3727. U pogledu spomenika (stuba), da on označava svetu granicu, to jest poslednje reda, to dolazi od toga što su pradrevni ljudi postavljali kamenje kao granice, obeležavajući na taj način imanje i nasledstvo jedne osobe od druge, pa su ti kamenovi bili znakovi i svedoci granica na tome mestu. Pradrevni ljudi, koji su dok su gledali svaki predmet i svaki spomenik (stub), mislili o nečemu nebeskom i duhovnom (br. 1977, 2995), pred ovakvim stubovima koje su postavljali, mislili su o poslednjem u čoveku, a to je o poslednjem reda, što je istina u prirodnom čoveku. Drevni, koji su bili posle potopa, primili su ovo od pradrevnih ljudi koji su bili pre potopa (br. 920, 1409, 2179, 2896, 2897), te su počeli da smatraju takve kamenove svetima, kamenove koji su bili postavljeni kao granice, jer kao što je rečeno, oni su označavali svetu istinu koja je u poslednjem reda. Oni su takve kamenove nazivali stupovima; otuda je došlo to da su ti stupovi uvedeni u bogoštovanje, i d su ih podizali tamo gde su bili njihovi lugovi (šumarci), da bi ih posle imali i u hramovima, i da su ih prelivali uljem, o čemu će nešto biti rečeno u onome što sledi. Jer se bogoštovanje Drevne Crkve sastojalo od opažanja i značenja pradrevnih ljudi koji su bili pre potopa, kao što se se vidi iz odlomaka koji su upravo navedeni. Pošto su pradrevni ljudi razgovarali s anđelima i s njima se družili dok su bili na zemlji, oni su primali pouku iz neba da kamenovi označavaju istinu, a da drvo označava dobro (vidi gore, br. 3720. To je razlog da stupovi oznčavaju svetu granicu, to jest istinu koja je u poslednjem reda u čoveku: jer dobro, koje se uliva preko unutrašnjeg čoveka od Gospoda, završava se poljašnjem čoveku, to jest u istini u unutrašnjem čoveku. Čovekova misao, govor, i delo, koje su stvari poslednjeg u redu, samo su istine od dobra, pošto su one slike ili oblici dobra; jer one pripadaju čovekovom intelektualnom delu, dok dobro koje je u njima, i od kojega su oni, pripada njegovom voljnom delu. Da su stupovi podizani kao znak i kao svedok, a isto tako i radi bogoštovanja; i da, u unutrašnjem smislu, označavaju svetu granicu, ili istinu u čovekovom Prirodnom koje je poslednje reda, može se videti iz drugih odlomaka u Reči, kao iz sledećih, gde se govori o zavetu (veri) između Labana i Jakova: Nego hajde da uhvatimo vjeru, ja i ti, da bude svedočanstvo (svjedok) između tebe i mene. I Jakov uze kamen i utvrdi ga za spomen. I još reče Laban Jakovu: gledaj ovu gomilu i gledaj ova spomenik, koji podigoh između mene i tebe. Svjedok je ova gomila i svedok je ovaj spomenik; da ni ja ne ću prijeći preko ove gomile (granice) k tebi ni ti k meni da ne ćeš prijeći preko ove gomile i spomenika ovoga ovdje Postanje 31:44, 45, 51, 52).

Da se u ovome odlomku stup označava istinu, videće se u objašnjenju odlomka.

Kod Isaije: U to će vrijeme biti pet gradova u zemlji Egipatskoj koji će govoriti jezikom Hananskim i zaklinjati se Jehovom nad vojskama; jedan će se grad zvati Aheres. U to će vrijeme biti oltar Jehovin u zemlji Egipatskoj, i spomenik Jehovin u zemlji njezinoj. I biće znak i svedočanstvo Jehovi nad vojskama, u zemlji Egipatskoj (Isaija 19:18-20.

Egipat označava reči - znanja koja pripadaju prirodnom čoveku; oltar, Božansko bogoštovanje u opšte, jer u drugoj Drevnoj Crkvi, koja je počela s Eberom, oltar je bio prvi reprezentativ bogoštovanja (br. 921, 1343, 2777, 2811); posred zemlje Egipatske označava ono što je prvo i najdublje u bogoštovanju (br. 2940, 2973, 3436); a stup, istinu koja je poslednje reda u prirodnom. Da je ovo granica za znak i za svedočanstvo, to je jasno.

Kod Mojsija: I napisa Mojsije riječi Jehovine, i ustavši rano načini oltar pod gorom i dvanaest stupova z dvanaest plemena Izrailjevih Izlazak 24:4. Ovde na sličan način oltar je bio predstava sveg bogoštovanja, i to dobra bogoštovanja; dok su dvanaest stupova predstavljali istinu koja je od dobra u bogoštovanju. (Da dvanaest označava sve stvari istine u jednom skupu, može se videti gore, br. 577, 2089, 2129, 2130, 3272); da dvanaest plemena na sličan način označavaju sve stvari istine crkve, biće po GospodovojBožanskoj milosti pokazano u sledećem poglavlju. Pošto su oltari bil redstave celog dobra bogoštovanja, i pošto je Jevrejska Crkva bila ustanovljena kako bi predstavljala nebesku crkvu koja je priznavala samo onu istinu koja je poticala od dobra, a koja se nazivala nebeska istina – jer nije bila voljna da odvaja istinu od dobra, tako da nije htela ni da pomene veru ili istinu ako nije mislila na dobro, i to sve od dobra, br. 202, 337, 2069, 2715, 2718, 3246), stoga je postojala predstava (reprezentativ) istine preko kamenja na oltaru, te je bilo zabranjeno predstavljati je (istinu) stupovima da se ne bi na taj način istina odvajala od dobra, i kako bi se ustanovilo reprezentativno bogoštovanje umesto dobra. Iz ovoga razloga, napisano je kod Mojsija: Ne sadi luga (šume) ni od kakijeh drveta kod oltara Jehove Boga svojega, koji načiniš; i ne podiži nikakoga lika; na to mrzi Jehova Bog tvoj (Zak. Ponovljeni 16:21, 22). Klanjati se istini odvojeno od dobra, ili veri odvojeno od ljubavi ka bližnjemu, protivno je Božanskom, jer je protivno redu, i to je označeno zabranom, ne ćeš saditiluga ni od kakijeh drveta kod oltara Jehove Boga tvojega. No i pred toga, oni su podizali stupove, i to je predstavljalo stvari koje se protive redu, kao što se vidi kod Osije: Izrailj je prazna loza vinova, ostavlja rod za se; što više roda ima, to više umnožava oltare; što mu je bolja zemlja, to više kiti likove. Srce im je razdijeljeno. Za to su krivi; on će oboriti oltare njihove, polomiće likove njihove Osija 10:1, 2). U prvoj knjizi o Carevima: I Juda činjaše što je zlo pred Jehovom; i grijesima svojim koje držahu dražaše ga sve većma nego oci njihovi svijem što činiše. Jer i oni načiniše sebi visine i stupove i lugove na svakom visokom humu i pod svakim zelenim drvetom 1. Kraljevima 14:22, 23). U drugoj knjizi o Carevima: Sinovi Izrailjevi podigoše stupove i lugove na svakom brdu visokom, i pod svakim zelenim drvetom 2. Kraljevima 17:10).

Opet: Za to što su Neznabošci po predaji verovali da je svetost bogoštovanja predstavljena oltarima i stupovima, a bili su u zlu i obmani, stoga su se oltarima kod Neznabožaca oznčavala zla bogoštovanja, a stupovima, obmane; iz ovoga razloga bilo je zapoveđeno da se razruše. Kao kod Mojsija: Srušite njihove oltare, i polomite njihove stupove, i posecite lugove njihove (Izlazak 34:13; Zak. Ponovljeni 7:5; 12:3).

Opet: Nemoj se klanjati bogovima njihovijem niti im služiti, ni činiti ono što oni čine, nego ih sasvijem obori i likove njihve sasvijem izlomi (Izlazak 23:24). Bogovima nacija (Neznabožaca) označene su obmane; njihovim delima, zla; izlomi njihove stupove, označava srušiti bogoštoanje koje dolazi od obmana.

Kod Jeremije: I izlomiće stupove u domu sunčanome što je u zemlji Egipatskoj, i kuće bogova Egipatskih popalić gnjem Jeremija 43:13).

Kod Jezikilja: Navukodonosor car vavilonski kopitama konja svojih izgaziće sve ulice tvoje, pobiće narod tvoj mačem, i stupovi sile tvoje popadaće na zemlju Jezekilj 26:11. Ovde se govori o Tiru. Navukodonosor car vavilonski označava ono što uzrokuje pustošenje (br. 1327); kopita konjska označavaju najniže intelektualne stvari, kao što se reči-znanja od samih čulnih stvari; da kopita označavaju najniže stvari Gospodove Božanske milosti, može se potvrditi na drugome mestu; konji označavaju intelektualne stvari (br. 2760, 2762); ulice, istine, a u obrnutom smislu, obmane (br. 2336); izgaziti je srušiti spozanja istine, koja je označena Tirom. Da Tir, akoji je predmet o kme se ovde goori, označava spoznaje istine, može se videti gore, br. 1201); pobiti narod mačem, označava srušiti istine onim što je lažno. (Da se narod odnosi na istinu, može se videti gore, br. 1250, 325, 3581; i da mač označava obamnu koja vojuje, br. 2799. Iz ovoga svega se može videti šta se podrazumeva pod oboriti silne stupove na zemlju. Da se silni (jaki) odnosi o na istinito i na lažno, isto tako je vidljivo u Reči.

1327. Jer ondje pomete Jehova jezik cijele zemlje. Da ovo označava stanje ove Drevne Crkve, da je unutrašnje bogoštovanje počelo nestajati, jasno je iz onoga gde se kaže „jezik cijele zemlje“ a ne kao pre u stihu 7, „jezik onih koji počeše da grade grad i kulu“. „Cijele zemlje“ označava stanje crkve, jer zemlja je crkva (kao što je pre pokazano, br. 662, 1066). Kad se radi o stanju crkava posle potopa, ovakav je slučaj: bile su tri ovakve crkve koje se pominju u Reči; naime, prva Drevna Crkva, nazvana po Noju, druga Drevna Crkva, nazvana po Everu; i treća Drevna Crkva, nazvana po Jakovu, a posle po Judi i Izrailju. Što se tiče prve od ovih crkava, koja je nazvana po Noju, ona je bila kao roditelj onima koje su sledile: i, kao što to biva sa crkvama, bila je neoštećena i bez krivice za razliku od onih koje su joj sledile, što je jasno iz prvoga stiha ovoga poglavlja, jer se kaže da je imala „jedan jezik“, to jest, jednu doktrinu (razumevanje Reči), jer su svi njeni članovi smatrali da je bitna ljubav prema bližnjemu. Ali je tokom vremena, kao i druge crkve, počela da pada , uglavnom stoga što su mnogi želeli da se njih obožava, tako da postanu važniji od ostalih; što je jasno iz stiha 4, gde se kaže „Hajde da sazidamo grad i kulu, kojoj če vrh biti do neba; da stečemo sebi ime“. Ovi ljudi postali su u crkvi nešto kao kvasac ili kao žeravica koja vodi požaru. Stoga što je obesvećenje svetih (stvari) pretilo (vidi br. 571, 582), stanje ove crkve se promenilo po Božanskoj Providnosti, tako da je unutrašnje bogoštovanje nestalo, dok je spoljašnje ostalo, a to je ovde označeno tvrdnjom da je Jehova pomešao jezik cele zemlje. A to se vidi i po tome što ovakvo bogoštovanje, koje se naziva „Vavilon“, nije preovladalo u prvoj Drevnoj Crkvi, već u onima koje su sledile, kada su se ljudima klanjali kao bogovima, osobito posle smrti, odakle su neznabošci imali toliko bogova. Razlog da je bilo dopuišteno da nestane unutrašnje bogoštovanje a da ostzane spoljašnje, bio je u tome da ne bi bilo profanisano ono što je sveto; jer profanacija svetoga vodi u večnu prokletstvo. Samo onaj ko ima znanja o veri, samo taj može profanisati istinu vere. Onaj ko nema toga znanja, ne može ih priznavati a još manje profanisati, jer ono što je sveto, obitava unutra a ne spolja. Ovakv je slučaj i s onima koji čine zlo, a ne znaju šta je zlo. Takvima se zlo ne računa, kao što se ne računa ni onome koji to radi a da za to nije imao nameru, ili onaj koji je lišen razuma. Tako, čovek koji ne veruje da ima života posle smrti, a koji se moli na spoljašnji način, taj ne može da profaniše stvari koje se odnose na večni život, jer ne veruje da ima večnog života; ali slučaj je sasvim drugi s onima koji poznaju i priznaju ove stvari. I ovo je razlog da je povoljnije po čoveka da živi u zadovoljstvima i požudama, i da se tako udalji od unutrašnjih stvari, nego li da stekne znanje i da priznaje unutrašnje stvari, a onda da ih profaniše. Iz ovoga razloga danas je dopušteno Jevrejima da budu tvrdice, kako bi se na taj način odvratili od priznavanja unutrašnjih stvari; jer je njihov katakter takav, da kada bi ih priznali, oni ne bi mogli a da ih n rofaniraju. Tvrdičluk odvaja čoveka od unutrašnjih stvari više nego bilo šta drugo. A isti slučaj je i sa mnogima unutar crkve; a isto tako i sa Neznabošcima izvan crkve. Ovi poslednji, to jest Neznabošci, manje od ostalih su u stanju da izvrše profanaciju. Ovo je razlog da se kaže da je Jehova pomešao jezik cele zemlje, I da se stanje cele crkve promenilo, tako da je bogoštovaje postalo spoljašnje, i lišeno unutrašnjeg. Slično je pretstavljeno i označeno Vavilonskim sužanjstvom (ropstvom), u koje su prvo Izrailjci a potom Jevreji bili odvedeni, o čemu se govori kod Jeremije: A koji narod ili carstvo ne bi htio služiti Nuvuhodonosoru caru Vavilonskom, i ne bi htio saviti vrata svojega u jaram cara Vavilonskoga, taki narod pohodiću mačem, i glađu i pomorom, govori Jehova, dokle ih ne istrijebim rukom njegovom Jeremija 27:8. „Služiti caru Vavilonskom i saviti vrat u jaram njegov“, znači biti potpuno lišen poznavanja i priznavanja dobra i istine crkve, a to znači unutrašnjeg bogoštovanja. Ovo je više nego jasno kod istoga Proroka: Ovako veli Jehova za sav narod koji stoji u ovome gradu, za braću vašu što ne otidoše s vama u ropstvo, pustiću na njih mač, glad i pomor, da budu kio smokve rđave Jeremija 29:16, 17). „Ostati u gradu i ne otići u ropstvo caru Vavilonskom“, pretstavljalo je i označavalo one koji su imali znanja o unutrašjim stvarima, ili o istinama vere, a koji su ih profanisali, a za koje se kaže da će na njih biti poslat mač, glad, i pomor, što su kazne za profanaciju; i da će postati kao rđave smokve. Da se „Vavilonom“ označavaju oni koji druge lišavaju svih znanja i priznavanja istine, bilo je pretstavljeno i označeno ovim stvaima kod istoga Proroka: „Daću Judu u ruke caru Vavilonskom, i on će ih odvesti u Vavilon, i posjeći će ih mačem. I daću sva bogatstva ovoga grada, sav njegov trud, i sve njegove dragocjenosti careva Judinih, daću u ruke njegovih neprijatelja, i oni će ih razgrabiti i odnijeti u Vavilon Jeremija 20:4, 5). Ovde su „bogatstvom, trudom i dragocjenostima careva Judinih“ označena poznavanja vere.

Opet: Evo, ja ću poslati po sve narode sjeverne, po Navukodonosora cara Vavilonskog, slugu svojega, i dovešću ga na tu zemlju i na stanovnike njezine i na sve narode okolne koje ću zatrti, i učiniću da budu čudo i potsmijeh i pustoš vječna. (Jeremija 25:9, 10). Ovde se „Vavilonom“ opisuje pustošenje unutrašnjih stvari vere, ili unutrašnjeg bogoštovanja. Jer čovek koji obožava samoga sebe, taj nema istine vere, kao što je pre pokazano. On razara i pustoši i goni u ropstvo sve sve što je istinito. Stoga se Vavilon naziva „gorom koja zatire“ (Jeremija 51:25). (Vidi šta je rečeno ranije o Vavilonu, br. 1182.