¹ Prve godine Darija, sina Asvirovog od plemena midskog, koji se zacari nad carstvom haldejskim,

² Prve godine njegovog carovanja ja Danilo razumeh iz knjiga broj godina, koje beše rekao Gospod Jeremiji proroku da će se navršiti razvalinama jerusalimskim, sedamdeset godina.

³ I okretoh lice svoje ka Gospodu Bogu tražeći Ga molitvom i molbama s postom i s kostreti i pepelom.

⁴ I pomolih se Gospodu Bogu svom i ispovedajući se rekoh: O Gospode, Bože veliki i strašni, koji držiš zavet i milost onima koji Te ljube i drže zapovesti Tvoje;

⁵ Zgrešismo i zlo činismo i bismo bezbožni, i odmetnusmo se i odstupismo od zapovesti Tvojih i od zakona Tvojih.

⁶ I ne slušasmo sluga Tvojih proroka, koji govorahu u Tvoje ime carevima našim, knezovima našim i očevima našim i svemu narodu zemaljskom.

⁷ U Tebe je, Gospode, pravda, a u nas sram na licu, kako je danas, u Judejaca i u Jerusalimljana i u svih Izrailjaca, koji su blizu i koji su daleko po svim zemljama kuda si ih razagnao za grehe njihove, kojima Ti grešiše.

⁸ Gospode, u nas je sram na licu, u careva naših, u knezova naših i u otaca naših, jer Ti zgrešismo.

⁹ U Gospoda je Boga našeg milost i praštanje, jer se odmetnusmo od Njega,

¹⁰ I ne slušasmo glas Gospoda Boga svog da hodimo po zakonima Njegovim, koje nam je dao preko sluga svojih proroka.

¹¹ I sav Izrailj prestupi zakon Tvoj, i odstupi da ne sluša glas Tvoj; zato se izli na nas prokletstvo i zakletva napisana u zakonu Mojsija, sluge Božijeg, jer Mu zgrešismo.

¹² I On potvrdi reči svoje koje je govorio za nas i za sudije naše, koje su nam sudile, pustivši na nas zlo veliko, da tako ne bi pod svim nebom kako bi u Jerusalimu.

¹³ Kako je pisano u zakonu Mojsijevom, sve to zlo dođe na nas, i opet se ne molismo Gospodu Bogu svom da bismo se vratili od bezakonja svog i pazili na istinu Tvoju.

¹⁴ I Gospod nasta oko zla i navede ga na nas; jer je pravedan Gospod Bog naš u svim delima svojim koja čini, jer ne slušasmo glas Njegov.

¹⁵ Ali sada, Gospode Bože naš, koji si izveo narod svoj iz zemlje misirske rukom krepkom, i stekao si sebi ime, kako je danas, zgrešismo, bezbožni bismo.

¹⁶ Gospode, po svoj pravdi Tvojoj neka se odvrati gnev Tvoj i jarost Tvoja od grada Tvog Jerusalima, svete gore Tvoje; jer sa greha naših i s bezakonja otaca naših Jerusalim i Tvoj narod posta rug u svih koji su oko nas.

¹⁷ Sada dakle poslušaj, Bože naš, molitvu sluge svog i molbe njegove, i obasjaj licem svojim opustelu svetinju svoju, Gospoda radi.

¹⁸ Bože moj, prigni uho svoje, i čuj; otvori oči svoje, i vidi pustoš našu i grad, na koji je prizvano ime Tvoje, jer ne radi svoje pravde nego radi milosti Tvoje padamo pred Tobom moleći se.

¹⁹ Gospode usliši, Gospode oprosti, Gospode pazi i učini, ne časi sebe radi Bože moj, jer je Tvoje ime prizvano na ovaj grad i na Tvoj narod.

²⁰ A dok ja još govorah i moljah se i ispovedah greh svoj i greh naroda svog Izrailja, i padah moleći se pred Gospodom Bogom svojim za svetu goru Boga svog,

²¹ Dok još govorah moleći se, onaj čovek Gavrilo, kog videh pre u utvari, dolete brzo i dotače me se o večernjoj žrtvi.

²² I nauči me i govori sa mnom i reče: Danilo, sada iziđoh da te urazumim.

²³ U početku molitve tvoje iziđe reč, i ja dođoh da ti kažem, jer si mio; zato slušaj reč, i razumi utvaru.

²⁴ Sedamdeset je nedelja određeno tvom narodu i tvom gradu svetom da se svrši prestup i da nestane greha i da se očisti bezakonje i da se dovede večna pravda, i da se zapečati utvara i proroštvo, i da se pomaže Sveti nad svetima.

²⁵ Zato znaj i razumi: Otkada iziđe reč da se Jerusalim opet sazida do pomazanika vojvode biće sedam nedelja, i šezdeset i dve nedelje da se opet pograde ulice i zidovi, i to u teško vreme.

²⁶ A posle te šezdeset i dve nedelje pogubljen će biti pomazanik i ništa mu neće ostati; narod će vojvodin doći i razoriti grad i svetinju; i kraj će mu biti s potopom, i određeno će pustošenje biti do svršetka rata.

²⁷ I utvrdiće zavet s mnogima za nedelju dana, a u polovinu nedelje ukinuće žrtvu i prinos; i krilima mrskim, koja pustoše, do svršetka određenog izliće se na pustoš.

¹ I reče Gospod Mojsiju govoreći:

² Posveti mi svakog prvenca, šta god otvara matericu u sinova Izrailjevih, i od ljudi i od stoke; jer je moje.

³ I Mojsije reče narodu: Pamtite ovaj dan, u koji iziđoste iz Misira, iz doma ropskog, jer vas rukom krepkom izvede Gospod odande; neka se dakle ne jede ništa s kvascem.

⁴ Danas izlazite, meseca Aviva;

⁵ Pa kad te Gospod uvede u zemlju hananejsku i hetejsku i amorejsku i jevejsku i jevusejsku, za koju se zakleo ocima tvojim da će ti je dati, zemlju u kojoj teče mleko i med, tada da služiš službu ovu ovog meseca;

⁶ Sedam dana jedi hlebove presne, a sedmi dan neka je praznik Gospodnji.

⁷ Hlebovi presni da se jedu sedam dana, i da se ne vidi u tebe ništa s kvascem, niti da se vidi u tebe kvasac u celom kraju tvom.

⁸ I kazaćeš sinu svom u taj dan govoreći: Ovo je za ono što mi je učinio Gospod kad sam izlazio iz Misira.

⁹ I neka ti bude kao znak na ruci tvojoj i kao spomen pred očima tvojim, da ti zakon Gospodnji bude u ustima; jer te je rukom krepkom izveo Gospod iz Misira.

¹⁰ Zato vrši zakon ovaj na vreme, od godine do godine.

¹¹ I kad te uvede Gospod u zemlju hananejsku, kao što se zakleo tebi i tvojim ocima, i da ti je,

¹² Odvajaćeš Gospodu šta god otvara matericu, i od stoke tvoje šta god otvara matericu, šta je muško, da bude Gospodu.

¹³ A svako magare prvenče otkupi jagnjetom ili jaretom; ako li ga ne bi otkupio, slomi mu vrat. Ali svakog prvenca čovečjeg između sinova svojih otkupi.

¹⁴ A kad te zapita sin tvoj unapred govoreći: Šta je to? Reci mu: Rukom krepkom izvede nas Gospod iz Misira, iz doma ropskog.

¹⁵ Jer kad otvrdnu Faraon, te nas ne hte pustiti, pobi Gospod sve prvence u zemlji misirskoj od prvenca čovečjeg do prvenca od stoke; zato prinosim Gospodu sve muško što otvara matericu, a svakog prvenca sinova svojih otkupljujem.

¹⁶ I to neka ti je kao znak na ruci i kao počeonik među očima tvojim, da nas je rukom krepkom izveo Gospod iz Misira.

¹⁷ A kad Faraon pusti narod, ne odvede ih Bog putem k zemlji filistejskoj, ako i beše kraći, jer Bog reče: Da se ne pokaje narod kad vidi rat, i ne vrati se u Misir.

¹⁸ Nego Bog zavede narod putem preko pustinje na Crvenom Moru. A vojničkim redom iziđoše sinovi Izrailjevi iz zemlje misirske.

¹⁹ I Mojsije uze kosti Josifove sa sobom; jer beše zakleo sinove Izrailjeve rekavši: Zaista će vas pohoditi Bog, a tada iznesite kosti moje odavde sa sobom.

²⁰ Tako otišavši iz Sohota stadoše u logor u Etamu, nakraj pustinje.

²¹ A Gospod iđaše pred njima danju u stupu od oblaka vodeći ih putem, a noću u stupu od ognja svetleći im, da bi putovali danju i noću.

²² I ne uklanjaše ispred naroda stup od oblaka danju ni stup od ognja noću.