¹ I dugo beše rat između doma Saulovog i doma Davidovog; Ali David sve većma jačaše, a dom Saulov postajaše sve slabiji.

² I Davidu se rodiše sinovi u Hevronu: Prvenac mu beše Amnon od Ahinoame Jezraeljanke;

³ Drugi beše Hileav od Avigeje žene Navala Karmilca; treći Avesalom sin Mahe kćeri Talmaja cara gesurskog;

⁴ Četvrti Adonija sin Agitin; i peti Sefatija sin Avitalin;

⁵ I šesti Itram od Egle žene Davidove. Ti se rodiše Davidu u Hevronu.

⁶ I dok beše rat između doma Saulovog i doma Davidovog, Avenir branjaše dom Saulov.

⁷ A Saul imaše inoču po imenu Resfu, kćer Ajinu; i Isvostej reče Aveniru: Zašto si spavao kod inoče oca mog?

⁸ I Avenir se razgnevi na reči Isvostejeve i reče: Jesam li ja pasja glava, koji sada činim na Judi milost domu Saula oca tvog i braći njegovoj i prijateljima njegovim, i nisam te pustio u ruke Davidove, te danas tražiš na meni zlo radi te žene?

⁹ Tako neka učini Bog Aveniru, i tako neka doda, ako ne učinim Davidu kako mu se Gospod zakleo,

¹⁰ Da se prenese ovo carstvo od doma Saulovog, i da se utvrdi presto Davidov nad Izrailjem i nad Judom, od Dana do Virsaveje.

¹¹ I on ne može više ništa odgovoriti Aveniru, jer ga se bojaše.

¹² I Avenir posla poslanike k Davidu od sebe i poruči: Čija je zemlja? I poruči mu: Učini veru sa mnom, i evo ruka će moja biti s tobom, da obratim k tebi svega Izrailja.

¹³ A on odgovori: Dobro; ja ću učiniti veru s tobom; ali jedno ištem od tebe, i to: da ne vidiš lice moje ako mi prvo ne dovedeš Mihalu, kćer Saulovu, kad dođeš da vidiš lice moje.

¹⁴ I posla David poslanike k Isvosteju, sinu Saulovom, i poruči mu: Daj mi ženu moju Mihalu, koju isprosih za sto okrajaka filistejskih.

¹⁵ I Isvostej posla te je uze od muža, od Faltila, sina Laisovog.

¹⁶ A muž njen pođe s njom, i jednako plakaše za njom do Vaurima. Tada mu reče Avenir: Idi, vrati se natrag. I on se vrati.

¹⁷ Potom Avenir govori starešinama izrailjskim, i reče im: Pre tražiste Davida da bude car nad vama.

¹⁸ Eto sada učinite; jer je Gospod rekao za Davida govoreći: Preko Davida sluge svog izbaviću narod svoj Izrailja iz ruku filistejskih i iz ruku svih neprijatelja njihovih.

¹⁹ Tako govori Avenir i sinovima Venijaminovim. Potom otide Avenir i u Hevron da kaže Davidu sve što za dobro nađe Izrailj i sav dom Venijaminov.

²⁰ I kad dođe Avenir k Davidu u Hevron i s njim dvadeset ljudi, učini David gozbu Aveniru i ljudima koji behu s njim.

²¹ I reče Avenir Davidu: Da ustanem i idem da skupim k caru gospodaru svom sav narod Izrailjev da učine veru s tobom, pa da caruješ kako ti duša želi. I David otpusti Avenira da ide s mirom.

²² A gle, sluge Davidove vraćahu se s Joavom iz boja, i terahu sa sobom velik plen; a Avenir većne beše kod Davida u Hevronu, jer ga otpusti, te otide s mirom.

²³ Joav dakle i sva vojska što beše s njim, dođoše onamo; i javiše Joavu govoreći: Avenir sin Nirov dolazio je k caru, i on ga otpusti te otide s mirom.

²⁴ I Joav otide k caru i reče: Šta učini? Gle, Avenir je dolazio k tebi; zašto ga pusti te otide?

²⁵ Poznaješ li Avenira sina Nirovog? Dolazio je da te prevari, da vidi kuda hodiš i da dozna sve što radiš.

²⁶ Potom otišavši Joav od Davida posla ljude za Avenirom da ga vrate od studenca Sire, a David ne znaše za to.

²⁷ I kad se vrati Avenir u Hevron, odvede ga Joav na stranu pod vrata kao da govori s njim nasamo; onde ga udari pod peto rebro, te umre za krv Asaila brata njegovog.

²⁸ A kad David posle to ču, reče: Ja nisam kriv ni carstvo moje pred Gospodom doveka za krv Avenira sina Nirovog.

²⁹ Neka padne na glavu Joavovu i na sav dom oca njegovog; i neka dom Joavov ne bude nikad bez čoveka bolnog od tečenja ili gubavog ili koji ide o štapu ili koji padne od mača ili koji nema hleba.

³⁰ Tako Joav i Avisaj brat njegov ubiše Avenira što on pogubi Asaila brata njihovog kod Gavaona u boju.

³¹ I reče David Joavu i svemu narodu koji beše s njim: Razderite haljine svoje i pripašite kostret, i plačite za Avenirom. I car David iđaše za nosilima.

³² A kad pogreboše Avenira u Hevronu, car podiže glas svoj i plaka na grobu Avenirovom; plaka i sav narod.

³³ I naričući za Avenirom reče: Umre li Avenir kako umire bezumnik?

³⁴ Ruke tvoje ne biše vezane, niti noge tvoje u okov okovane; pao si kao što se pada od nevaljalih ljudi. Tada još većma plaka za njim sav narod.

³⁵ I dođe sav narod nudeći Davida da jede šta, dok još beše dan; ali se David zakle i reče: Bog neka mi učini tako, i tako neka doda, ako okusim hleba ili šta drugo dok ne zađe sunce.

³⁶ I sav narod ču to, i bi im po volji; šta god činjaše car, beše po volji svemu narodu.

³⁷ I pozna sav narod i sav Izrailj u onaj dan da nije bilo od cara što pogibe Avenir sin Nirov.

³⁸ I car reče slugama svojim: Ne znate li da je vojvoda i to veliki poginuo danas u Izrailju?

³⁹ Ali ja sam sada još slab, ako i jesam pomazani car; a ovi ljudi, sinovi Serujini, vrlo su mi silni. Neka Gospod plati onome koji čini zlo prema zloći njegovoj.

¹ A potom se dogodi: Avesalom sin Davidov imaše lepu sestru po imenu Tamaru, i zamilova je Amnon, sin Davidov.

² I tužaše Amnon tako da se razbole radi Tamare sestre svoje; jer beše devojka, te se Amnonu činjaše teško da joj učini šta.

³ A imaše Amnon prijatelja, kome ime beše Jonadav sin Same brata Davidovog; i Jonadav beše vrlo domišljat.

⁴ I reče mu: Što se tako sušiš, carev sine, od dana na dan? Ne bi li mi kazao? A Amnon mu reče: Ljubim Tamaru sestru Avesaloma brata svog.

⁵ Tada mu reče Jonadav: Lezi u postelju svoju, i učini se bolestan; pa kad dođe otac tvoj da te vidi, ti mu reci: Neka dođe Tamara sestra moja da me nahrani, i da zgotovi pred mojim očima jelo da gledam, i iz njene ruke da jedem.

⁶ I Amnon leže i učini se bolestan; i kad dođe car da ga vidi, reče Amnon caru: Neka dođe Tamara sestra moja i zgotovi preda mnom dva jelca da jedem iz njene ruke.

⁷ Tada David posla k Tamari kući, i poruči joj: Idi u kuću brata svog Amnona i zgotovi mu jelo.

⁸ I Tamara otide u kuću brata svog Amnona, i on ležaše; i uze brašna i zamesi i zgotovi jelo pred njim i skuva.

⁹ Potom uze tavicu i izruči preda nj; ali Amnon ne hte jesti, nego reče: Kažite neka iziđu svi koji su kod mene. I iziđoše svi.

¹⁰ Tada reče Amnon Tamari: Donesi to jelo u klet da jedem iz tvoje ruke. I Tamara uze jelo što beše zgotovila, i donese Amnonu bratu svom u klet.

¹¹ A kad mu pruži da jede, on je uhvati i reče joj: Hodi, lezi sa mnom, sestro moja!

¹² A ona mu reče: Ne, brate, nemoj me osramotiti, jer se tako ne radi u Izrailju, ne čini to bezumlje.

¹³ Kuda bih ja sa sramotom svojom? A ti bi bio kao koji od najgorih ljudi u Izrailju. Nego govori caru; on me neće tebi odreći.

¹⁴ Ali je on ne hte poslušati, nego savladavši je osramoti je i obleža je.

¹⁵ A posle omrze na nju Amnon veoma, te mržnja kojom mržaše na nju beše veća od ljubavi kojom je pre ljubljaše. I reče joj Amnon: Ustani, odlazi.

¹⁶ A ona mu reče: To će biti veće zlo od onog koje si mi učinio što me teraš. Ali je on ne hte poslušati.

¹⁷ Nego viknu momka koji ga služaše, i reče mu: Vodi ovu od mene napolje, i zaključaj vrata za njom.

¹⁸ A ona imaše na sebi šarenu haljinu, jer takve haljine nošahu carske kćeri dok su devojke. I sluga njegov izvede je napolje, i zaključa za njom vrata.

¹⁹ Tada Tamara posu se pepelom po glavi i razdre šarenu haljinu koju imaše na sebi, i metnu ruku svoju na glavu, i otide vičući.

²⁰ A brat njen Avesalom, reče joj: Da nije Amnon brat tvoj bio s tobom? Ali, sestro moja, ćuti, brat ti je, ne misli o tom. I tako osta Tamara osamljena u kući brata svog Avesaloma.

²¹ I car David čuvši sve ovo razgnevi se vrlo.

²² Avesalom pak ne govoraše s Amnonom ni ružno ni lepo; jer Avesalom mržaše na Amnona što mu osramoti sestru Tamaru.

²³ A posle dve godine kad se strižahu ovce Avesalomove u Val-Asoru, koji je kod Jefrema, on pozva sve sinove careve.

²⁴ I dođe Avesalom k caru i reče mu: Evo, sad se strižu ovce sluzi tvom; neka pođe car i sluge njegove sa slugom svojim.

²⁵ Ali car reče Avesalomu: Nemoj, sine, nemoj da idemo svi, da ti ne budemo na tegotu. I premda navaljivaše, opet ne hte ići, nego ga blagoslovi.

²⁶ A Avesalom reče: Kad ti nećeš, a ono neka ide s nama Amnon brat moj. A car mu reče: Što da ide s tobom?

²⁷ Ali navali Avesalom na nj, te pusti s njim Amnona i sve sinove carske.

²⁸ Tada Avesalom zapovedi momcima svojim govoreći: Pazite, kad se srce Amnonu razveseli od vina, i ja vam kažem: Ubijte Amnona; tada ga ubijte; ne bojte se, jer vam ja zapovedam, budite slobodni i hrabri.

²⁹ I učiniše s Amnonom sluge Avesalomove kako im zapovedi Avesalom. Tada ustaše svi sinovi carevi i pojahaše svak svoju mazgu i pobegoše.

³⁰ A dokle još behu na putu, dođe glas Davidu da je Avesalom pobio sve sinove careve, da nije ostao od njih ni jedan.

³¹ Tada ustavši car razdre haljine svoje, i leže na zemlju, i sve sluge njegove koje stajahu oko njega razdreše haljine svoje.

³² A Jonadav sin Same brata Davidovog progovori i reče: Neka ne govori gospodar moj da su pobili svu decu, careve sinove; poginuo je samo Amnon, jer Avesalom beše tako naumio od onog dana kad Amnon osramoti Tamaru sestru njegovu.

³³ Neka dakle car gospodar moj ne misli o tom u srcu svom govoreći: Svi sinovi carevi pogiboše; jer je samo Amnon poginuo.

³⁴ A Avesalom pobeže. A momak na straži podiže oči svoje i ugleda, a to mnogi narod ide k njemu pokraj gore.

³⁵ I Jonadav reče caru: Evo idu sinovi carevi; kao što je kazao sluga tvoj, tako je bilo.

³⁶ I kad izreče, a to sinovi carevi dođoše, i podigavši glas svoj plakaše; a i car i sve sluge njegove plakaše vrlo.

³⁷ Avesalom pak pobeže i otide k Talmaju sinu Amijudovom caru gesurskom. A David plakaše za sinom svojim svaki dan.

³⁸ A kad Avesalom uteče i dođe u Gesur, osta onde tri godine.

³⁹ Potom zažele car David otići k Avesalomu, jer se uteši za Amnonom što pogibe.