1
I reče Gospod Mojsiju: Idi k Faraonu, i reci mu: Ovako veli Gospod: Pusti narod moj, da mi posluži.
2
Ako li nećeš pustiti, evo ću moriti svu zemlju žabama.
3
I reka će se napuniti žaba, i one će izaći i skakati tebi po kući i po kleti gde spavaš i po postelji tvojoj i po kućama sluga tvojih i naroda tvog i po pećima tvojim i po naćvama tvojim;
4
I na tebe i na narod tvoj i na sve sluge tvoje skakaće žabe.
5
I reče Gospod Mojsiju: Kaži Aronu: Pruži ruku svoju sa štapom svojim na reke i na potoke i na jezera, i učini nek izađu žabe na zemlju misirsku.
6
I pruži Aron ruku svoju na vode misirske, i izađoše žabe i pokriše zemlju misirsku.
7
Ali i vračari misirski učiniše tako svojim vračanjem, učiniše te izađoše žabe na zemlju misirsku.
8
A Faraon dozva Mojsija i Arona i reče: Molite Gospoda da ukloni žabe od mene i od naroda mog, pak ću pustiti narod da prinesu žrtvu Gospodu.
9
A Mojsije reče Faraonu: Čast da ti je nada mnom! Dokle da mu se molim za te i za sluge tvoje i za narod tvoj da odbije žabe od tebe i iz kuća tvojih, i samo u reci da ostanu?
10
A on reče: Do sutra. A Mojsije reče: Biće kako si kazao, da poznaš da niko nije kao Gospod Bog naš.
11
Otići će žabe od tebe i iz kuća tvojih i od sluga tvojih i od naroda tvog; samo će u reci ostati.
12
I otide Mojsije i Aron od Faraona; i zavapi Mojsije ka Gospodu za žabe koje beše pustio na Faraona.
13
A Gospod učini po reči Mojsijevoj; i pocrkaše žabe, i oprostiše ih se kuće i sela i polja.
14
I na gomile ih grtahu, da je smrdela zemlja.
15
A kad Faraon vide gde odahnu, otvrdnu mu srce, i ne posluša ih, kao što beše kazao Gospod.
16
A Gospod reče Mojsiju: Kaži Aronu: Pruži štap svoj, i udari po prahu na zemlji, nek se pretvori u uši po svoj zemlji misirskoj.
17
I učiniše tako: Aron pruži ruku svoju sa štapom svojim, i udari po prahu na zemlji, i postaše uši po ljudima i po stoci, sav prah na zemlji pretvori se u uši po celoj zemlji misirskoj.
18
A gledaše i vračari misirski vračanjem svojim da učine da postanu uši, ali ne mogoše. I behu uši po ljudima i po stoci.
19
I rekoše vračari Faraonu: Ovo je prst Božji. Ali opet otvrdnu srce Faraonu, te ih ne posluša kao što beše kazao Gospod.
20
A Gospod reče Mojsiju: Ustani rano i izađi pred Faraona, evo, on će izaći k vodi, pa mu reci: Ovako veli Gospod: Pusti narod moj da mi posluži.
21
Ako li ne pustiš narod moj, evo, pustiću na tebe i na sluge tvoje i na narod tvoj i na kuće tvoje svakojake bubine, i napuniće se bubina kuće misirske i zemlja na kojoj su.
22
Ali ću u taj dan odvojiti zemlju gesemsku, gde živi moj narod, i onde neće biti bubina, da poznaš da sam ja Gospod na zemlji.
23
I postaviću razliku između naroda svog i naroda tvog. Sutra će biti znak taj.
24
I učini Gospod tako, i dođoše silne bubine u kuću Faraonovu i u kuće sluga njegovih i u svu zemlju misirsku, da se sve u zemlji pokvari od bubina.
25
I Faraon dozva Mojsija i Arona, i reče im: Idite, prinesite žrtvu Bogu svom ovde u zemlji.
26
A Mojsije reče: Ne valja tako; jer bismo prineli na žrtvu Gospodu Bogu svom što je nečisto Misircima; a kad bismo prineli na žrtvu što je nečisto Misircima na oči njihove, ne bi li nas pobili kamenjem?
27
Tri dana hoda treba da idemo u pustinju da prinesemo žrtvu Gospodu Bogu svom, kao što nam je kazao.
28
A Faraon reče: Pustiću vas da prinesete žrtvu Gospodu Bogu svom u pustinji; ali da ne idete dalje; pa se molite za me.
29
A Mojsije reče: Evo ja idem od tebe, i moliću se Gospodu da otidu bubine od Faraona i od sluga njegovih i od naroda njegovog sutra; ali nemoj opet da prevariš, i da ne pustiš narod da prinese žrtvu Gospodu.
30
I otide Mojsije od Faraona, i pomoli se Gospodu.
31
I učini Gospod po reči Mojsijevoj, te otidoše bubine od Faraona i od sluga njegovih i od naroda njegovog; ne osta ni jedna.
