1
Ovo mi pokaza Gospod: Gle, kotarica letnjeg voća.
2
I reče: Šta vidiš, Amose? A ja rekoh: Kotaricu letnjeg voća. A Gospod mi reče: Dođe kraj narodu mom Izrailju, neću ga više prolaziti.
3
I pesme će crkvene biti ridanje u onaj dan, govori Gospod; biće mnoštvo mrtvih telesa, koja će se svuda pobacati ćuteći.
4
Čujte ovo, koji proždirete uboge i satirete siromahe u zemlji,
5
Govoreći: Kad će proći mladina da prodajemo žito? I subota da otvorimo pšenicu? Umanjujući efu i povećavajući sikal i varajući lažnim merilima;
6
Da kupujemo siromahe za novce i ubogog za jedne opanke, i da prodajemo očinke od pšenice.
7
Zakle se Gospod slavom Jakovljevom: Neću nikada zaboraviti nijedno delo njihovo.
8
Neće li se zemlja potresti od toga, i protužiti svaki koji živi na njoj? I neće li se sva razliti kao reka? I neće li se odneti i potopiti kao od reke misirske?
9
I u onaj dan, govori Gospod Gospod, učiniću da sunce zađe u podne, i pomračiću zemlju za belog dana.
10
I pretvoriću praznike vaše u žalost i sve pesme vaše u plač, i metnuću kostret oko svih bedara, i učiniću da svaka glava oćelavi i da bude žalost kao za jedincem, i kraj će joj biti kao gorak dan.
11
Gle, idu dani, govori Gospod Gospod, kad ću pustiti glad na zemlju, ne glad hleba ni žeđ vode, nego slušanja reči Gospodnjih.
12
I potucaće se od mora do mora, i od severa do istoka trčaće tražeći reč Gospodnju, i neće je naći.
13
U to će vreme obamirati lepe devojke i mladići od žeđi,
14
Koji se kunu krivicom samarijskom i govore: Tako da je živ Bog tvoj, Dane, i tako da je živ put u Virsaveju. I pašće, i neće više ustati.
