¹ I reče Gospod Mojsiju govoreći:

² Posveti mi svakog prvenca, šta god otvara matericu u sinova Izrailjevih, i od ljudi i od stoke; jer je moje.

³ I Mojsije reče narodu: Pamtite ovaj dan, u koji iziđoste iz Misira, iz doma ropskog, jer vas rukom krepkom izvede Gospod odande; neka se dakle ne jede ništa s kvascem.

⁴ Danas izlazite, meseca Aviva;

⁵ Pa kad te Gospod uvede u zemlju hananejsku i hetejsku i amorejsku i jevejsku i jevusejsku, za koju se zakleo ocima tvojim da će ti je dati, zemlju u kojoj teče mleko i med, tada da služiš službu ovu ovog meseca;

⁶ Sedam dana jedi hlebove presne, a sedmi dan neka je praznik Gospodnji.

⁷ Hlebovi presni da se jedu sedam dana, i da se ne vidi u tebe ništa s kvascem, niti da se vidi u tebe kvasac u celom kraju tvom.

⁸ I kazaćeš sinu svom u taj dan govoreći: Ovo je za ono što mi je učinio Gospod kad sam izlazio iz Misira.

⁹ I neka ti bude kao znak na ruci tvojoj i kao spomen pred očima tvojim, da ti zakon Gospodnji bude u ustima; jer te je rukom krepkom izveo Gospod iz Misira.

¹⁰ Zato vrši zakon ovaj na vreme, od godine do godine.

¹¹ I kad te uvede Gospod u zemlju hananejsku, kao što se zakleo tebi i tvojim ocima, i da ti je,

¹² Odvajaćeš Gospodu šta god otvara matericu, i od stoke tvoje šta god otvara matericu, šta je muško, da bude Gospodu.

¹³ A svako magare prvenče otkupi jagnjetom ili jaretom; ako li ga ne bi otkupio, slomi mu vrat. Ali svakog prvenca čovečjeg između sinova svojih otkupi.

¹⁴ A kad te zapita sin tvoj unapred govoreći: Šta je to? Reci mu: Rukom krepkom izvede nas Gospod iz Misira, iz doma ropskog.

¹⁵ Jer kad otvrdnu Faraon, te nas ne hte pustiti, pobi Gospod sve prvence u zemlji misirskoj od prvenca čovečjeg do prvenca od stoke; zato prinosim Gospodu sve muško što otvara matericu, a svakog prvenca sinova svojih otkupljujem.

¹⁶ I to neka ti je kao znak na ruci i kao počeonik među očima tvojim, da nas je rukom krepkom izveo Gospod iz Misira.

¹⁷ A kad Faraon pusti narod, ne odvede ih Bog putem k zemlji filistejskoj, ako i beše kraći, jer Bog reče: Da se ne pokaje narod kad vidi rat, i ne vrati se u Misir.

¹⁸ Nego Bog zavede narod putem preko pustinje na Crvenom Moru. A vojničkim redom iziđoše sinovi Izrailjevi iz zemlje misirske.

¹⁹ I Mojsije uze kosti Josifove sa sobom; jer beše zakleo sinove Izrailjeve rekavši: Zaista će vas pohoditi Bog, a tada iznesite kosti moje odavde sa sobom.

²⁰ Tako otišavši iz Sohota stadoše u logor u Etamu, nakraj pustinje.

²¹ A Gospod iđaše pred njima danju u stupu od oblaka vodeći ih putem, a noću u stupu od ognja svetleći im, da bi putovali danju i noću.

²² I ne uklanjaše ispred naroda stup od oblaka danju ni stup od ognja noću.

¹ I Bog blagoslovi Noja i sinove njegove, i reče im; rađajte se i množite se i napunite zemlju;

² I sve zveri zemaljske i sve ptice nebeske i sve što ide po zemlji i sve ribe morske neka vas se boje i straše; sve je predano u vaše ruke.

³ Šta se god miče i živi, neka vam bude za jelo, sve vam to dadoh kao zelenu travu.

⁴ Ali ne jedite mesa s dušom njegovom, a to mu je krv.

⁵ Jer ću i vašu krv, duše vaše, iskati; od svake ću je zveri iskati; iz ruke samog čoveka, iz ruke svakog brata njegovog iskaću dušu čovečiju.

⁶ Ko prolije krv čovečiju, njegovu će krv proliti čovek; jer je Bog po svom obličju stvorio čoveka.

⁷ Rađajte se dakle i množite se; narodite se veoma na zemlji i namnožite se na njoj.

⁸ I reče Bog Noju i sinovima njegovim s njim, govoreći:

⁹ A ja evo postavljam zavet svoj s vama i s vašim semenom nakon vas,

¹⁰ I sa svim životinjama, što su s vama od ptica, od stoke i od svih zveri zemaljskih što su s vama, sa svačim što je izašlo iz kovčega, i sa svim zverima zemaljskim.

¹¹ Postavljam zavet svoj s vama, te odsele neće nijedno telo poginuti od potopa, niti će više biti potopa da zatre zemlju.

¹² I reče Bog: Evo znak zaveta koji postavljam između sebe i vas i svake žive tvari, koja je s vama do veka:

¹³ Metnuo sam dugu svoju u oblake, da bude znak zaveta između mene i zemlje.

¹⁴ Pa kad oblake navučem na zemlju, videće se duga u oblacima,

¹⁵ I opomenuću se zaveta svog koji je između mene i vas i svake duše žive u svakom telu, i neće više biti od vode potopa da zatre svako telo.

¹⁶ Duga će biti u oblacima, pa ću je pogledati, i opomenuću se večnog zaveta između Boga i svake duše žive u svakom telu koje je na zemlji.

¹⁷ I reče Bog Noju: To je znak zaveta koji sam učinio između sebe i svakog tela na zemlji.

¹⁸ A behu sinovi Nojevi koji izađoše iz kovčega: Sim i Ham i Jafet; a Ham je otac Hanancima.

¹⁹ To su tri sina Nojeva, i od njih se naseli sva zemlja.

²⁰ A Noje poče raditi zemlju, i posadi vinograd.

²¹ I napiv se vina opi se, i otkri se nasred šatora svog.

²² A Ham, otac Hanancima, vide golotinju oca svog, i kaza obojici braće svoje na polju.

²³ A Sim i Jafet uzeše haljinu, i ogrnuše je obojica na ramena svoja, i idući natraške pokriše njom golotinju oca svog, licem natrag okrenuvši se da ne vide golotinje oca svog.

²⁴ A kad se Noje probudi od vina, dozna šta mu je učinio mlađi sin,

²⁵ I reče: Proklet da je Hanan, i da bude sluga slugama braće svoje!

²⁶ I još reče: Blagosloven da je Gospod Bog Simov, i Hanan da mu bude sluga!

²⁷ Bog da raširi Jafeta da živi u šatorima Simovim, a Hanan da im bude sluga!

²⁸ I požive Noje posle potopa trista pedeset godina.

²⁹ A svega požive Noje devet stotina pedeset godina; i umre.