10436. Silom velikom i rukom krepkom. Da ovo označava uz Božansku pomoć, vidi se iz značenja ruke krepke, kada se govori o Jehovi, što označava Božansku moć, vidi br. 7188, 7189, 8050, 8069, 8153. Kakav je ovo slučaj, vidi se iz nizova stvari u unutrašnjem smislu, koji je, da je Izrailjska nacija bila u spoljašnjim stvarima bez unutrašnjeg, tako da se nisu mogli uzdizati prema unutrašnjim stvarima, ali se reprezentativ Crkve mogao ustanoviti među njima, i Reč se mogla tamo napisati, jer je Božanskom moći, komunikacija još uvek bila moguća s nebom, preko spoljašnjih stvari bez unutrašnjih, i na taj način dolazilo se do sličnog efekta kao da je postojalo unutranje u isto vreme. O ovome vidi šta je bilo pokazao o toj naciji u navedenim odlomcima gore, br. 10396; naime, da je preko spoljašnjih stvari kod njih, koje su stvari bile reprezentativi unutrašnjih stvari, postojala je komunikacija s nebom Gospodovom Božanskom moći, br. 4311, 4444, 6304, 8588, 8788, 8806).

Treba razumeti da Crkva nije Crkva zbog spoljašnjeg bogoštovanja, nego zbog unutrašnjeg; jer se spoljašnje bogoštovanje odnosi na stav tela, dok unutrašnje bogoštovanje pripada duši, pa je stoga spoljašnje bogoštovanje bez unutrašnjeg samo stvar pokreta, stoga je to bogoštovanje bez života od Božanskog. Čovek Crkve, preko unutrašnjih stvari bogoštovanja, komunicir nebesima, kojima ono što je spoljašnje služi kao osnova, na kojoj unutrašnje stvari mogu da počinu, kao kuća na svojim temeljima; i kad je to slučaj, ona je potpuna i čvrsta, to jest, celim čovekom vlada Božansko. Takav je bio čovek Drevne Crkve, kao što se vidi iz nekoliko odlomaka u Reči. To je opisano u Mojsijevoj Pesmi (Zak. Ponovljeni 32:3-15). Ali takva Crkva se nije mogla ustanoviti kod Izrailjeske i Jevrejske nacije jer, kao što je rečeno gore, njihovo unutranje je bilo prljavo, stoga potpuno suprotno dobru nebeske ljubavi i dobru vere, koja [dobra] su unutrašnje stvari bogoštovanja. Stoga, kad su tako uporno nastojali da stignu u zemlju Hanansku, što je bilo isto što i predstavljanje Crkve, bilo je proviđeno od Gospoda da se omogući komunikacija s nebom ako je još uvek moguće preko čisto spoljašnjeg bogoštovanja, jer svrha je svakog bogoštovanja komunikacija s nebom, a preko toga i komunikacija Gospoda sa čovekom. To je ono o čemu se sada govori u unutrašnjem smislu.

4444. I kada čuše šta je bilo, žao bi ljudima veoma i razgnjeviše se veoma. Da ovo označava da su bili u zlu protivu istine crkve kod Drevnih, vidi se iz značenja žaliti i veoma se gnjeviti, što je biti u zlu. Da je to bilo suprotno istini crkve kod Drevnih, sledi, jer je bilo protivu Sihema sina Hemora, kojim je označena istina kod Drevnih, kao što je ranije rečeno (br. 4430, 4431).

Da su bili u zlu, jasno je iz onoga što sledi, to jest, da su govorili prevarno (stih 13), a kasnije, pošto su se Sihem i Hemor složili s njihovim zahtevima, da su ih poubijali (stihovi 26-29). Otuda žao biljudima i razgnjeviše se veoma, označava da su bili u zlu. Izgleda samo kao da je to bilo iz revnosti (za svoju religiju?), jer je on (Sihem) legao sa njihovom sestrom, u skladu s rečima koje odmah slede, što učini sramotu u Izrailju obležav kćer Jakovljevu, kako ne bi valjalo činiti; i na kraju poglavlja, Zar sa sestrom našom da rade kao s kurvom? (stih 31). Ali to nije bila revnost; jer nema revnosti kod onoga koji je u zlu, nego samo kod onoga ko je u dobru. Jer revost ima u sebi dobro (br. 4164).

2. Istina je da je religija koja je postojala kod njihovog potomstva imala dobro iznutra, jer svaka i sve stvari u njoj predstavljale su nebeske i duhovne stvari Gospodovog carstva; ali u odnosu na one koji su pripadali toj religiji, kod njih nije bilo nikakvog dobra, jer su bili samo u spoljašnjem bez unutrašnjeg, kao što je pokazano gore. Isti je slučaj sa religijom te nacije koja preovlađuje među njima danas: oni priznaju Mojsija i proroke, a to znači priznaju Reč, koja je u sebi sveta, ali u odnosu na njih ona nije sveta; jer u svemu u njoj, oni gledaju sebe, u na taj način čine Reč svetskom, to jest, zemaljskomjer oni ne vide ništa nebesko u njoj, niti mare za to. Oni koji su u ovakvom stanju, ne mogu biti u dobru kad su u svojoj religiji, nego samo mogu biti u zlu, jer ništa nebesko ne utiče, jer su oni to u sebi ugasili.

3. pored toga, bilo je u skladu sa zakonom koji je bio poznat u Drevnoj Crkvi, daonaj koji siluje devojku, treba da joj da miraz i da je uzme za ženu; kao što se kaže kod Mojsija: Ko bi prevario djevojku koja nije zaručena, te bi legao s njom, da joj da prćiju (miraz) i da je uzme za ženu. A ako mu je otac njezin ne bi htio dati, da da novaca koliko ide u prćiju djevojci (Izlazak 22:16, 17). I na drugome mestu: Ako ko nađe djevojku koja nije isprošena i uhvati je i legde s njom, i zateku se, tada čovjek onaj koji je legao s njom da da ocu djevojčin edeset sikala srebra, i neka mu ona bude žena za to što je osramoti; da je ne može pustiti dok je živ (Zak. Ponovljeni 22:28, 29).

Da je isti zakon bio poznat Drevnima, jasno je iz Sihemovih reči devojčinom ocu i braći: I reče Sihem ocu djevojčinu i braći joj: da nađem milost pred vama, i daću što mi god kažete. Ištite mi koliko hoćeteuzdarja i dara, ja ću dati što god kažete; samo mi dajte djevojkuza ženu (stihovi11, 12). I pošto je Sihem bio voljan da ispuni zakon, i pošto su Dinina braća dala svoj pristanak pod uslovom da postanu kao i oni, obrezivanjem svega muškinja, prema rečima koje slede: Nego ćemo vam učiniti po volji, što ćete se izjednačiti s nama i obrezati sve muškinje između sebe. Onda ćemo udavati svoje kćeri za vas i ženićemo se vašim kćerima, i postaćemo jedan narod (stihovi 15, 16), to je jasno da oni nisu postupili po ome zakonu, znači ne od dobra, nego protivno zakonu, to jest od zla.

4. Doduše, bilo je to prema njihovom zakonu, da se ne žene od naroda (od Neznabožaca), o čemu je pisamo kod Mojsija: I da ne bi kćerima njihovijem ženio svoje sinove, i da ne bi kćeri njihove činile preljubu za bogovima svojim učinile da sinovi tvoji učine preljubu za bogovima njihovijem (Izlazak 34:16). I opet: Niti se prijatelji s njima; kćeri svoje ne daji za sina njihova, niti kćeri njihove uzimaj za sina svojega, jer bi otpadila sina svojega od mene, i služio bi bogovima drugim, te bi se razgnjevio Jehova na vas i potro vas brzo (Zak. Ponovljeni 7:3, 4). Ali ovaj se zakon odnosio na idolopokloničke narode, da se preko brakova s njima sinovi Izrailjevi ne bi otpadili od istinskog reprezentativnog bogoštovanja u idolopokoničko bogoštovanje; jer kad postanu idolopoklonici, tada više ne predstavljaju nebeske i duhovne stvari Gospodovog carstva, nego suprotne, koje su paklenske stvari; u stvari, oni su tada zazivali iz pakla izvesnog đavola kojemu su se klanjali, i kojemu su pripisivali Božanske reprezentative (predstave); pa se stoga kaže: da se ne bi kurvali s njihovm bogovima. Ovaj zakon bio je proglašen iz još jednog razlog, a to je što su se narodima označavala zla i obmane, s kojim se dobra i istine, koji su bili predstavljeni, nisu smeli mešati, a to znači, da se ne bi mešale đavolske i paklenske stvari s nebeskim i duhovnim stvarima (vidi br. 3024 kraj) 5. Ali im nikad nije bilo zabranjeno ženiti se s nacijama koje su prihvatale njihovo bogoštovnje i koje su, posle obrezivanje, priznvale Jehovu. Ove su oni nazivali, tuđini i došljaci, o kojim se ovako govori kod Mojsija: Ako bi kod tebe sjedio tuđin (došljak) i htio bi svetkovati vazam (pashu) Jehovinu, neka mu se obreže sve muškinje, pa onda neka pristupi da g vetkuje, i neka bude kao rođen u zemlji; a niko neobrezan da ga ne jede (vazam, pashu). Zakon jedan da je i rođenome u zemlji i došljaku, koji sjedi među vama (Izlazak 12:48. 49). I na drugome mestu: I ako bi među vama živio stranac i slavio bi vazam (pashu) Jehovinu, po zakonu i uredbi za vazam neka ga slavi; a zakon da vam je jednak i strancu i onomu ko se rodio u zemlji (Brojevi 9:14). Razlog da suse nazivali tuđini došljaci među vama, i kod vas, bilo je to što došljak označava onoga koji prima pouku; stoga došljak označava onoga koji dopušta da ga se pouči o uredbama i doktrinama. (Da došljak i biti došljakimaju ovo značenje, može se videti gore, br. 1463, 2025, 3672).

Kod istoga: Tako ako bude među vama i došljak ili ko bi se bavio među vama, pa bi prinio žrtvu ognjenu za miris ugodni Jehovi, neka čini onako kako vi činite. Zbore! vama i došljaku koji je među vama jedanda je zakon, zakon vječan od koljena na koljeno; došljak će biti kao i vi pred Jehovom. Jedan zakon i jedna uredba da bude vama i došljaku koji je među vama. (Brojevi 15:14-16). I na drugome mestu: Ko je došljak među vama, neka vam bude kao onaj koji se rodio među vama, i ljubi ga kao sebe samoga; jer ste i vi bili došljaci u zemlji Egipatskoj: Ja sam Jehova Bog vaš. Zakon da vam je jedan, došljaku da bude kao i rođenome u zemlji. (Levitska 24:22).

6. Da je ova uredba bila poznata ne samo Jakovu i njegovim sinovima, nego i Sihemu i Hemoru, jasno je iz njihovih reči; jer uredbe, sudovi, i zakoni koji su bili dati Izrailjskoj i Jevrejskojnaciji nisu bili novi, nego su pre toga postojali u Drevnoj Crkvi kao i u drugoj Drevnoj Crkvi (koja se nazivala Hebrejska, od Ebera), bilo je već pokazano. Stoga, da je ovaj zakon bio poznat, jasno je iz reči Jakovljevih sinova, I rekoše im: ne možemo to činii ni dati sestre svoje za čovjeka neobrezana, jer je to sramota nama. Nego čemo vam učiniti po volji, ako ćete se izjednačiti s nama i obrezati sve muškinje između sebe. Onda ćemo udavati svoje kćeri za vas i ženićemo se vašim kćerima, i postaćemo jedan narod (stihovi 14. 16), i iz reči Hemora i Sihema, da se oni ne samo saglašavaju, nego i pristaju da sve muškinje u njihovom gradu bude obrezano (stihovi 18-24) 7. Ituda je jasno da je Sihem postao došljak u smislu ovoga zakona, pa je tako mogao uzeti Jakovljevu kćerku za ženu; sledstveno, da je pogubiti njih bilo zlo djelo, kao što je Jakov i posvedočio pred smrt (Postanje 49:5-7).

Da nisu samo Juda, nego i Mojsije, kao i carevi Jevrejski i Izrailjski, uzimali žene iz naroda (Neznabožaca, idolopoklonaca?), vidi se iz istorijskih delova Reči, a su ove žene priznavale uredbe, sudove, i zakone, i da su bile priznate kao došljaci, u to nema sumnje.