³⁹ Zato će se onde nastaniti divlje zveri i buljine, i sove će onde stanovati; i neće se naseliti do veka i neće se u njoj živeti nikada.

⁶ Ovce moje lutaju po svim gorama i po svim visokim humovima; i po svoj zemlji raspršane su Ovce moje, i nema nikoga da pita za njih, nikoga da ih traži.

¹ A Bog se opomenu Noja i svih zveri i sve stoke što behu s njim u kovčegu; i posla Bog vetar na zemlju da uzbije vodu.

² I zatvoriše se izvori bezdanu i ustave nebeske, i dažd s neba prestade.

³ I stade voda opadati na zemlji, i jednako opadaše posle sto pedeset dana;

⁴ Te se ustavi kovčeg sedmog meseca dana sedamnaestog na planini Araratu.

⁵ I voda opadaše sve većma do desetog meseca; i prvog dana desetog meseca pokazaše se vrhovi od brda.

⁶ A posle četrdeset dana otvori Noje prozor na kovčegu, koji beše načinio;

⁷ I ispusti gavrana, koji jednako odletaše i doletaše dokle ne presahnu voda na zemlji.

⁸ Pa pusti i golubicu da bi video je li opala voda sa zemlje.

⁹ A golubica ne našavši gde bi stala nogom svojom vrati se k njemu u kovčeg, jer još beše voda po svoj zemlji; i Noje pruživši ruku uhvati je i uze k sebi u kovčeg.

¹⁰ I počeka još sedam dana, pa opet ispusti golubicu iz kovčega.

¹¹ I pred veče vrati se k njemu golubica, i gle, u kljunu joj list maslinov, koji beše otkinula; tako pozna Noje da je opala voda sa zemlje.

¹² Ali počeka još sedam dana, pa opet ispusti golubicu, a ona mu se više ne vrati.

¹³ Šest stotina prve godine veka Nojevog prvi dan prvog meseca usahnu voda na zemlji; i Noje otkri krov na kovčegu, i ugleda zemlju suvu.

¹⁴ A drugog meseca dvadeset sedmog dana beše sva zemlja suva.

¹⁵ Tada reče Bog Noju govoreći:

¹⁶ Izađi iz kovčega ti i žena tvoja i sinovi tvoji i žene sinova tvojih s tobom;

¹⁷ Sve zveri što su sa tobom od svakog tela, ptice i stoku i šta god gamiže po zemlji, izvedi sa sobom, neka se raziđu po zemlji, i neka se plode i množe na zemlji.

¹⁸ I iziđe Noje i sinovi njegovi i žena njegova i žene sinova njegovih s njim.

¹⁹ Sve zveri, sve sitne životinje, sve ptice i sve što se miče po zemlji po svojim vrstama iziđoše iz kovčega.

²⁰ I načini Noje žrtvenik Gospodu, i uze od svake čiste stoke i od svih ptica čistih, i prinese na žrtveniku žrtve paljenice.

²¹ I Gospod omirisa miris ugodni, i reče u srcu svom: Neću više kleti zemlje s ljudi, što je misao srca čovečijeg zla od malena; niti ću više ubijati sve što živi, kao što učinih.

²² Od sada dokle bude zemlje, neće nestajati setve ni žetve, studeni ni vrućine, leta ni zime, dana ni noći.