¹ A Gospod reče Mojsiju: Idi k Faraonu, jer sam ja učinio da otvrdne srce njegovo i srce sluga njegovih, da učinim ove znake svoje među njima,

² I da pripovedaš sinovima svojim i unucima svojim šta učinih u Misiru i kakve znake svoje pokazah na njima, da biste znali da sam ja Gospod.

³ I otide Mojsije i Aron k Faraonu, i rekoše mu: Ovako veli Gospod Bog jevrejski: Dokle ćeš se protiviti da se ne poniziš preda mnom? Pusti narod moj da mi posluži.

⁴ Jer ako nećeš pustiti narod moj, evo sutra ću naneti skakavce na zemlju tvoju;

⁵ I pokriće svu zemlju da se neće videti zemlja, i poješće ostatak što se sačuvao, koji vam je ostao iza grada, i poješće sva drveta što vam rastu u polju.

⁶ I napuniće ih se kuće tvoje i kuće svih sluga tvojih i kuće svih Misiraca, šta nisu videli oci tvoji ni oci otaca tvojih, otkako su postali na zemlji do danas. I okrenuvši se otide od Faraona.

⁷ A sluge rekoše Faraonu: Dokle će nas taj mučiti? Pusti ih neka posluže Gospodu Bogu svom. Zar još ne vidiš gde propade Misir?

⁸ I dozvaše opet Mojsija i Arona pred Faraona, i reče im: Idite, poslužite Gospodu Bogu svom. A koji su što će ići?

⁹ A Mojsije reče: S decom svojom i sa starcima svojim ići ćemo, sa sinovima svojim i sa kćerima svojim, sa stokom svojom sitnom i krupnom ići ćemo, jer imamo praznik Gospodnji.

¹⁰ A on im reče: Tako bio Gospod s vama, kako ću vas ja pustiti s decom vašom! Vidite da zlo mislite.

¹¹ Neće biti tako; nego vi ljudi idite i poslužite Gospodu, jer to ištete. I otera ih od sebe Faraon.

¹² Tada reče Gospod Mojsiju: Pruži ruku svoju na zemlju misirsku, da dođu skakavci na zemlju misirsku i pojedu sve bilje po zemlji, šta god osta iza grada.

¹³ I pruži Mojsije štap svoj na zemlju misirsku, i Gospod navede ustoku na zemlju, te duva celi dan i celu noć; a kad svanu, donese ustoka skakavce.

¹⁴ I dođoše skakavci na svu zemlju misirsku, i popadaše po svim krajevima misirskim silni veoma, kakvih pre nikada nije bilo niti će kad biti onakvih.

¹⁵ I pokriše svu zemlju, da se zemlja ne viđaše, i pojedoše svu travu na zemlji i sav rod na drvetima, što osta iza grada, i ne osta ništa zeleno od drveta i od bilja poljskog u svoj zemlji misirskoj.

¹⁶ Tada Faraon brže dozva Mojsija i Arona, i reče: Zgreših Gospodu Bogu vašem i vama.

¹⁷ Ali mi još sada samo oprosti greh moj, i molite se Gospodu Bogu svom da ukloni od mene samo ovu smrt.

¹⁸ I otide Mojsije od Faraona, i pomoli se Gospodu.

¹⁹ I okrenu Gospod vetar od zapada vrlo jak, koji uze skakavce i baci ih u Crveno more, i ne osta nijedan skakavac u celoj zemlji misirskoj.

²⁰ Ali Gospod učini te otvrdnu srce Faraonu, i ne pusti sinove Izrailjeve.

²¹ I reče Gospod Mojsiju: Pruži ruku svoju k nebu, i biće tama po zemlji misirskoj takva da će je pipati.

²² I Mojsije pruži ruku svoju k nebu, i posta gusta tama po svoj zemlji misirskoj za tri dana.

²³ Ne viđahu jedan drugog, i niko se ne mače s mesta gde beše za tri dana; ali se kod svih sinova Izrailjevih videlo po stanovima njihovim.

²⁴ Tada Faraon dozva Mojsija, i reče: Idite, poslužite Gospodu; samo stoka vaša sitna i krupna neka ostane, a deca vaša neka idu s vama.

²⁵ A Mojsije reče: Treba da nam daš i šta ćemo prineti i sažeći na žrtvu Gospodu Bogu svom;

²⁶ Zato i stoka naša nek ide s nama, da ne ostane ni papka, jer između nje treba da uzmemo čim ćemo poslužiti Gospodu Bogu svom, a ne znamo kojim ćemo poslužiti Gospodu dokle ne dođemo onamo.

²⁷ Ali Gospod učini te otvrdnu srce Faraonu, i ne hte ih pustiti.

²⁸ I reče mu Faraon: Idi od mene, i čuvaj se da mi više ne dođeš na oči, jer ako mi dođeš na oči, poginućeš.

²⁹ A Mojsije reče: Pravo si kazao; neću ti više doći na oči.

¹ Vera je, pak, tvrdo čekanje onog čemu se nadamo, i dokazivanje onog što ne vidimo.

² Jer u njoj stari dobiše svedočanstvo.

³ Verom poznajemo da je svet rečju Božjom svršen, da je sve što vidimo iz ništa postalo.

⁴ Verom prinese Avelj Bogu veću žrtvu nego Kain, kroz koju dobi svedočanstvo da je pravednik, kad Bog posvedoči za dare njegove; i kroz nju on mrtav još govori.

⁵ Verom bi Enoh prenesen da ne vidi smrt; i ne nađe se, jer ga Bog premesti, jer pre nego ga premesti, dobi svedočanstvo da ugodi Bogu.

⁶ A bez vere nije moguće ugoditi Bogu; jer onaj koji hoće da dođe k Bogu, valja da veruje da ima Bog i da plaća onima koji Ga traže.

⁷ Verom Noje primivši zapovest i pobojavši se onog što još ne vide, načini kovčeg za spasenje doma svog, kojim osudi sav svet, i posta naslednik pravde po veri.

⁸ Verom posluša Avraam kad bi pozvan da iziđe u zemlju koju htede da primi u nasledstvo, i iziđe ne znajući kuda ide.

⁹ Verom dođe Avraam u zemlju obećanu, kao u tuđu, i u kolibama življaše s Isakom i s Jakovom, sunaslednicima obećanja tog.

¹⁰ Jer čekaše grad koji ima temelje, kome je zidar i Tvorac Bog.

¹¹ Verom i sama Sara nerotkinja primi silu da zatrudni i rodi preko vremena starosti; jer držaše za vernog Onog koji obeća.

¹² Zato se i rodiše od jednog, još gotovo mrtvog, kao zvezde nebeske mnoštvom, i kao nebrojeni pesak pokraj mora.

¹³ U veri pomreše svi ovi ne primivši obećanja, nego ga videvši izdaleka, i poklonivši mu se, i priznavši da su gosti i došljaci na zemlji.

¹⁴ Jer koji tako govore pokazuju da traže otačanstvo.

¹⁵ I da bi se oni opomenuli onog iz kog iziđoše, imali bi vreme da se vrate.

¹⁶ Ali sad bolje žele, to jest nebesko. Zato se Bog ne stidi njih nazvati se Bog njihov; jer im pripravi grad.

¹⁷ Verom privede Avraam Isaka kad bi kušan, i jedinorodnoga prinošaše, pošto beše primio obećanje,

¹⁸ U kome beše kazano: U Isaku nazvaće ti se seme;

¹⁹ Pomislivši da je Bog kadar i iz mrtvih vaskrsnuti; zato ga i uze za priliku.

²⁰ Verom blagoslovi Isak Jakova i Isava u stvarima koje će doći.

²¹ Verom blagoslovi Jakov umirući svakog sina Josifovog, i pokloni se vrhu palice njegove.

²² Verom se opominja Josif umirući izlaska sinova Izrailjevih, i zapoveda za kosti svoje.

²³ Verom Mojsija, pošto se rodi, kriše tri meseca roditelji njegovi, jer videše krasno dete, i pobojaše se zapovesti careve.

²⁴ Verom Mojsije, kad bi veliki, ne htede da se naziva sin kćeri Faraonove;

²⁵ I volje stradati s narodom Božijim, negoli imati zemaljsku sladost greha:

²⁶ Državši sramotu Hristovu za veće bogatstvo od svega blaga misirskog; jer gledaše na platu.

²⁷ Verom ostavi Misir, ne pobojavši se ljutine careve; jer se držaše Onog koji se ne vidi, kao da Ga viđaše.

²⁸ Verom učini pashu i proliv krvi, da se onaj koji gubljaše prvorođene ne dotakne do njih.

²⁹ Verom pređoše Crveno More kao po suvoj zemlji; koje i Misirci okušavši potopiše se.

³⁰ Verom padoše zidovi jerihonski, kad se obilazi oko njih sedam dana.

³¹ Verom Raav kurva ne pogibe s nevernicima, primivši uhode s mirom, i izvedavši ih drugim putem.

³² I šta ću još da kažem? Jer mi ne bi dostalo vremena kad bih stao pripovedati o Gedeonu, i o Varaku i Samsonu i Jeftaju, o Davidu i Samuilu, i o drugim prorocima,

³³ Koji verom pobediše carstva, učiniše pravdu, dobiše obećanja, zatvoriše usta lavovima,

³⁴ Ugasiše silu ognjenu, pobegoše od oštrica mača, ojačaše od nemoći, postaše jaki u bitkama, rasteraše vojske tuđe;

³⁵ Žene primiše svoje mrtve iz vaskrsenja; a drugi biše pobijeni, ne primivši izbavljenje, da dobiju bolje vaskrsenje;

³⁶ A drugi ruganje i boj podnesoše, pa još i okove i tamnice;

³⁷ Kamenjem pobijeni biše, pretrveni biše, iskušani biše, od mača pomreše; idoše u kožusima i u kozjim kožama, u sirotinji, u nevolji, u sramoti;

³⁸ Kojih ne beše dostojan svet, po pustinjama potucaše se, i po gorama i po pećinama i po rupama zemaljskim.

³⁹ I ovi svi dobivši svedočanstvo verom ne primiše obećanja;

⁴⁰ Jer Bog nešto bolje za nas odredi, da ne prime bez nas savršenstva.