč Gospodnju, on ostavi sluge svoje i stoku svoju u polju.

²² I Gospod reče Mojsiju: Pruži ruku svoju k nebu, neka udari grad po svoj zemlji misirskoj, na ljude i na stoku i na sve bilje po polju u zemlji misirskoj.

²³ I Mojsije pruži štap svoj k nebu, i Gospod pusti gromove i grad, da oganj skakaše na zemlju. I tako Gospod učini, te pade grad na zemlju misirsku.

²⁴ A beše grad i oganj smešan s gradom silan veoma, kakvog ne beše u svoj zemlji misirskoj otkako je ljudi u njoj.

²⁵ I pobi grad po svoj zemlji misirskoj šta god beše u polju od čoveka do živinčeta; i sve bilje u polju potre grad, i sva drveta u polju polomi.

²⁶ Samo u zemlji gesemskoj, gde behu sinovi Izrailjevi, ne beše grada.

²⁷ Tada posla Faraon, te dozva Mojsija i Arona, i reče im: Sada zgreših; Gospod je pravedan, a ja i moj narod jesmo bezbožnici.

²⁸ Molite se Gospodu, jer je dosta, neka prestanu gromovi Božji i grad, pa ću vas pustiti, i više vas neće niko ustavljati.

²⁹ A Mojsije mu reče: Kad izađem iza grada, raširiću ruke svoje ka Gospodu, a gromovi će prestati i grada neće više biti, da znaš da je Gospodnja zemlja.

³⁰ A ti i sluge tvoje znam da se još nećete bojati Gospoda Boga.

³¹ I propade lan i ječam, jer ječam beše klasao, a lan se glavičio.

³² A pšenica i krupnik ne propade, jer beše pozno žito.

³³ I Mojsije otišavši od Faraona iza grada raširi ruke svoje ka Gospodu, i prestaše gromovi i grad, i dažd ne padaše na zemlju.

³⁴ Ali Faraon videvši gde presta dažd i grad i gromovi, stade opet grešiti, i srce mu otvrdnu i njemu i slugama njegovim.

³⁵ Otvrdnu srce Faraonu, te ne pusti sinove Izrailjeve, kao što beše kazao Gospod preko Mojsija.

¹ A kad car seđaše kod kuće svoje, i Gospod mu dade mir svuda unaokolo od svih neprijatelja njegovih,

² Reče car Natanu proroku: Vidi, ja stojim u kući od kedrova drveta, a kovčeg Božji stoji pod zavesima.

³ A Natan reče caru: Šta ti je god u srcu, idi, čini, jer je Gospod s tobom.

⁴ Ali onu noćdođe reč Gospodnja k Natanu govoreći:

⁵ Idi i reci sluzi mom Davidu: Ovako veli Gospod: Ti li ćeš mi načiniti kuću da u njoj nastavam?

⁶ Kad nisam nastavao u kući od kad izvedoh sinove Izrailjeve iz Misira do danas, nego sam hodio u šatoru i u naslonu.

⁷ Kuda sam god hodio sa svim sinovima Izrailjevim, jesam li jednu reč rekao kome od sudija Izrailjevih, kojima zapovedah da pasu narod moj Izrailja, i kazao: Zašto mi ne načinite kuće od kedra?

⁸ Ovako dakle reci Davidu sluzi mom: Ovako veli Gospod nad vojskama: Ja te uzeh od tora, od ovaca, da budeš vođ narodu mom, Izrailju:

⁹ I bejah s tobom kuda si god hodio, i istrebih sve neprijatelje tvoje ispred tebe, i stekoh ti ime veliko, kao što je ime velikih ljudi koji su na zemlji.

¹⁰ I odrediću mesto narodu svom Izrailju, i posadiću ga, te će nastavati u svom mestu, i neće se više pretresati, niti će ih više mučiti nepravednici kao pre,

¹¹ I od onog dana kad postavih sudije nad narodom svojim Izrailjem; i smiriću te od svih neprijatelja tvojih. Jošte ti javlja Gospod da će ti Gospod načiniti kuću.

¹² Kad se navrše dani tvoji, i počineš kod otaca svojih, podignuću seme tvoje nakon tebe, koje će izaći iz utrobe tvoje, i utvrdiću carstvo njegovo.

¹³ On će sazidati dom imenu mom, i utvrdiću presto carstva njegovog doveka.

¹⁴ Ja ću mu biti Otac, i on će mi biti sin: ako učini šta zlo, karaću ga prutom ljudskim i udarcima sinova čovečijih.

¹⁵ Ali milost moja neće se ukloniti od njega kao što sam je uklonio od Saula, kog uklonih ispred tebe.

¹⁶ Nego će tvrd biti dom tvoj i carstvo tvoje doveka pred tobom, i presto će tvoj stajati doveka.

¹⁷ Po svim ovim rečima i po svoj ovoj utvari kaza Natan Davidu.

¹⁸ Tada dođe car David i stade pred Gospodom, i reče: Ko sam ja, Gospode, Gospode, i šta je moj dom, te si me doveo dovde?

¹⁹ Pa i to Ti se još čini malo, Gospode, Gospode, nego si govorio i za dom sluge svog na dugo vremena. Je li to zakon čovečji, Gospode, Gospode!

²⁰ Ali šta će jošte David da Ti govori? Ta Ti znaš slugu svog, Gospode, Gospode!

²¹ Radi reči svoje i po srcu svom učinio si sve ove velike stvari obznanjujući ih sluzi svom.

²² Zato si velik, Gospode Bože, nema takvog kakav si Ti; i nema Boga osim Tebe, po svemu što čusmo svojim ušima.

²³ Jer koji je narod na zemlji kao Tvoj narod Izrailj? Kog je radi Bog išao da ga iskupi da mu bude narod i da steče sebi ime i da vam učini velika i strašna dela u zemlji Tvojoj, pred narodom Tvojim, koji si iskupio sebi iz Misira, od naroda i bogova njihovih.

²⁴ Jer si utvrdio sebi narod svoj Izrailja da Ti bude narod doveka; a Ti si im, Gospode, Bog.

²⁵ I tako, Gospode Bože, reč koju si obrekao sluzi svom i domu njegovom, potvrdi zasvagda, i učini kako si rekao.

²⁶ Neka se veliča ime Tvoje do veka, da se govori: Gospod je nad vojskama Bog nad Izrailjem; i dom sluge Tvog Davida neka stoji tvrdo pred Tobom.

²⁷ Jer si Ti, Gospode nad vojskama, Bože Izrailjev, javio sluzi svom govoreći: Dom ću sazidati tebi. Zato sluga Tvoj nađe u srcu svom da Ti se pomoli ovom molitvom.

²⁸ Tako, Gospode, Gospode, Ti si Bog, i reči su Tvoje istina; Ti si ovo dobro obrekao sluzi svom.

²⁹ Budi, dakle, voljan i blagoslovi dom sluge svog da bude doveka pred Tobom; jer si Ti Gospode, rekao, i Tvojim će blagoslovom biti blagosloven dom sluge Tvog doveka.