NEBO sa svojim divotama I PAKAO prema onome što sam video i čuo

Prevod s latinskog i napomene (uz delimično oslanjanje na neobjavljeni prevod Stijepa Ferija)

Risto Rundo

Pvro izdanje latinskog izvornika: London, 1758.g.

NEBO

Gospod je Bog Neba (2-6)

Božansko Gospodnje čini Nebo (7-12)

Božansko Gospodnje u Nebu je ljubav prema Njemu i Milosrđe prema bližnjem (13-19)

Nebo je podeljeno na dva carstva (20-28)

Postoje tri Neba (29-40)

Nebo se sastoji od neizbrojnih Društava (41-50)

Svako Društvo je Nebo u manjem obliku, a svaki Anđeo Nebo u najmanjem obliku (51-58)

Nebo u celini predstavlja jednog Čoveka (59-67)

Svako Društvo na Nebu predstavlja jednog čoveka (68-72)

Anđeo ima savršen ljudski oblik (73-77)

To što Nebo celinom i delovima predstavlja Čoveka potiče od Gospodnjeg Božanskog Ljudskog (78-86)

Postoji saobraznost svih nebeskih stavki sa svim što pripada Čoveku (87-102)

Postoji Saobraznost Neba sa svim što je na Zemlji (103-115)

Sunce u Nebu (116-125)

Svetlost i Toplina u Nebu (126-140)

Četiri Nebeske Strane (141-153)

O Promenama Stanja Anđela u Nebu (154-161)

Vreme u Nebu (162-169)

Predstave i pojave u Nebu (170-176)

Odeća Anđela koji izgledaju odeveni (177-182)

Obitavališta i stanovi Anđela (183-190)

O Prostoru u Nebu (191-199)

Oblik Neba određuje udruživanje i opštenje u njemu (200-212)

O Nebeskim Upravama (213-220)

O Bogosluženju u Nebu (221-227)

O moći nebeskih Anđela (228-233)

Govor Anđela (234-245)

O Govoru Anđela sa Čovekom ( 246-257)

O pismu u Nebu (258-264)

O mudrosti Anđela u Nebu (265-275)

O stanju Nevinosti Anđela u Nebu (276-283)

O Stanju Mira u Nebu (284-290)

O Vezi Neba s ljudskim Rodom (291-302)

O Vezi Neba sa Čovekom preko Reči (303-310)

Nebo i Pakao potiču od ljudskog Roda (311-317)

O Neznabošcima ili narodima van Crkve u Nebu (318-328)

O Deci u Nebu (329-345)

O Mudrima i Prostima u Nebu (346-356)

O Bogatima i Siromašnima u Nebu (357-365)

O Brakovima u Nebu (366-386)

O Zaposlenjima Anđela u Nebu ( 387-394)

O radosti i sreći nebeskoj (395-414)

O Ogromnosti Neba (415-420)

O Svetu Duhova i o Stanju Čoveka nakon Smrti Šta je svet Duhova (421-431)

Po svom Unutarnjem, svaki Čovek je Duh (432-444)

O vaskrsnuću čovekovom posle smrti i o Ulasku u Večni život (445-452)

Čovek posle smrti ima savršen ljudski oblik (453-460)

Čovek posle smrti ima sva čula, sećanje, misli i osećanja kao što je imao na svetu, ne ostavljajući ništa iza sebe osim zemaljskog tela (461-469)

Čovek je posle smrti onakav kakav je bio na svetu (470-484)

Zadovoljstva života u svakom čoveku menjaju se posle smrti u saobrazno zadovoljstvo (485-490)

O prvom stanju čovekovom posle smrti (491-498)

O Drugom stanju Čovekovom posle smrti (499-511)

O Trećem stanju čovekovom posle smrti, to jest o stanju poučavanja onih koji dolaze u Nebo (512-520)

Niko ne dolazi u Nebo neposrednom Milošću (521-527)

Nije tako teško voditi život koji vodi u Nebo, kao što se veruje (528-535)

PAKAO

Gospod vlada Paklovima (536-544)

Gospod nikoga ne baca u Pakao nego to čini sam Duh (545-550)

Svi koji su u Paklu, jesu u zlima i obmanama koje iz njih proističu, a koja zla i obmane potiču od ljubavi prema sebi i prema svetu (551-565)

O strašnom sudu i rušenju Vavilona (560-565)

Šta je Pakleni Oganj i šta Škrgut Zuba (566-575)

Zloba i škodljive veštine paklenih Duhova (576-581)

Izgled, položaj i broj Paklova ( 582-588)

Ravnoteža između Neba i Pakla (589-596)

Kroz ravnotežu između Neba i Pakla čovek je u slobodi (597-603)

183. Obitavališta i stanovi Anđela

Pošto u Nebu postoje Društva, a Anđeli žive kao ljudi, oni imaju obitavališta, a ova se razlikuju shodno stanju života svakog pojedinog Anđela. Ona su velelepna za one u višem dostojanstvu, a manje velelepna za one u nižem stanju. Često sam razgovarao s Anđelima o stanovima u Nebu, govoreći da bi danas malo ko verovao da oni imaju obitavalište i stanove; neki stoga što ih ne vide, a neki stoga što ne znaju da su Anđeli ljudi, a neki stoga što veruje da je anđeosko Nebo onaj svod koji vide svojim očima; a kako ovaj izgleda prazan, to oni pretpostavljaju da su Anđeli vazdušni oblici, pa da stoga i žive u vazduhu. Pored toga, oni ne mogu da shvate da u Duhovnom svetu postoje iste onakve stvari kakve postoje u Prirodnom, jer ne znaju ništa o Duhovnom. Na ovo Anđeli odgovarahu da su svesni da danas u svetu preovlađuje takvo mišljenje, odnosno neznanje, ali da se čude što je to uglavnom slučaj unutar Crkve, i to više kod ljudi umnijih nego kod onih koji se nazivaju prostima. Dodavahu da se iz Reči može znati da su Anđeli ljudi, pošto oni koji su se pokazivali behu viđeni kao ljudi; i da je Gospod, koji je sa Sobom nosio sve Svoje Ljudsko, izgledao slično. Iz toga da su Anđeli ljudi može se znati i da imaju stanove i obitavališta i da ne lete kroz vazduh, kako to neki u neznanju misle, a što Anđeli zovu besmislenim, niti su nekakvi dašci, mada se nazivaju Duhovima. Sve ovo bi ljudi mogli da shvate kad ne bi mislili prema stečenim pojmovima o Anđelima i Duhovima, kao što to čine onda kad u te stvari ne sumnjaju i ne razmišljaju je li tako ili nije. Naime, svako ima opštu ideju da Anđeli imaju ljudski oblik, i da imaju domove koji se zovu staništima, a koji po velelepnosti nadmašuju staništa na Zemlji; međutim, ova opšta ideja, koja dolazi iz Neba, odjednom se gubi kad se podvrgne ispitivanju, a to rede osobito oni učeni, jer su u stvari vlastitim razumom sebi zatvorili Nebo i pristup iz njega potekloj nebeskoj Svetlosti. Ista je stvar i u pogledu ljudskog života nakon smrti. Naime, onaj ko svoje misli ne upravlja prema onome što je svetska nauka rekla o dušu, ni prema učenju o ponovnom sjedinjenju sa telom, taj misli da će posle smrti živeti kao čovek, i da će živeti među Anđelima ako je dobro živeo, te da će tada videti divne stvari i osećati radost. Ali čim se okrene prema učenju o ponovljenjima o duši, i kada se počne pitati je li duša ovakva ili onakva, šta je istina a šta nije, njegova prethodna ideja, naime, da će posle smrti živeti kao čovek, nestaje.

552. Svi Duhovi u Paklovima, kada se gledaju u Svetlosti Neba, imaju izgled koji odgovara njihovom zlu; jer svaki od njih je slika svoga zla, zato što kod svakoga od njih Unutarnje i Spoljašnje deluju kao jedno, pri čemu je Unutarnje potpuno vidljivo u Spoljašnjem, to jest na licu, u telu, u govoru i u pokretima; tako se narav Duhova može upoznati već na prvi pogled. Uopšteno govoreći, zli Duhovi su oblici prezira prema drugima i pretnji protivu onih koji ih ne cene; oni su i oblici mržnje raznih vrsta, kao i raznih vrsta osveta. Nasilništvo i okrutnost njihovog Unutarnjeg pokazuje se u ovim oblicima. Međutim, kada ih drugi hvale, uzdižu i obožavaju, oni mgu da gospodare svojim licima koja tada izražavaju zadovoljstvo. Nemoguće je u malo reči opisati kako izgledaju svi ovi oblici, jer nikada dva oblika nisu potpuno jednaka, iako postoji opšta sličnost među onima koji su u istome zlu, a to znači u istom paklenom Društvu, od kojega kao od zajedničke osnove pojedinačna lica povlače izvesnu sličnost. Zajedničko među njima je to da su odvratna, beživotna kao lešine; kod jednih su lica crna, kod drugih vatrena kao da su baklje, kod nekih bubuljičava, kod nekih opet kao izrovana boginjama i čirevima; mnogi izgledaju kao da nemaju lice, a umesto lica imaju nešto dlakavo ili koščato; a kod nekih se vide samo zubi; tela su im pak čudovišna; njihov govor je kao govor ljutitog čoveka, ili punog mržnje, ili osvetoljubivosti; jer svaki govori iz svoje obmane, dok mu način govora dolazi od njegovog zla. Jednom rečju, svi su oni slika svoga Pakla. Nije mi bilo dozvoljeno da vidim kakav je opšti oblik samog Pakla; međutim, rečeno mi je da isto kao što je celo Nebo slično jednom čoveku (br. 59-67), tako i sav Pakao nalikuje jednom Đavolu (vidi br. 544). Ali sam često video oblike pojedinih Paklova ili paklenih Društava; jer na njihovim ulazima, koji se zovu Kapije Pakla, obično se pojavljuje jedno čudovište koje u opštim crtama ima oblik onih koji su u tome Paklu. Uzdržaću se od opisivanja divljih strasti onih koji tamo žive. Ali treba da se zna da su one predstavljene u isto vreme na užasne i odvratne načine. Isto tako treba da se zna da pakleni Duhovi ovako izgledaju samo viđeni u Svetlosti Neba, dok međusobno izgledaju kao ljudi. ¹ Naime, Gospodnja milost čini da se oni između sebe ne vide onako odvratnima kao što se vide kada ih gledaju Anđeli. Ali ovaj izgled je varljiv, jer čim samo jedan tračak Svetlosti iz Neba dopre do njih, njihov ljudski oblik menja se u čudovišne oblike, koji odgovaraju njihovoj prirodi (kao što je ranije opisano). Jer u Svetlosti Neba sve se pokazuje onakvim kakvim je u sebi. S ovoga razloga oni beže od nebeske Svetlosti i bacaju se u svoju svetlost, koja je kao svetlost upaljenog ugljena, a u nekim slučajevima kao gorući sumpor; ali i ova svetlost se pretvara u gusti mrak čim imalo Svetlosti iz Neba dopre do nje. Zbog ovoga se kaže da su Paklovi u gustoj tmini i u tmini; i zbog toga “gusta tmina” i “tmina” označavaju obmane koje potiču od zala, onakvih kakva su ta zla u Paklu.

脚注: