Библията

 

John 21:18

Проучване

       

18 Verily, verily, I say unto thee, When thou wast young, thou girdedst thyself, and walkedst whither thou wouldest: but when thou shalt be old, thou shalt stretch forth thy hands, and another shall gird thee, and carry thee whither thou wouldest not.

Коментар

 

Разговор након доручка

От Joe David (машинно преведени на Srpski, Српски)

This inscription is on a stone at the church hall in South Ronaldsey, in the Orkneys, northeast of Scotland.

Разговор након доручка

(Коментар о Јеванђеље по Јовану 21:15-25)

 

У првом делу овог поглавља седам ученика се вратило кући у Галилеју. Они су отишли на пецање, видели Исуса на обали, следили његовим упутствима да пецају с десне стране чамца, извукли су мрежу напуњену 153 рибом на обалу и ... како почиње друга половина поглавља, управо су имали завршили су брзи раст са Њим. Сада се опуштају.

Исус каже Петру: "Да ли ме волиш?" и Петар, можда мало запрепашћен питањем, мислећи да је одговор очит, одговара „да“, а Исус одговара: „Нахрани моја јагњета“. Још два пута овај низ се понавља, али са неким изменама. Затим, након овог необичног разговора, Господин им свима говори малу присподобу о томе да буду млади и касније остареју. Тада Господ говори Петру да га слиједи, а Петар, наизглед љубоморан, пита шта Иван треба да ради. Господ благо побија Петрову љубомору рекавши: "Ако овај човек посегне док ја не дођем шта вам је то?", Али тада каже и Ивану да га следи.

Коначно, Иваново еванђеље, и заиста збирка сва четири еванђеља, затвара се објашњењем Јована да је писац овог еванђеља.

Дакле, погледајмо пажљивије у разговору, присподобама и избијању љубоморе.

У овом делу приче помињу се само два од седам ученика, Петар и Јован. Петар представља веру или истину, али истина о духовним стварима у које стварно верујемо од Бога. Јован представља добро или љубав према ближњем. Прво пребива у делу који разуме, а други у вољи.

Говорећи Петру да храни овце, Господ каже да следити Њега значи проповедати истине које сви ученици сада знају о Господу, његовом доласку и о томе како треба водити живот, како би могао бити следбеник Господ у новој цркви. У разговору је Господин директан и сондиран. "Симон, Јонасов сине, волиш ли ме више од овога?" Мислим да се Петра пита да ли воли Господа, Исуса, више него што воли своје колеге галилејске пријатеље, иако је то двосмислено, може ли значити „да ли ме волиш више од ових шесторице?“ Када Петар одговори први пут каже: "Господе, знаш да те волим."

Уз ово прво од три пробна питања, Господин одговара „Храните моја јагњета“, док је након тога одговор „Храните моје овце“. Овце и јагње обоје представљају људе који воле љубав према добру, али док овце значе оне који воле чинити добро ради ближњег, јагње значе оне који чине добро зарад Господа. Прво је духовно добро, а друго више, и назива се небеско добро. Али људи који у почетку желе чинити добро не знају шта је добро; они то морају научити из Речи и бити поучени. Због тога се Петру каже да их „нахрани“, што значи да истина мора указивати на то колико добро треба учинити. Да би се урадиле добре ствари, мора се повезати жеља воље и разумевање како се то може решити. За успешан хришћански живот, или у већем обиму, хришћанска црква, "Петар" и "Јован", морају да раде у складу.

Затим долази парабола. "Када сте били млади, сами сте се спремили и радили оно што сте желели. Али када постанете стари, морате посегнути за помоћ и други ће вас одвести тамо где не желите да идете."

Изгледа да се овде не уклапа, али наравно да јесте, и на два начина. Први начин је дат у библијском тексту; говори о Господиновој смрти да су га сва пророчанства водила ка његовом распећу, као што је већ поменуто. Други начин је лекција за све нас. Када смо млади, самоуверени и јаки, осећамо да можемо радити оно што желимо и није нам потребна никаква помоћ. Искушења да чинимо зло с којима се ми сами можемо суочити. Али кад будемо мудрији схватамо да сва наша снага долази од Господара, и ако наставимо да зависимо само од нас самих, искушења из пакла ће бити прејака и ми ћемо бити приморани да радимо оно што пакао желе за нас, а не оно што желимо. Морамо научити у почетку да следимо Господа и да зависимо од Њега. То каже на крају присподобе, где се чини да се не уклапа док не разумијемо присподобу. "А кад је то рекао, он им каже: слиједите ме." То је оно што такође морамо да урадимо.

Петар је сретан што проповиједа истину и можда осјећа да је издвојен, али такође схвата да Јован такође воли Господа и да је вољен заузврат. Па пита: "А шта овај човек треба да ради?" Изгледа да потребна хармонија још увек није присутна и да је Петер љубоморан на везу, и вероватно се нада да ће му бити осигурано да је број један ... али то се неће догодити. Петру је једноставно речено да то није важно; он мора да ради посао који му је дат.

Подсећам на причу о Јакову и Езаву, у Постанак 25, где је Езав прворођени и наследиће од Изак-а право рођења и благослов. Јаков занатом који је осмислила његова мајка превари Изака и краде оно што је Езав. Затим бежи у Падан-Арам и тамо остаје са ујаком и постаје богат. Тек се на повратку, када се бори са анђелом, а име му је промењено у Израел, поново среће са Изавом. Промјена имена значи да сада када је Јаков богат истином из Речи, сада пријатељским сусретом са Езавом, такође богатим, да се два близанаца могу у присподоби спојити у једну личност, звану Израел, што значи спајање добра и истина у уму.

Езав значи нешто слично Ивану, оба представљају доброту или истинску љубав. Јаков значи нешто слично Петру, оба представљају истину научену из Речи. Свако наизглед непријатељство између њих око тога што је важније може их учинити и бескорисним, а код особе која постаје анђеоска (као што би сви требали тежити) нема непријатељства. Истина омогућава добро, а добро надахњује истину да би се нешто постигло. Иако о њима можемо засебно мислити и говорити, они су (савршено у Господу, а мање речено у анђелима) спојени у јединство како бисмо могли да буду ожењени. Брак Божијег добра и Божанске истине је извор свега створења. Да, све креација.

Овај брак добра и истине и потреба да обоје радимо у нашим животима, у равнотежи и хармонији, темељни је новохришћански концепт.

У Еванђељима постоји само још једна прича која се дешава после ове. У њему се остали ученици придружују овде поменутим седморицама да чују последње Господове заповести.

Библията

 

Postanak 1

Проучване

1 U početku stvori Bog nebo i zemlju.

2 A zemlja beše bez obličja i pusta, i beše tama nad bezdanom; i duh Božji dizaše se nad vodom.

3 I reče Bog: Neka bude svetlost. I bi svetlost.

4 I vide Bog svetlost da je dobra; i rastavi Bog svetlost od tame.

5 I svetlost nazva Bog dan, a tamu nazva noć. I bi veče i bi jutro, dan prvi.

6 Potom reče Bog: Neka bude svod posred vode, da rastavlja vodu od vode.

7 I stvori Bog svod, i rastavi vodu pod svodom od vode nad svodom; i bi tako.

8 A svod nazva Bog nebo. I bi veče i bi jutro, dan drugi.

9 Potom reče Bog: Neka se sabere voda što je pod nebom na jedno mesto, i neka se pokaže suvo. I bi tako.

10 I suvo nazva Bog zemlja, a zborišta vodena nazva mora; i vide Bog da je dobro.

11 Opet reče Bog: Neka pusti zemlja iz sebe travu, bilje, što nosi seme, i drvo rodno, koje rađa rod po svojim vrstama, u kome će biti seme njegovo na zemlji. I bi tako.

12 I pusti zemlja iz sebe travu, bilje, što nosi seme po svojim vrstama, i drvo, koje rađa rod, u kome je seme njegovo po njegovim vrstama. I vide Bog da je dobro.

13 I bi veče i bi jutro, dan treći.

14 Potom reče Bog: Neka budu videla na svodu nebeskom, da dele dan i noć, da budu znaci vremenima i danima i godinama;

15 I neka svetle na svodu nebeskom, da obasjavaju zemlju. I bi tako.

16 I stvori Bog dva videla velika: videlo veće da upravlja danom, i videlo manje da upravlja noću, i zvezde.

17 I postavi ih Bog na svodu nebeskom da obasjavaju zemlju.

18 I da upravljaju danom i noću, i da dele svetlost od tame. I vide Bog da je dobro.

19 I bi veče i bi jutro, dan četvrti.

20 Potom reče Bog: Neka vrve po vodi žive duše, i ptice neka lete iznad zemlje pod svod nebeski.

21 I stvori Bog kitove velike i sve žive duše što se miču, što provrveše po vodi po vrstama svojim, i sve ptice krilate po vrstama njihovim. I vide Bog da je dobro;

22 I blagoslovi ih Bog govoreći: Rađajte se i množite se, i napunite vodu po morima, i ptice neka se množe na zemlji.

23 I bi veče i bi jutro, dan peti.

24 Potom reče Bog: Neka zemlja pusti iz sebe duše žive po vrstama njihovim, stoku i sitne životinje i zveri zemaljske po vrstama njihovim. I bi tako.

25 I stvori Bog zveri zemaljske po vrstama njihovim, i stoku po vrstama njenim, i sve sitne životinje na zemlji po vrstama njihovim. I vide Bog da je dobro.

26 Potom reče Bog: Da načinimo čoveka po svom obličju, kao što smo mi, koji će biti gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i od cele zemlje i od svih životinja što se miču po zemlji.

27 I stvori Bog čoveka po obličju svom, po obličju Božjem stvori ga; muško i žensko stvori ih.

28 I blagoslovi ih Bog, i reče im Bog: Rađajte se i množite se, i napunite zemlju, i vladajte njom, i budite gospodari od riba morskih i od ptica nebeskih i od svih zveri što se miče po zemlji.

29 I još reče Bog: Evo, dao sam vam sve bilje što nosi seme po svoj zemlji, i sva drveta rodna koja nose seme; to će vam biti za hranu.

30 A svim zverima zemaljskim i svim pticama nebeskim i svemu što se miče na zemlji i u čemu ima duša živa, dao sam svu travu da jedu. I bi tako.

31 Tada pogleda Bog sve što je stvorio, i gle, dobro beše veoma. I bi veče i bi jutro, dan šesti.