2520. I reče: Gospode, eda li ćeš i pravedan narod pogubiti? Da ovo označava, zar će dobro i istina da nestanu? vidi se iz značenja naroda (nacije), koji označava dobro, vidi br. 1259, 1259, 1260, 1416; a pošto se govori o narodu Abimelehovom kojim je označena doktrina vere, ovde se pravednim narodom označava i dobro i istina, jer je i dobro i istina od nauka (da pripadaju nauku). Da su ove reči izgovorene iz osećanja revnosti, ili ljubavi prema celom ljudskom rodu, očito je. Ova je ljubav upravljala Gospodovom mislima dok je još bio u materinskom Ljudskom, pa iako je opažao od Božanskog da je poreklo nauka vere samo u nebeskom, ipak je, iz obzira prema čovečanstvu koje ne prima ništa o čemu ne može da stvori neku ideju u Racionalnom, to se ovde kaže: Eda ćeš i pravedan narod pogubiti? čime je označeno, zar će i dobro i istina nauka biti izgubljeni?, a da čovek ne prima ništa o čemu nije u stanju da oblikuje neku ideju u Racionalnom, može se ideti po idejama koje on ima o Božanskim misterijama; u njima se uvek nađe ponešto od svetskih stvari, ili onoga što im je analogno (slično), pa se kroz takve ideje to zadržava u memoriji, i reprodukuje u mislima; jer čovek nije u stanju da misli ako u toj ideji nema nešto od svetski tvari. Tako, ako bi se istine Božanskog porekla pred njega stavile nage, on ih ne bi primio, jer bi one prevazilazile njegov razum, pa stoga i njegovo verovanje, a to bi bio posebno slučaj s onima koji su privrženi spoljašnjem bogoštovanju. Da bismo ovo ilustrovani, biće dovoljni sledeći primeri: Božansko Samo može da bude samo u Božanskom, pa tako može da bude u Gospodovom Božanskom Ljudskom, a preko ovoga i kod čoveka; ako bi se pitalo Racionalno, ono bi reklo da Božansko Samo može da bude u Ljudskom svakoga čoveka. Dalje, nema ništa što je sveto osim ono što proističe od Gospoda, dakle od Božanskog, koje je jedno; ako bi se Racionalno pitalo, ono bi reklo da postoje i drugi izvori svetosti. Dalje, čovek ne živi od sebe, i on ne čini dobro od sebe, niti veruje istinu od sebe, čak ni ne misli od sebe, nego su dobro i istina od Gospoa, dok su zlo i obmana od pakla; i što je još više, pakao, to jest oni koji su u paklu, ne misle od sebe, nego na ovaj način primaju dobro i istinu od Gospoda; međutim, ako bi se pitalo Racionalno, ono bi odbacilo ove istine jer ih je razume. Isto tako bi odbacilo istinu da niko nije nagrađen za to što čini dobro i nauča istinu; i da spoljašnje nema vrednosti, nego samo unutrašnje, onoliko koliko u njemu ima osećanja dobra kad se čini dobro, ako nema osećanja istine kod se naučava istina, i ovo sve onoliko koliko to nije od sebe. I tako u hiljade drugih slučajeva. Pošto je ljudsko Racionalno takvo, Reč je bila napisana ta koda je čovek može razumeti shodno njegovom geniju. Otuda je unutrašnji smisao drugačiji od doslovnog smisla, kao što se jasno idi iz Reči Staroga Zaveta, gde je većina stvari napisana shodno shvatanju i geniju naroda koji je živeo u to vreme. To je razlog da se tako malo, skoro ništa, ne kaže o životu posle smrti, o večnom spasenju, i o unutrašnjem čoveku; jer je Jeverejski i Izraelski narod, među kojima je tada crkva postojala, bio takav, da su ove stvari bile otkrivene, oni ne samo da ih ne bi bili razumeli, nego bi ih bili ismejali. Slično tome, da je bilo njima otkriveno da Mesija ili Hrist, treba da dođe da bi spasio njihove duše za večnost, oni bi bili odbacili ovu istinu kao bezvrednu, kao što se i danas može videti kod iste nacije, jer ako bi se pred njima pomenulo nešto unutrašnje, ili duhovno, i da Mesija neće biti najveći kralj na zemlji, oni bi to ismejali. Ovo je razlog da je Gospod u nekim prilikama govorio slično Prorocima, i dao ostatak Svojih učenja u parabolama, kao što i Sam kaže kod Meteja: Isus reče: za to im govorim u pričama (parabolama), jer gledajući ne vide, i čujući ne čuju niti razumij 13:13). Oni koji vide i koji čuju su oni koji su unutar crkve koji, iako vide i čuju, ipak ne razumeju. I kod Jovana:

Zaslijepio si oči njihove i okamenio srca njihovam da ne vide očima ni srcem razumiju, i ne obrate se da ih iscijelim (Jovan 12:40), da se ne obrate i ne iscele, to označava da bi oni posle odbacili i profanisali (svetogrdili), a to bi dovelo do njihove večne osude, vidi br. 301-303, 582, 1008, 1010, 1059, 1327, 1328, 2151, 2426. Pa ipak, Gospod je otkrio unutrašnje stvari na mnogim mestima, ali samo za mudre.

1008. Iskaću dušu njegovu, znači osvetiti svetogrđe, što je jasno iz onoga što je već rečeno u prethodnom i u ovom stihu, jer je reč o jedenju krvi, a to je svetogrdno. Malo ko zna šta je svetogrđe, a još je manje onih koji znaju kakva je za nju kazna u drugom životu. Svetogrđe je višestruko. Onaj ko sasvim odriče istine vere, taj ga ne čini, kao što su narodi koji žive van Crkve i koji nemaju pristup znanju. Svetogrđe čine oni koji poznaju istine vere, a osobito oni koji ih priznaju, drže na usnama, besede o njima i ubeđuju druge da ih prihvate, a sami žive u mržnji, osveti, okrutnosti, otimačini i preljubi; i koji to potvrđuju u sebi onim što se nalazi u mnogim odeljcima Reči, koje izvrću i utapaju u to prljavo zlo. To su oni koji čine svetogrđe. I uglavnom takva profanacija donosi smrt čoveku, što se može videti po tome što u drugom životu ono što je profano, potpuno se razdvaja od onoga što je sveto – ono što je profano jeste u paklu, a ono što je sveto, u Nebu. Kada takav čovek dođe u drugi život, baš kao i u životu tela, ono što je sveto pridruženo je onome što je profano. Tamo on nije u stanju da izrazi nijednu ideju o onome što je sveto a da se u njoj ne vidi nešto svetogrdno, jer takvo opažanje tuđih ideja postoji u drugom životu. ( ¹ Tako, u svemu što on misli vidi se profanacija, jer se Nebo užasava profanacije, tako da se taj sunovraćuje u pakao. Malo ljudi poznaju prirodu ideja. Pretpostavlja se da su one nešto prosto; ali u svakoj ideji misli postoje bezbrojni pojmovi, povezani na razne načine da bi imali određen oblik, pa se otuda čovek vidi kao slika, koja se opaža i vidi u drugom životu. Na primer, kada se pomene neko mesto, bilo na selu bilo u gradu ili u kući, tada se ideja i slika svih stvari koje je čovek uradio tamo pokažu i sve to vide i anđeli i duhovi; ili kada se ideja osobe koju je neko mrzeo pokaže, tada se vidi sve što je on mislio, govorio i uradio protivu toga. A tako je sa svim drugim idejama, jer kada se one pojave, tada se vidi sve što je ovaj mislio i u šta se ubedio u vezi s predmetom koji je pomenuo. Kao kada se pokaže ideja braka, ako je ovaj bio preljubočinitelj, sve prljave i nepristojne stvari preljube se pokazuju, čak i misli o tim stvarima; a isto tako i sve one stvari pomoću kojih je potvrđivao preljubu – bilo pomoću čulnih stvari, ili racionalnih ili iz Reči – te kako je izmenio i izvrnuo istine Reči. Štaviše, ideja jedne stvari uliva se u ideju druge i daje joj boju, kao kada se nešto malo crno baci u vodu, pa usled toga potamni sva voda. Tako se duh pozna po svojim idejama; I, što je za čuđenje, u svakoj njegovoj ideji postoji i njegova slika ili lik, koja, kada se pokaže pogledu, biva tako izobličena da ju je užasno gledati. Odatle je jasno kakvo je stanje onih koji profanišu svete stvari i kako one izgledaju u drugom životu. Ali ne može se reći da profanišu oni koji u svojoj neukosti veruju ono što je rečeno u Reči, da je to istinito, kao što je već rečeno (stav 589).

각주: