¹ A kad car seđaše kod kuće svoje, i Gospod mu dade mir svuda unaokolo od svih neprijatelja njegovih,

² Reče car Natanu proroku: Vidi, ja stojim u kući od kedrova drveta, a kovčeg Božji stoji pod zavesima.

³ A Natan reče caru: Šta ti je god u srcu, idi, čini, jer je Gospod s tobom.

⁴ Ali onu noćdođe reč Gospodnja k Natanu govoreći:

⁵ Idi i reci sluzi mom Davidu: Ovako veli Gospod: Ti li ćeš mi načiniti kuću da u njoj nastavam?

⁶ Kad nisam nastavao u kući od kad izvedoh sinove Izrailjeve iz Misira do danas, nego sam hodio u šatoru i u naslonu.

⁷ Kuda sam god hodio sa svim sinovima Izrailjevim, jesam li jednu reč rekao kome od sudija Izrailjevih, kojima zapovedah da pasu narod moj Izrailja, i kazao: Zašto mi ne načinite kuće od kedra?

⁸ Ovako dakle reci Davidu sluzi mom: Ovako veli Gospod nad vojskama: Ja te uzeh od tora, od ovaca, da budeš vođ narodu mom, Izrailju:

⁹ I bejah s tobom kuda si god hodio, i istrebih sve neprijatelje tvoje ispred tebe, i stekoh ti ime veliko, kao što je ime velikih ljudi koji su na zemlji.

¹⁰ I odrediću mesto narodu svom Izrailju, i posadiću ga, te će nastavati u svom mestu, i neće se više pretresati, niti će ih više mučiti nepravednici kao pre,

¹¹ I od onog dana kad postavih sudije nad narodom svojim Izrailjem; i smiriću te od svih neprijatelja tvojih. Jošte ti javlja Gospod da će ti Gospod načiniti kuću.

¹² Kad se navrše dani tvoji, i počineš kod otaca svojih, podignuću seme tvoje nakon tebe, koje će izaći iz utrobe tvoje, i utvrdiću carstvo njegovo.

¹³ On će sazidati dom imenu mom, i utvrdiću presto carstva njegovog doveka.

¹⁴ Ja ću mu biti Otac, i on će mi biti sin: ako učini šta zlo, karaću ga prutom ljudskim i udarcima sinova čovečijih.

¹⁵ Ali milost moja neće se ukloniti od njega kao što sam je uklonio od Saula, kog uklonih ispred tebe.

¹⁶ Nego će tvrd biti dom tvoj i carstvo tvoje doveka pred tobom, i presto će tvoj stajati doveka.

¹⁷ Po svim ovim rečima i po svoj ovoj utvari kaza Natan Davidu.

¹⁸ Tada dođe car David i stade pred Gospodom, i reče: Ko sam ja, Gospode, Gospode, i šta je moj dom, te si me doveo dovde?

¹⁹ Pa i to Ti se još čini malo, Gospode, Gospode, nego si govorio i za dom sluge svog na dugo vremena. Je li to zakon čovečji, Gospode, Gospode!

²⁰ Ali šta će jošte David da Ti govori? Ta Ti znaš slugu svog, Gospode, Gospode!

²¹ Radi reči svoje i po srcu svom učinio si sve ove velike stvari obznanjujući ih sluzi svom.

²² Zato si velik, Gospode Bože, nema takvog kakav si Ti; i nema Boga osim Tebe, po svemu što čusmo svojim ušima.

²³ Jer koji je narod na zemlji kao Tvoj narod Izrailj? Kog je radi Bog išao da ga iskupi da mu bude narod i da steče sebi ime i da vam učini velika i strašna dela u zemlji Tvojoj, pred narodom Tvojim, koji si iskupio sebi iz Misira, od naroda i bogova njihovih.

²⁴ Jer si utvrdio sebi narod svoj Izrailja da Ti bude narod doveka; a Ti si im, Gospode, Bog.

²⁵ I tako, Gospode Bože, reč koju si obrekao sluzi svom i domu njegovom, potvrdi zasvagda, i učini kako si rekao.

²⁶ Neka se veliča ime Tvoje do veka, da se govori: Gospod je nad vojskama Bog nad Izrailjem; i dom sluge Tvog Davida neka stoji tvrdo pred Tobom.

²⁷ Jer si Ti, Gospode nad vojskama, Bože Izrailjev, javio sluzi svom govoreći: Dom ću sazidati tebi. Zato sluga Tvoj nađe u srcu svom da Ti se pomoli ovom molitvom.

²⁸ Tako, Gospode, Gospode, Ti si Bog, i reči su Tvoje istina; Ti si ovo dobro obrekao sluzi svom.

²⁹ Budi, dakle, voljan i blagoslovi dom sluge svog da bude doveka pred Tobom; jer si Ti Gospode, rekao, i Tvojim će blagoslovom biti blagosloven dom sluge Tvog doveka.

¹ Milosti ću Gospodnje pevati uvek, od kolena na koleno javljaću istinu Tvoju ustima svojim.

² Jer znam da je zavavek osnovana milost, i na nebesima da si utvrdio istinu svoju, rekavši:

³ "Učinih zavet s izbranim svojim, zakleh se Davidu, sluzi svom:

⁴ Doveka ću utvrđivati seme tvoje i presto tvoj uređivati od kolena do kolena."

⁵ Nebo kazuje čudesa Tvoja, Gospode, i istinu Tvoju sabor svetih.

⁶ Jer ko je nad oblacima ravan Gospodu? Ko će se izjednačiti s Gospodom među sinovima Božijim?

⁷ Bogu se valja klanjati na saboru svetih, strašniji je od svih koji su oko Njega.

⁸ Gospode, Bože nad vojskama! Ko je silan kao Ti, Bože? I istina je Tvoja oko Tebe.

⁹ Ti vladaš nad silom morskom; kad podigne vale svoje, Ti ih ukroćavaš.

¹⁰ Ti si oborio oholi Misir kao ranjenika, krepkom mišicom svojom rasejao si neprijatelje svoje.

¹¹ Tvoje je nebo i Tvoja je zemlja; Ti si sazdao vasiljenu i šta je god u njoj.

¹² Sever i jug Ti si stvorio, Tavor i Ermon o Tvom se imenu raduje.

¹³ Tvoja je mišica krepka, silna je ruka Tvoja, i visoka desnica Tvoja.

¹⁴ Blagost je i pravda podnožje prestolu Tvom, milost i istina ide pred licem Tvojim.

¹⁵ Blago narodu koji zna trubnu poklič! Gospode! U svetlosti lica Tvog oni hode;

¹⁶ Imenom se Tvojim raduju sav dan, i pravdom Tvojom uzvišuju se.

¹⁷ Jer si Ti krasota sile njihove, i po milosti Tvojoj uzvišuje se rog naš.

¹⁸ Jer je od Gospoda odbrana naša, i od Svetog Izrailjevog car naš.

¹⁹ Tada si govorio u utvari vernima svojim, i rekao: "Poslah pomoćjunaku, uzvisih izbranog svog iz naroda.

²⁰ Nađoh Davida, slugu svog, svetim uljem svojim pomazah ga.

²¹ Ruka će moja biti jednako s njim, i mišica moja krepiće ga.

²² Neće ga neprijatelj nadvladati, i sin bezakonja neće mu dosaditi.

²³ Potrću pred licem njegovim neprijatelje njegove, i nenavidnike njegove poraziću.

²⁴ Istina je moja i milost moja s njim; i u moje ime uzvisiće se rog njegov.

²⁵ Pružiću na more ruku njegovu, i na reke desnicu njegovu.

²⁶ On će me zvati: Ti si Otac moj, Bog moj i grad spasenja mog.

²⁷ I ja ću ga učiniti prvencem, višim od careva zemaljskih.

²⁸ Doveka ću mu hraniti milost svoju, i zavet je moj s njim veran.

²⁹ Produžiću seme njegovo doveka, i presto njegov kao dane nebeske.

³⁰ Ako sinovi njegovi ostave zakon moj, i ne uzidu u zapovestima mojim;

³¹ Ako pogaze uredbe moje, i zapovesti moje ne sačuvaju,

³² Onda ću ih pokarati prutom za nepokornost, i ranama za bezakonje njihovo;

³³ Ali milosti svoje neću uzeti od njega, niti ću prevrnuti istinom svojom;

³⁴ Neću pogaziti zavet svoj, i šta je izašlo iz usta mojih neću poreći.

³⁵ Jednom se zakleh svetošću svojom; zar da slažem Davidu?

³⁶ Seme će njegovo trajati doveka, i presto njegov kao sunce preda mnom;

³⁷ On će stajati uvek kao mesec i verni svedok u oblacima."

³⁸ A sad si odbacio i zanemario, razgnevio si se na pomazanika svog;

³⁹ Zanemario si zavet sa slugom svojim, bacio si na zemlju venac njegov.

⁴⁰ Razvalio si sve ograde njegove, gradove njegove obratio si u zidine.

⁴¹ Plene ga svi koji prolaze onuda, posta podsmeh u suseda svojih.

⁴² Uzvisio si desnicu neprijatelja njegovih, obradovao si sve protivnike njegove.

⁴³ Zavratio si oštrice mača njegovog, i nisi ga ukrepio u boju;

⁴⁴ Uzeo si mu svetlost, i presto njegov oborio si na zemlju;

⁴⁵ Skratio si dane mladosti njegove i obukao ga u sramotu.

⁴⁶ Dokle ćeš se, Gospode, jednako odvraćati, dokle će kao oganj plamteti gnev Tvoj?

⁴⁷ Opomeni se kakav je vek moj, kako si ni na šta stvorio sve sinove Adamove?

⁴⁸ Koji je čovek živeo i nije smrti video, i izbavio dušu svoju iz ruku paklenih?

⁴⁹ Gde su pređašnje milosti Tvoje, Gospode? Kleo si se Davidu istinom svojom.

⁵⁰ Opomeni se, Gospode, prekora slugu svojih, koji nosim u nedrima svojim od svih silnih naroda,

⁵¹ Kojim kore neprijatelji Tvoji, Gospode, kojim kore trag pomazanika Tvog.

⁵² Blagosloven Gospod uvek! Amin, amin.