¹ I posla Gospod Natana k Davidu; i on došav k njemu reče mu: U jednom gradu behu dva čoveka, jedan bogat a drugi siromah.

² Bogati imaše ovaca i goveda vrlo mnogo;

³ A siromah nemaše ništa do jednu malu ovčicu, koju beše kupio, i hranjaše je, te odraste uza nj i uz decu njegovu, i jeđaše od njegovog zalogaja, i iz njegove čaše pijaše, i na krilu mu spavaše, i beše mu kao kći.

⁴ A dođe putnik k bogatom čoveku, a njemu bi žao uzeti iz svojih ovaca ili goveda da zgotovi putniku koji dođe k njemu; nego uze ovcu onog siromaha, i zgotovi je čoveku, koji dođe k njemu.

⁵ Tada se David vrlo razgnevi na onog čoveka, i reče Natanu: Tako živ bio Gospod, zaslužio je smrt onaj koji je to učinio.

⁶ I ovcu neka plati učetvoro, što je to učinio i nije mu žao bilo.

⁷ Tada reče Natan Davidu: Ti si taj. Ovako veli Gospod Bog Izrailjev: Ja sam te pomazao za cara nad Izrailjem, i ja sam te izbavio iz ruku Saulovih.

⁸ I dao sam ti dom gospodara tvog, i žene gospodara tvog na krilo tvoje, dao sam ti dom Izrailjev i Judin; i ako je malo dodao bih ti to i to.

⁹ Zašto si prezreo reč Gospodnju čineći šta Njemu nije po volji? Uriju Hetejina ubio si mačem i uzeo si ženu njegovu sebi za ženu, a njega si ubio mačem sinova Amonovih.

¹⁰ Zato neće se odmaći mač od doma tvog doveka, što si me prezreo i uzeo ženu Urije Hetejina da ti bude žena.

¹¹ Ovako veli Gospod: Evo, ja ću podignuti na te zlo iz doma tvog, i uzeću žene tvoje na tvoje oči, i daću ih bližnjemu tvom, te će spavati sa ženama tvojim na vidiku svakome.

¹² Jer ti si učinio tajno, ali ću ja ovo učiniti pred svim Izrailjem i svakom na vidiku.

¹³ Tada reče David Natanu: Sagreših Gospodu. A Natan reče Davidu: i Gospod je proneo greh tvoj; nećeš umreti.

¹⁴ Ali što si tim delom dao priliku neprijateljima Gospodnjim da hule, zato će ti umreti sin koji ti se rodio.

¹⁵ Potom Natan otide svojoj kući. A Gospod udari dete koje rodi žena Urijina Davidu, te se razbole na smrt.

¹⁶ I David se moljaše Bogu za dete, i pošćaše se David, i došavši ležaše preko noći na zemlji.

¹⁷ I starešine doma njegovog ustaše oko njega da ga podignu sa zemlje, ali on ne hte, niti jede šta s njima.

¹⁸ A kad bi sedmi dan, umre dete; i ne smehu sluge Davidove javiti mu da je dete umrlo, jer govorahu: Evo, dok dete beše živo, govorasmo mu, pa nas ne hte poslušati; a kako ćemo mu kazati: Umrlo je dete? Hoće ga ucveliti.

¹⁹ A David videći gde sluge njegove šapću među sobom, doseti se da je umrlo dete; i reče David slugama svojim: Je li umrlo dete? A oni rekoše: Umrlo je.

²⁰ Tada David usta sa zemlje, i umi se, i namaza se i preobuče se; i otide u dom Gospodnji, i pokloni se. Potom opet dođe kući svojoj, i zaiska da mu donesu da jede; i jede.

²¹ A sluge njegove rekoše mu: Šta to radiš? Dok beše dete živo, postio si i plakao; a kad umre dete, ustao si i jedeš.

²² A on reče: Dok dete beše živo, postio sam i plakao, jer govorah: ko zna, može se smilovati Gospod na me da dete ostane živo.

²³ A sad umrlo je; što bih postio? Mogu li ga povratiti? Ja ću otići k njemu, ali on neće se vratiti k meni.

²⁴ Potom David uteši Vitsaveju ženu svoju, i otide k njoj, i leže s njom. I ona rodi sina, kome nade ime Solomun. I mio beše Gospodu.

²⁵ I posla Natana proroka, te mu nade ime Jedidija, radi Gospoda.

²⁶ A Joav bijući Ravu sinova Amonovih, uze carski grad.

²⁷ I posla poslanike k Davidu, i reče: Bih Ravu, i uzeh grad na vodi.

²⁸ Nego sada skupi ostali narod, i stani u logor prema gradu, i uzmi ga, da ga ne bih ja uzeo i moje se ime spominjalo na njemu.

²⁹ I David skupivši sav narod otide na Ravu, i udari na nju, i uze je.

³⁰ I uze caru njihovom s glave krunu, u kojoj beše talanat zlata, s dragim kamenjem, i metnuše je na glavu Davidu, i odnese iz grada plen vrlo velik.

³¹ A narod koji beše u njemu izvede i metnu ih pod pile i pod brane gvozdene i pod sekire gvozdene, i sagna ih u peći gde se opeke peku. I tako učini svim gradovima sinova Amonovih. Potom se vrati David sa svim narodom u Jerusalim.