1
I reče Gospod Mojsiju govoreći:
2
Kaži sinovima Izrailjevim neka saviju i stanu u logor pred Pi-Airot između Migdola i mora prema Vel-Sefonu; prema njemu neka stanu u logor pokraj mora.
3
Jer će Faraon reći za sinove Izrailjeve: Zašli su u zemlju, zatvorila ih je pustinja.
4
I učiniću da otvrdne srce Faraonu, te će poći u poteru za vama, i ja ću se proslaviti na njemu i na svoj vojsci njegovoj, i Misirci će poznati da sam ja Gospod. I učiniše tako.
5
A kad bi javljeno caru misirskom da je pobegao narod, promeni se srce Faraonovo i sluga njegovih prema narodu, te rekoše: Šta učinismo, te pustismo Izrailja da nam ne služi?
6
I upreže u kola svoja, i uze narod svoj sa sobom.
7
I uze šest stotina kola izabranih i šta još beše kola misirskih, i nad svima vojvode.
8
I Gospod učini te otvrdnu srce Faraonu caru misirskom, i pođe u poteru za sinovima Izrailjevim, kad sinovi Izrailjevi otidoše pod rukom visokom.
9
I teravši ih Misirci stigoše ih, sva kola Faraonova, konjici njegovi i vojska njegova, kad behu u logoru na moru kod Pi-Airota prema Vel-Sefonu.
10
I kad se približi Faraon, podigoše sinovi Izrailjevi oči svoje a to Misirci idu za njima, i uplašiše se vrlo, i povikaše sinovi Izrailjevi ka Gospodu.
11
I rekoše Mojsiju: Zar ne beše grobova u Misiru, nego nas dovede da izginemo u pustinji? Šta učini, te nas izvede iz Misira.
12
Nismo li ti govorili u Misiru i rekli: Prođi nas se, neka služimo Misircima? Jer bi nam bolje bilo služiti Misircima nego izginuti u pustinji.
13
A Mojsije reče narodu: Ne bojte se, stanite pa gledajte kako će vas Gospod izbaviti danas; jer Misirce koje ste videli danas, nećete ih nikada više videti do veka.
14
Gospod će se biti za vas, a vi ćete ćutati.
15
A Gospod reče Mojsiju: Što vičeš k meni? Kaži sinovima Izrailjevim neka idu.
16
A ti digni štap svoj i pruži ruku svoju na more, i rascepi ga, pa neka idu sinovi Izrailjevi posred mora suvim.
17
I gle, ja ću učiniti da otvrdne srce Misircima, te će poći za njima; i proslaviću se na Faraonu i na svoj vojsci njegovoj, na kolima njegovim i na konjicima njegovim.
18
I Misirci će poznati da sam ja Gospod, kad se proslavim na Faraonu, na kolima njegovim i na konjicima njegovim.
19
I podiže se anđeo Gospodnji, koji iđaše pred vojskom izrailjskom, i otide im za leđa; i podiže se stup od oblaka ispred njih, i stade im za leđa.
20
I došav među vojsku misirsku i vojsku izrailjsku beše onim oblak mračan a ovim svetljaše po noći, te ne pristupiše jedni drugima celu noć.
21
I pruži Mojsije ruku svoju na more, a Gospod uzbi more vetrom istočnim, koji jako duvaše celu noć, i osuši more, i voda se rastupi.
22
I pođoše sinovi Izrailjevi posred mora suvim, i voda im stajaše kao zid s desne strane i s leve strane.
23
I Misirci terajući ih pođoše za njima posred mora, svi konji Faraonovi, kola i konjici njegovi.
24
A u stražu jutarnju pogleda Gospod na vojsku misirsku iz stupa od ognja i oblaka, i smete vojsku misirsku.
25
I pobaca točkove kolima njihovim, te ih jedva vucijahu. Tada rekoše Misirci: Bežimo od Izrailja, jer se Gospod bije za njih s Misircima.
26
A Gospod reče Mojsiju: Pruži ruku svoju na more, neka se vrati voda na Misirce, na kola njihova i na konjike njihove.
27
I Mojsije pruži ruku svoju na more, i dođe opet more na silu svoju pred zoru, a Misirci nagoše bežati prema moru; i Gospod baci Misirce usred mora.
28
A vrativši se voda potopi kola i konjike sa svom vojskom Faraonovom, što ih god beše pošlo za njima u more, i ne osta od njih nijedan.
29
I sinovi Izrailjevi iđahu posred mora suvim; i stajaše im voda kao zid s desne strane i s leve strane.
30
I izbavi Gospod Izrailja u onaj dan iz ruku misirskih; i vide Izrailj mrtve Misirce na bregu morskom.
31
I vide Izrailj silu veliku, koju pokaza Gospod na Misircima, i narod se poboja Gospoda, i verova Gospodu i Mojsiju sluzi Njegovom.
