75. Prvo iskustvo

Razmišljao sam jednom o bračnoj ljubavi, kad mi um obuze želja da saznam kakva je ova ljubav bila kod onih koji su živeli u Zlatno doba i u doba koja su usledila i bila nazvana po srebru, bakru i gvožđu. Znajući da su svi koji su živeli dobrim životima u ovim dobima sada na Nebesima, pomolih se Gospodu da mi dozvoli da porazgovaram sa njima i da me oni pouče.

Odjednom se pored mene stvori anđeo, koji reče: „Gospod me posla da budem tvoj vodič i pratilac. Prvo ću te povesti i ispratiti do onih koji su živeli u prvoj eri ili dobu, poznatom kao Zlatno. Put do njih je“, dodade, „strm i vodi kroz mračnu šumu, kroz koju niko ne može proći osim ako mu Bog ne da vodiča.“

Ja sam bio u duhu, pa se pripremih za put i mi se zaputismo licem prema istoku. Kako smo išli, ugledah planinu čiji je vrh zadirao u oblake. Pređosmo veliku pustinju i dođosmo do šume obrasle drvećem raznih vrsta i tako guste da je bila mračna i baš takva kakvom ju je anđeo prethodno opisao. Šuma je ipak bila ispresecana brojnim uskim stazama, a anđeo mi reče da one čine lavirint koji treba da zbuni ljude, tako da sve dok im Bog ne otvori oči da vide drveće masline upleteno u vinovu lozu tako da mogu da prate put od jedne masline do druge, putnici će završavati u Tartaru, regionu koji je okružuje sa strana. Šuma je ovakva da bi onemogućila pristup. Jer niko sem prastarih ljudi ne živi na ovoj planini.

Kad uđosmo u šumu, naše se oči otvoriše i okolo ugledasmo maslinovo drveće upleteno s lozom, sa koje su visili grozdovi tamnoplavog grožđa. Malsine su bile poređane u obliku spirale, pa dok smo istraživali, vrteli smo se ukrug i ukrug. Na kraju videsmo grupu visokih kedrova na čijim je granama stajalo nekoliko orlova. Videvši ih, anđeo reče: „Sad smo na delu planine nedaleko od vrha.“ I mi nastavismo, pa posle kedrova naiđosmo na kružnu ravan, gde su pasla jagnjad oba pola. Ovo su bili oblici namenjeni da oslikaju stanje nevinosti i mira među stanovnicima planine.

Mi se zaputismo preko ove ravnice i ugledasmo šator za šatorom, više hiljada na broju, koji se pružahu sa svih strana dokle nam pogled mogaše dopreti. „Sada se nalazimo“, reče anđeo, „u kampu Vojske Gospoda Boga, kako ona sebe naziva i gde ona živi. Ovi drevni ljudi su živeli, kad su bili u svetu, u šatorima, tako da i sada žive u njima. Ali hajde da kreneno ka jugu, gde žive mudriji među njima, kako bi našli nekoga da s njime porazgovaramo.“

Kad krenusmo, u daljini ugledah tri dečaka i tri devojčice kako sede na ulazu u šator. Ali kako se približismo, ispostavi se da su to ljudi i žene srednje visine. „Svi stanovnici ove planine“, reče anđeo, „iz daljine deluju kao deca, jer se nalaze u stanju nevinosti, a detinjstvo je ono u vidu čega se nevinost prikazuje.“

Kad nas ti ljudi ugledaše, oni požuriše k nama i rekoše: „Odakle dolazite i kako ste došli ovamo? Vaša lica nisu lica ljudi naše planine.“

Anđeo odgovori ispričavši im kako nam je dozvoljeno da prođemo kroz šumu i zašto smo došli. Čuvši to, jedan od ta tri čoveka nas pozva unutra i uvede u svoj šator. Čovek je nosio ogrtač plave boje i tuniku od čiste vune bele boje. Njegova žena je nosila odoru grimizne boje, a ispod nje bluzu od fino izvezenog lana.

Pošto sam želeo da saznam o braku među drevnim ljudima, pogledavao sam u muža pa u ženu i primetio da njihova lica pokazuju kao da su oni jedna duša. Stoga rekoh: „Vas dvoje ste jedno.“ Čovek odgovori: „Mi jesmo jedno. Njen život je u meni a moj je u njoj, tako da smo nas dvoje dva tela a jedna duša. Naša zajednica je poput zajednice dve duplje u grudima, zvane srčana i plućna. Ona je moje srce, a ja sam njena pluća. Ali pošto pod srcem podrazumevamo ljubav, a pod plućima mudrost, ona je ljubav moje mudrosti, a ja sam mudrost njene ljubavi. Stoga, njena ljubav formira spoljni pokrivač moje mudrosti, a moja mudrost je unutarnja bit njene ljubavi. Kao rezultat, kao što kažete, jedinstvo naših duša vidi se u izgledu naših lica.“

Potom ga upitah: „Ako je vaše jedinstvo takvo, možeš li pogledati ijednu ženu sem svoje?“ „Da“, odgovori on, „mogu, ali kako je moja žena sjedinjena s mojom dušom, nas dvoje gledamo zajedno, tako da ni najmanja iskra požude ne može da uđe unutra. Jer kad ja pogledam tuđu ženu, ja je vidim kroz svoju ženu, jedinu koju volim. Pošto je ona u stanju da prepozna sva moja osećanja, kao posrednik, ona usmerava sve moje misli, uklanjajući svaki nesklad i proizvodeći istovremeno osećaj hladnoće i užasa na bilo šta nečasno. Stoga je za nas ovde jednako nemoguće da pogledamo požudno neku od žena naših drugova koliko da gledamo na svetlost našeg neba iz senke Tartara. Tako da mi nemamo ni predstavu u našem umu, ni reč u našem jeziku za privlačnost požudne ljubavi.“ On nije mogao ni da upotrebi reč preljuba, jer je čednost njegovog neba to sprečavala. Moj anđeo vodič reče: „Sada možete čuti kako anđeli ovog neba govore jezikom mudrosti, jer on potiče iz uzroka.“

Nakon toga, ja pogledah okolo i videh da njihov šator izgleda kao pozlaćen. Pa upitah: „Zašto je ovakav?“ On mi odgovori da je to „rezultat plamteće svetlosti, koja sija poput zlata, prekriva i probija platno našeg šatora dok mi govorimo o bračnoj ljubavi. Jer se tada toplota našeg sunca, koja je u svojoj suštini ljubav, otkriva i boji svetlost, koja je u svojoj suštini mudrost, sopstvenom zlatnom bojom. To se dešava zato što je bračna ljubav po poreklu igra mudrosti i ljubavi. Jer je čovek rođen da bude mudrost, žena da bude ljubav prema mudrosti svog čoveka. To je izvor ushićenja te igre u bračnoj ljubavi, odnosno između nas i naših žena. Mi smo ovde već više hiljada godina svedoci toga koliko su ova ushićenja nenadmašna i izvrsna po količini, stepenu i snazi proporcionalno našem obožavanju Boga Jehove, koji je izvor iz kojeg se ta nebeska unija, nebeski brak ljubavi i mudrosti uliva.“

Nakon ovih reči ja ugledah veliku svetlost iznad brda posred šatora. „Odakle dolazi ova svetlost?“, upitah. „To je“, reče on, „iz svetilišta našeg šatora za službu Božju.“ Ja ga upitah da li mu se može prići. „Da“, reče. I ja mu priđoh i videh šator koji je i iznutra i spolja odgovarao opisu šatora koji je bio podignut u pustinji za decu Izrailja, čiji je plan bio prikazan Mojsiju na gori Sinaju (Izlazak 25:40; 26:30). „Šta se to“, upitah, „nalazi u svetilištu što daje toliko svetlosti?“ „To je ploča,“ odgovori on, „sa natpisom ’Ugovor između Jehove i Nebesa.’“ I ne reče ništa više.

Kako smo se tada spremili da krenemo, ja upitah: „Da li je iko od vas, kada ste bili u svetu, živeo sa više žena?“ On odgovori da ne zna nikoga. „Jer,“ reče, „mi nismo mogli da razmišljamo o više žena. Oni koji su razmišljali, pričali su nam da nebesko blaženstvo njihovih duša odmah pobegne sa unutarnjih na spoljašnje delove tela, sve do nokata na prstima, a u isto vreme ih napusti njihova muževnost. Kad se to primeti, oni bivaju izbačeni iz naše zemlje.“

Rekavši to, čovek požuri nazad u svoj šator, pa se vrati sa narom punim zlatnih semenki. On mi ga pokloni, i ja ga ponesoh sa sobom kao simbol moje posete ljudima koji su živeli u Zlatno doba. Poželevši jedan drugome mir, rastasmo se i ja se vratih kući.