¹ Opet dođoše Zifeji k Saulu u Gavaju govoreći: Ne krije li se David na brdu Eheli prema Gesimonu?

² A Saul se podiže i siđe u pustinju zifsku, i s njim tri hiljade ljudi izabranih iz Izrailja, da traži Davida u pustinji zifskoj.

³ I stade Saul u logor na brdu Eheli prema Gesimonu kraj puta; a David osta u pustinji, i opazi da Saul ide za njim u pustinju.

⁴ I posla David uhode, i od njih dozna zacelo da je došao Saul.

⁵ Tada se podiže David i dođe na mesto gde Saul beše s vojskom. I David vide mesto gde spavaše Saul i Avenir sin Nirov vojvoda njegov; a spavaše Saul među kolima a narod ležaše oko njega.

⁶ I David progovori i reče Ahimelehu Hetejinu i Avisaju sinu Serujinom bratu Joavovom: Ko će sići sa mnom k Saulu u logor? A Avisaj odgovori: Ja ću sići s tobom.

⁷ I tako David i Avisaj dođoše noću k narodu; a gle, Saul ležaše i spavaše između kola, i koplje mu beše čelo glave pobodeno u zemlju; Avenir pak i narod ležahu oko njega.

⁸ Tada reče Avisaj Davidu: Danas ti dade Bog neprijatelja tvog u ruke; zato sada da ga probodem kopljem za zemlju jedanput, neću više.

⁹ A David reče Avisaju: Nemoj ga ubiti; jer ko će podignuti ruku svoju na pomazanika Gospodnjeg i biti prav?

¹⁰ Još reče David: Tako živ bio Gospod, Gospod će ga ubiti, ili će doći dan njegov da umre, ili će izaći u boj i poginuti.

¹¹ Ne dao mi Bog da dignem ruku svoju na pomazanika Gospodnjeg! Nego uzmi sada koplje što mu je čelo glave i čašu za vodu, pa da idemo.

¹² I David uze koplje i čašu za vodu, što beše čelo glave Saulu, i otidoše; i niko ih ne vide i ne oseti, niti se koji probudi, nego svi spavahu, jer beše napao na njih tvrd san od Gospoda.

¹³ I David, prešavši na drugu stranu, stade navrh brda izdaleka; i beše između njih mnogo mesta.

¹⁴ I stade David vikati narod i Avenira sina Nirovog govoreći: Što se ne odazivaš, Avenire? A Avenir se odazva i reče: Koji si ti što vičeš cara?

¹⁵ A David reče Aveniru: Nisi li ti junak? I ko je kao ti u Izrailju? Zašto nisi čuvao cara gospodara svog? Jer je išao jedan iz naroda da ubije gospodara tvog.

¹⁶ Nisi dobro radio. Tako da je živ Gospod, zaslužili ste smrt što niste čuvali gospodara svog, pomazanika Gospodnjeg. Eto, gledaj, gde je koplje carevo i čaša za vodu što mu beše čelo glave?

¹⁷ Tada Saul pozna glas Davidov, i reče: Je li to tvoj glas, sine Davide? A David reče: Moj je glas, care gospodaru!

¹⁸ Još reče: Zašto gospodar moj goni slugu svog? Jer šta sam učinio? I kako je zlo u ruci mojoj?

¹⁹ Zato sada care gospodaru moj, poslušaj reči sluge svog. Ako te Gospod draži na mene, neka mu je ugodan prinos tvoj; ako li sinovi čovečiji, prokleti su pred Gospodom, jer me izagnaše danas da se ne držim nasledstva Gospodnjeg, i rekoše: Idi, služi tuđim bogovima.

²⁰ Ali sada da ne padne krv moja na zemlju daleko od očiju Gospodnjih, jer car Izrailjev izađe da traži buvu jednu, kao kad ko goni jarebicu po planini.

²¹ Tada reče Saul: Zgrešio sam; vrati se, sine Davide, neću ti više činiti zla, kad ti danas draga bi duša moja; evo, ludo sam radio i pogrešio sam veoma.

²² A David odgovori i reče: Evo koplja carevog; neka dođe koji od momaka i neka ga uzme.

²³ A Gospod će platiti svakome po pravdi njegovoj i po veri njegovoj. Jer te beše predao Gospod danas u ruke moje, ali ne hteh dignuti ruke svoje na pomazanika Gospodnjeg.

²⁴ I zato, evo, kako je danas meni draga bila duša tvoja, tako neka bude draga moja duša pred Gospodom, i neka me izbavi iz svake nevolje.

²⁵ A Saul reče Davidu: Da si blagosloven, sine moj Davide! Izvršićeš i nadvladaćeš. Tada David otide svojim putem, a Saul se vrati u svoje mesto.

¹ Tada pristupiše starešine iz porodice sinova Galada sina Mahira sina Manasijinog od plemena sinova Josifovih, i rekoše pred Mojsijem i pred knezovima, glavarima od domova otačkih među sinovima Izrailjevim,

² I govoriše: Gospodaru našem zapovedi Gospod da podeli žrebom zemlju u nasledstvo sinovima Izrailjevim; i gospodar naš ima zapovest od Gospoda da da nasledstvo Salpada, brata našeg kćerima njegovim.

³ Ako se one udadu za koga iz drugog plemena sinova Izrailjevih, onda će se nasledstvo njihovo otkupiti od nasledstva otaca naših i dodaće se nasledstvu onog plemena u koje se udadu, i tako će se deo naš okrnjiti.

⁴ I kad bude oprosna godina sinovima Izrailjevim, opet će ostati nasledstvo njihovo s nasledstvom onog plemena u koje se budu udale, i tako će od nasledstva plemena otaca naših ostati otkinuto nasledstvo njihovo.

⁵ Tada zapovedi Mojsije sinovima Izrailjevim po zapovesti Gospodnjoj govoreći: Pravo govori pleme sinova Josifovih.

⁶ Ovo zapovedi Gospod za kćeri Salpadove i reče: Neka se udadu za koga im bude volja, ali u porodici plemena svog neka se udadu.

⁷ Da se ne bi prenosilo nasledstvo sinova Izrailjevih od jednog plemena na drugo; jer će sinovi Izrailjevi držati svaki nasledstvo plemena otaca svojih.

⁸ I svaka kći u plemenima sinova Izrailjevih kojoj dopadne nasledstvo, neka se udaje za koga iz porodice plemena oca svog, da bi sinovi Izrailjevi držali svaki nasledstvo otaca svojih,

⁹ Da se ne bi prenosilo nasledstvo od jednog plemena sinova Izrailjevih da drži svoje nasledstvo.

¹⁰ Kako zapovedi Gospod Mojsiju, tako učiniše kćeri Salpadove.

¹¹ Jer Mala i Tersa i Egla i Melha i Nuja, kćeri Salpadove, udadoše se za sinove stričeva svojih,

¹² U porodice sinova Manasije sina Josifovog udadoše se, i osta nasledstvo njihovo u plemenu porodice oca njihovog.

¹³ To su zapovesti i zakoni, koje zapovedi Gospod preko Mojsija sinovima Izrailjevim u polju moavskom na Jordanu prema Jerihonu.