¹ Čuj, Izrailju! Ti danas prelaziš preko Jordana da uđeš i naslediš narode veće i jače od sebe, gradove velike i ograđene do neba.

² Velik i visok narod, sinove Enakove, koje znaš i za koje si slušao:

³ Znaj dakle danas da je Gospod Bog tvoj, koji ide pred tobom, oganj koji spaljuje; On će ih istrebiti i On će ih oboriti pred tobom, i izgnaćeš ih i istrebiti brzo, kao što ti je kazao Gospod.

⁴ Kad ih Gospod Bog tvoj otera ispred tebe, nemoj da kažeš u srcu svom: Za pravdu moju uvede me Gospod u ovu zemlju da je nasledim; jer Gospod tera one narode ispred tebe za nevaljalstvo njihovo!

⁵ Ne ideš za pravdu svoju ni za čistotu srca svog da naslediš tu zemlju; nego za nevaljalstvo tih naroda Gospod Bog tvoj otera ih ispred tebe, i da održi reč za koju se zakleo ocima tvojim, Avramu, Isaku i Jakovu.

⁶ Znaj, dakle, da ti Gospod Bog tvoj ne daje te dobre zemlje za pravdu tvoju da je naslediš, jer si tvrdovrat narod.

⁷ Pamti i ne zaboravi kako si gnevio Gospoda Boga svog u pustinji; od onog dana kad iziđoste iz zemlje misirske pa dokle dođoste na ovo mesto, nepokorni bejaste Gospodu.

⁸ I kod Horiva razgneviste Gospoda, i od gneva htede vas Gospod da istrebi.

⁹ Kad iziđoh na goru da primim ploče kamene, ploče zaveta, koji s vama učini Gospod, tada stajah na gori četrdeset dana i četrdeset noći hleba ne jedući ni vode pijući.

¹⁰ I dade mi Gospod dve ploče kamene, ispisane prstom Gospodnjim, na kojima behu reči sve koje vam izgovori Gospod na gori isred ognja na dan zbora vašeg.

¹¹ Posle četrdeset dana i četrdeset noći dade mi Gospod dve ploče kamene, ploče zavetne.

¹² I reče mi Gospod: Ustani, siđi brže odavde; jer se pokvari narod tvoj koji si izveo iz Misira, siđoše brzo s puta koji im zapovedih, i načiniše sebi liven lik.

¹³ Još mi reče Gospod govoreći: Pogledah ovaj narod, i eto je narod tvrdog vrata.

¹⁴ Pusti me da ih istrebim i ime njihovo zatrem pod nebom; a od tebe ću učiniti narod jači i veći nego što je ovaj.

¹⁵ I ja se vratih i siđoh s gore, a gora ognjem goraše, i dve ploče zavetne behu mi u rukama.

¹⁶ I pogledah, a to zgrešiste Gospodu Bogu svom salivši sebi tele, i brzo siđoste s puta koji vam beše zapovedio Gospod.

¹⁷ Tada uzeh one dve ploče i bacih ih iz ruku svojih, i razbih ih pred vama.

¹⁸ Potom padoh i ležah pred Gospodom kao pre, četrdeset dana i četrdeset noći, hleba ne jedući ni vode pijući, radi svih greha vaših, kojima se ogrešiste učinivši što je zlo pred Gospodom i razgnevivši Ga.

¹⁹ Jer se bojah gneva i jarosti, kojom se beše Gospod razljutio na vas da vas istrebi; i usliši me Gospod i tada.

²⁰ Beše se Gospod i na Arona razgnevio veoma da ga htede ubiti; ali se molih tada i za Arona.

²¹ I uzeh greh vaš koji učiniste, tele, i sažegoh ga ognjem, i razbih ga i satrh ga u prah, i prosuh prah njegov u potok, koji teče s one gore.

²² I u Taveri i u Masi i u Kivrot-Atavi gneviste Gospoda.

²³ I kad vas posla Gospod u Kadis-Varniju govoreći: Idite i uzmite tu zemlju koju sam vam dao, opet se suprotiste reči Gospoda Boga svog, i ne verovaste Mu i ne poslušaste glas Njegov.

²⁴ Nepokorni bejaste Gospodu od kad vas poznah.

²⁵ Zato padoh i ležah pred Gospodom četrdeset dana i četrdeset noći, jer beše rekao Gospod da će vas potrti.

²⁶ I molih se Gospodu i rekoh: Gospode, Gospode! Nemoj potrti narod svoj i nasledstvo svoje, koje si izbavio veličanstvom svojim, koje si izveo iz Misira krepkom rukom.

²⁷ Opomeni se sluga svojih Avrama, Isaka i Jakova, ne gledaj na tvrđu naroda ovog, na nevaljalstvo njegovo i na grehe njegove;

²⁸ Da ne kažu koji žive u zemlji odakle si nas izveo: Nije ih mogao Gospod uvesti u zemlju koju im obeća, ili mrzeo je na njih, zato ih izvede da ih pobije u pustinji.

²⁹ Jer su Tvoj narod i Tvoje nasledstvo, koje si izveo silom svojom velikom i mišicom svojom podignutom.

¹ Ako ćeš se vratiti, Izrailju, veli Gospod, k meni se vrati, i ako ukloniš gadove svoje ispred mene, nećeš se skitati.

² I klećeš se istinito, verno i pravo: Tako da je živ Gospod. I narodi će se blagosiljati Njim, i Njim će se hvaliti.

³ Jer ovako veli Gospod Judejcima i Jerusalimljanima: orite sebi krčevinu, i ne sejte u trnje.

⁴ Obrežite se Gospodu, i skinite okrajak sa srca svog, Judejci i Jerusalimljani, da ne iziđe jarost moja kao oganj i razgori se da ne bude nikoga ko bi ugasio za zla dela vaša.

⁵ Objavite u Judeji i oglasite u Jerusalimu i recite: trubite u trubu po zemlji; vičite, sazovite narod i recite: Skupite se, i uđimo u tvrde gradove.

⁶ Podignite zastavu prema Sionu, bežite i ne stajte, jer ću dovesti zlo od severa i pogibao veliku.

⁷ Izlazi lav iz česte svoje i koji zatire narode krenuvši se ide s mesta svog da obrati zemlju tvoju u pustoš, gradovi tvoji da se raskopaju da ne bude nikoga u njima.

⁸ Za to pripašite kostret, plačite i ridajte, jer se žestoki gnev Gospodnji nije odvratio od nas.

⁹ I tada će, veli Gospod, nestati srca caru i srca knezovima, i sveštenici će se udiviti i proroci će se začuditi.

¹⁰ I rekoh: Ah Gospode Gospode! Baš si prevario ovaj narod i Jerusalim govoreći: Imaćete mir, a mač dođe do duše.

¹¹ U to će se vreme kazati ovom narodu i Jerusalimu: Vetar vrućs visokih mesta u pustinji duva ka kćeri naroda mog, ne da proveje ni pročisti.

¹² Vetar jači od tih doći će mi; i ja ću im sada izreći sud.

¹³ Gle, kao oblak podiže se, i kola su mu kao vihor, konji su mu brži od orlova. Teško nama! Propadosmo.

¹⁴ Umij srce svoje od zla, Jerusalime, da bi se izbavio; dokle će stajati u tebi misli tvoje ništave?

¹⁵ Jer glas javlja od Dana, i oglašuje zlo od gore Jefremove.

¹⁶ Kazujte narodima; evo oglašujte za Jerusalim da idu stražari iz daleke zemlje, i puštaju glas svoj na gradove Judine.

¹⁷ Kao čuvari poljski staće oko njega, jer se odmetnu od mene, veli Gospod.

¹⁸ Put tvoj i dela tvoja to ti učiniše; to je od zla tvog da je gorko i da ti dopire do srca.

¹⁹ Jaoh utroba, jaoh utroba! Boli me u srcu; srce mi bije; ne mogu ćutati; jer glas trubni čuješ, dušo moja, viku ubojnu.

²⁰ Pogibao na pogibao oglašuje se; jer se pustoši sva zemlja, najedanput će se opustošiti moji šatori, zavesi moji za čas.

²¹ Dokle ću gledati zastavu? Slušati glas trubni?

²² Jer je narod moj bezuman, ne poznaje me, ludi su sinovi i bez razuma, mudri su da zlo čine, a dobro činiti ne umiju.

²³ Pogledah na zemlju, a gle, bez obličja je i pusta; i na nebo, a svetlosti njegove nema.

²⁴ Pogledah na gore, a gle, tresu se i svi humovi drmaju se.

²⁵ Pogledah, a gle, nema čoveka, i sve ptice nebeske odletele.

²⁶ Pogledah, a gle, Karmil je pustinja i svi gradovi njegovi oboreni od Gospoda, od žestokog gneva Njegovog.

²⁷ Jer ovako govori Gospod: Sva će zemlja opusteti; ali neću sasvim zatrti.

²⁸ Zato će tužiti zemlja, i nebo će gore potamneti, jer rekoh, namislih, i neću se raskajati, niti ću udariti natrag.

²⁹ Od vike konjika i strelaca pobeći će svi gradovi, otići će u guste šume i na stene će se popeti; svi će gradovi biti ostavljeni i niko neće u njima živeti.

³⁰ A ti, opustošena, šta ćeš činiti? Ako se i oblačiš u skerlet, ako se i kitiš nakitom zlatnim, i mažeš lice svoje, zaludu se krasiš, preziru te milosnici, traže dušu tvoju.

³¹ Jer čujem glas kao porodiljin, cviljenje kao žene koja se prvi put porađa, glas kćeri sionske, koja rida, pruža ruke svoje govoreći: Teško meni! Jer mi nestaje duša od ubilaca.