¹ A posle izađoše Mojsije i Aron pred Faraona, i rekoše mu: Ovako veli Gospod Bog Izrailjev: Pusti narod moj da mi praznuju praznik u pustinji.

² Ali Faraon reče: Ko je Gospod da poslušam glas njegov i pustim Izrailja? Ne znam Gospoda, niti ću pustiti Izrailja.

³ A oni rekoše: Bog jevrejski srete nas; molimo ti se da otidemo tri dana hoda u pustinju da prinesemo žrtvu Gospodu Bogu svom, da ne pošalje na nas pomor ili mač.

⁴ A car misirski reče im: Mojsije i Arone, zašto odvlačite narod od rada njegovog? Idite na svoj posao.

⁵ Još reče Faraon: Eto, naroda je mnogo u zemlji; a vi još hoćete da ostavlja svoje poslove.

⁶ I u isti dan zapovedi Faraon nastojnicima nad narodom i upraviteljima njegovim, i reče:

⁷ Od sad nemojte davati narodu plevu za opeke kao do sada, neka idu sami i kupe sebi plevu.

⁸ A koliko su opeka do sad načinjali toliko izgonite i od sad, niti šta smanjite; jer besposliče, i zato viču govoreći: Da idemo da prinesemo žrtvu Bogu svom.

⁹ Valja navaliti poslove na te ljude, pa će raditi i neće slušati lažljive reči.

¹⁰ I izašavši nastojnici narodni i upravitelji rekoše narodu govoreći: Tako veli Faraon: Ja vam neću davati plevu.

¹¹ Idite sami i kupite sebi plevu gde nađete, a od posla vam se neće popustiti ništa.

¹² I raziđe se narod po svoj zemlji misirskoj da čupa strnjiku mesto pleve.

¹³ A nastojnici navaljivahu govoreći: Svršujte poslove svoje koliko dolazi na dan, kao kad je bilo pleve.

¹⁴ I upravitelji sinova Izrailjevih, koje postaviše nad njima nastojnici Faraonovi, dopadahu boja, i govoraše im se: Zašto ni juče ni danas ne načiniste onoliko opeka koliko vam je određeno, kao pre?

¹⁵ I otidoše upravitelji sinova Izrailjevih, i povikaše k Faraonu govoreći: Zašto činiš tako slugama svojim?

¹⁶ Pleva se ne daje slugama tvojim, pa opet kažu nam: Gradite opeke. I evo biju sluge tvoje, a kriv je tvoj narod.

¹⁷ A on reče: Besposličite, besposličite, i zato govorite: Da idemo da prinesemo žrtvu Gospodu.

¹⁸ Nego idite, radite; pleva vam se neće davati, a opeke da dajete na broj.

¹⁹ I upravitelji sinova Izrailjevih videše da je zlo po njih što im se kaza: Da ne bude opeka manje na dan.

²⁰ I otišavši od Faraona sretoše Mojsija i Arona, koji iziđoše pred njih.

²¹ Pa im rekoše: Gospod neka vas vidi i sudi, što nas omraziste Faraonu i slugama njegovim, i dadoste im mač u ruku da nas pobiju.

²² I Mojsije se vrati ka Gospodu i reče: Gospode, zašto si navukao to zlo na narod? Zašto si me poslao?

²³ Jer otkako iziđoh pred Faraona i progovorih u tvoje ime, još gore postupa s narodom ovim, a Ti ne izbavi narod svoj.

¹ A Mojsije pasaše stado Jotoru tastu svom, svešteniku madijanskom, i odvede stado preko pustinje, i dođe na goru Božiju Horiv.

² I javi mu se anđeo Gospodnji u plamenu ognjenom iz kupine. I pogleda, a to kupina ognjem gori a ne sagoreva.

³ I Mojsije reče: Idem da vidim tu utvaru veliku, zašto ne sagoreva kupina.

⁴ A Gospod kad ga vide gde ide da vidi, viknu ga Bog iz kupine, i reče: Mojsije! Mojsije! A on odgovori: Evo me.

⁵ A Bog reče: Ne idi ovamo. Izuj obuću svoju s nogu svojih, jer je mesto gde stojiš sveta zemlja.

⁶ Još reče: Ja sam Bog oca tvog, Bog Avramov, Bog Isakov i Bog Jakovljev. A Mojsije zakloni lice svoje, jer ga strah beše gledati u Boga.

⁷ I reče Gospod: Dobro videh nevolju naroda svog u Misiru, i čuh viku njegovu od zla koje mu čine nastojnici, jer poznah muku njegovu.

⁸ I siđoh da ga izbavim iz ruku misirskih, i da ga izvedem iz one zemlje u zemlju dobru i prostranu, u zemlju gde mleko i med teče, na mesto gde su Hananeji i Heteji i Amoreji i Ferezeji i Jeveji i Jevuseji.

⁹ I sada evo vika sinova Izrailjevih dođe preda me, i videh muku, kojom ih muče Misirci.

¹⁰ Sada hajde da te pošaljem k Faraonu, da izvedeš narod moj, sinove Izrailjeve, iz Misira.

¹¹ A Mojsije reče Bogu: Ko sam ja da idem k Faraonu i da izvedem sinove Izrailjeve iz Misira?

¹² A Bog mu reče: Ja ću biti s tobom, i ovo neka ti bude znak da sam te ja poslao: kad izvedeš narod iz Misira, služićete Bogu na ovoj gori.

¹³ A Mojsije reče Bogu: Evo, kad otidem k sinovima Izrailjevim, pa im kažem: Bog otaca vaših posla me k vama, ako mi kažu: Kako Mu je ime? Šta ću im kazati?

¹⁴ A Gospod reče Mojsiju: Ja sam Onaj što jeste. I reče: Tako ćeš kazati sinovima Izrailjevim: Koji jeste, On me posla k vama.

¹⁵ I opet reče Bog Mojsiju: Ovako kaži sinovima Izrailjevim: Gospod Bog otaca vaših, Bog Avramov, Bog Isakov i Bog Jakovljev, posla me k vama; to je ime moje doveka, i to je spomen moj od kolena na koleno.

¹⁶ Idi, i skupi starešine izrailjske, pa im reci: Gospod Bog otaca vaših javi mi se, Bog Avramov, Isakov i Jakovljev, govoreći: Doista obiđoh vas, i videh kako vam je u Misiru.

¹⁷ Pa rekoh: Izvešću vas iz nevolje misirske u zemlju hananejsku i hetejsku i amorejsku i ferezejsku i jevejsku i jevusejsku, u zemlju gde teče mleko i med.

¹⁸ I oni će poslušati glas tvoj; pa ćeš ti i starešine izrailjske otići k caru misirskom, i reći ćete mu: Gospod Bog jevrejski srete nas, pa ti se molimo da izađemo tri dana hoda u pustinju da prinesemo žrtvu Gospodu Bogu svom.

¹⁹ A ja znam da vam neće dopustiti car misirski da izađete bez ruke krepke.

²⁰ Ali ću pružiti ruku svoju, i udariću Misir svim čudesima svojim, koja ću učiniti u njemu: i posle će vas pustiti.

²¹ I učiniću da narod nađe ljubav u Misiraca, pa kad pođete, nećete poći prazni;

²² Nego će svaka žena zaiskati u susede svoje i u domaćice svoje nakita srebrnog i nakita zlatnog i haljina; i metnućete na sinove svoje i na kćeri svoje, i oplenićete Misir.