¹ I kad svrši razgovor sa Saulom, duša Jonatanova prionu za dušu Davidovu, i Jonatan ga zapazi kao svoju dušu.

² I uze ga Saul taj dan, i ne dade mu da se vrati kući oca svog.

³ I Jonatan učini veru s Davidom, jer ga ljubljaše kao svoju dušu.

⁴ I skide Jonatan sa sebe plašt, koji nošaše, i dade ga Davidu, i odelo svoje i mač svoj i luk svoj i pojas svoj.

⁵ I iđaše David na šta ga god Saul pošiljaše, i beše srećan, i postavi ga Saul nad vojnicima, i omile svemu narodu, pa i slugama Saulovim.

⁶ A kad se vraćahu, i kad se David vraćaše ubivši Filistejina, izlaziše žene iz svakog grada Izrailjevog pevajući i igrajući na susret caru Saulu, s bubnjevima i s veseljem i guslama.

⁷ I otpevajući žene jedne drugima uza svirke govorahu: Saul zgubi svoju hiljadu, ali David svojih deset hiljada.

⁸ I razgnevi se Saul vrlo, i ne biše mu po volji te reči, i reče: Davidu dadoše deset hiljada, a meni dadoše hiljadu; još mu samo carstvo treba.

⁹ I od tog dana Saul gledaše popreko Davida.

¹⁰ A sutradan napade Saula zli duh Božji, te prorokovaše u kući, a David mu udaraše rukom svojom u gusle kao pre: a Saulu u ruci beše koplje.

¹¹ I Saul baci koplje govoreći: Da prikujem Davida za zid. Ali mu se David izmače dva puta.

¹² I Saula beše strah od Davida, jer Gospod beše s njim, a od Saula beše odstupio.

¹³ Zato ga ukloni Saul od sebe, i postavi ga hiljadnikom; i on odlažaše i dolažaše pred narodom.

¹⁴ I David beše srećan u svemu što činjaše, jer Gospod beše s njim.

¹⁵ A Saul videći da je veoma srećan, bojaše ga se.

¹⁶ A sav Izrailj i Juda ljubljaše Davida, jer on odlažaše i dolažaše pred njima.

¹⁷ I reče Saul Davidu: Evo, kćer svoju stariju Meravu daću ti za ženu, samo mi budi hrabar i vodi ratove Gospodnje. Jer Saul govoraše: Neću da se digne moja ruka na nj, nego filistejska ruka neka se digne na nj.

¹⁸ A David reče Saulu: Ko sam ja i kakav je život moj ili dom oca mog u Izrailju, da budem zet carev?

¹⁹ A kad dođe vreme da Meravu, kćer Saulovu, dadu Davidu, dadoše je Adrilu Meolaćaninu za ženu.

²⁰ Ali Davida ljubljaše Mihala, kći Saulova; a kad to javiše Saulu, bi mu po volji.

²¹ I reče Saul: Daću mu je da mu bude zamka i da se diže na nj ruka filistejska. A Davidu reče Saul: Bićeš mi danas zet s drugom.

²² I zapovedi Saul slugama svojim: Recite Davidu tajno i govorite: Gle, omileo si caru, i sve sluge njegove ljube te; budi sada zet carev.

²³ I sluge Saulove rekoše te reči Davidu, a David reče: Mislite li da je lako biti zet carev? Ta ja sam siromah i mali čovek.

²⁴ I Saulu javiše ovo sluge njegove govoreći: Ovako reče David.

²⁵ A Saul reče: Ovako recite Davidu: Ne traži car uzdarja, nego sto okrajaka filistejskih, da se car osveti svojim neprijateljima. A Saul mišljaše kako bi David pao u ruke Filistejima.

²⁶ I sluge njegove kazaše Davidu te reči, i Davidu bi po volji da postane carev zet. I vreme se još ne navrši.

²⁷ A David usta i otide sa svojim ljudima, i pobi dvesta Filisteja. I donese David okrajke njihove, i dadoše ih na broj caru da bi postao carev zet. I Saul mu dade za ženu Mihalu kćer svoju.

²⁸ I Saul vide i pozna da je Gospod sa Davidom; i Mihala kći Saulova ljubljaše ga.

²⁹ A Saul se još većma poboja Davida; i beše Saul jednako neprijatelj Davidu.

³⁰ A knezovi filistejski udarahu; i kad god udarahu, David beše srećniji od svih sluga Saulovih, i ime se njegovo vrlo proslavi.