NEBO sa svojim divotama I PAKAO prema onome što sam video i čuo

Prevod s latinskog i napomene (uz delimično oslanjanje na neobjavljeni prevod Stijepa Ferija)

Risto Rundo

Pvro izdanje latinskog izvornika: London, 1758.g.

NEBO

Gospod je Bog Neba (2-6)

Božansko Gospodnje čini Nebo (7-12)

Božansko Gospodnje u Nebu je ljubav prema Njemu i Milosrđe prema bližnjem (13-19)

Nebo je podeljeno na dva carstva (20-28)

Postoje tri Neba (29-40)

Nebo se sastoji od neizbrojnih Društava (41-50)

Svako Društvo je Nebo u manjem obliku, a svaki Anđeo Nebo u najmanjem obliku (51-58)

Nebo u celini predstavlja jednog Čoveka (59-67)

Svako Društvo na Nebu predstavlja jednog čoveka (68-72)

Anđeo ima savršen ljudski oblik (73-77)

To što Nebo celinom i delovima predstavlja Čoveka potiče od Gospodnjeg Božanskog Ljudskog (78-86)

Postoji saobraznost svih nebeskih stavki sa svim što pripada Čoveku (87-102)

Postoji Saobraznost Neba sa svim što je na Zemlji (103-115)

Sunce u Nebu (116-125)

Svetlost i Toplina u Nebu (126-140)

Četiri Nebeske Strane (141-153)

O Promenama Stanja Anđela u Nebu (154-161)

Vreme u Nebu (162-169)

Predstave i pojave u Nebu (170-176)

Odeća Anđela koji izgledaju odeveni (177-182)

Obitavališta i stanovi Anđela (183-190)

O Prostoru u Nebu (191-199)

Oblik Neba određuje udruživanje i opštenje u njemu (200-212)

O Nebeskim Upravama (213-220)

O Bogosluženju u Nebu (221-227)

O moći nebeskih Anđela (228-233)

Govor Anđela (234-245)

O Govoru Anđela sa Čovekom ( 246-257)

O pismu u Nebu (258-264)

O mudrosti Anđela u Nebu (265-275)

O stanju Nevinosti Anđela u Nebu (276-283)

O Stanju Mira u Nebu (284-290)

O Vezi Neba s ljudskim Rodom (291-302)

O Vezi Neba sa Čovekom preko Reči (303-310)

Nebo i Pakao potiču od ljudskog Roda (311-317)

O Neznabošcima ili narodima van Crkve u Nebu (318-328)

O Deci u Nebu (329-345)

O Mudrima i Prostima u Nebu (346-356)

O Bogatima i Siromašnima u Nebu (357-365)

O Brakovima u Nebu (366-386)

O Zaposlenjima Anđela u Nebu ( 387-394)

O radosti i sreći nebeskoj (395-414)

O Ogromnosti Neba (415-420)

O Svetu Duhova i o Stanju Čoveka nakon Smrti Šta je svet Duhova (421-431)

Po svom Unutarnjem, svaki Čovek je Duh (432-444)

O vaskrsnuću čovekovom posle smrti i o Ulasku u Večni život (445-452)

Čovek posle smrti ima savršen ljudski oblik (453-460)

Čovek posle smrti ima sva čula, sećanje, misli i osećanja kao što je imao na svetu, ne ostavljajući ništa iza sebe osim zemaljskog tela (461-469)

Čovek je posle smrti onakav kakav je bio na svetu (470-484)

Zadovoljstva života u svakom čoveku menjaju se posle smrti u saobrazno zadovoljstvo (485-490)

O prvom stanju čovekovom posle smrti (491-498)

O Drugom stanju Čovekovom posle smrti (499-511)

O Trećem stanju čovekovom posle smrti, to jest o stanju poučavanja onih koji dolaze u Nebo (512-520)

Niko ne dolazi u Nebo neposrednom Milošću (521-527)

Nije tako teško voditi život koji vodi u Nebo, kao što se veruje (528-535)

PAKAO

Gospod vlada Paklovima (536-544)

Gospod nikoga ne baca u Pakao nego to čini sam Duh (545-550)

Svi koji su u Paklu, jesu u zlima i obmanama koje iz njih proističu, a koja zla i obmane potiču od ljubavi prema sebi i prema svetu (551-565)

O strašnom sudu i rušenju Vavilona (560-565)

Šta je Pakleni Oganj i šta Škrgut Zuba (566-575)

Zloba i škodljive veštine paklenih Duhova (576-581)

Izgled, položaj i broj Paklova ( 582-588)

Ravnoteža između Neba i Pakla (589-596)

Kroz ravnotežu između Neba i Pakla čovek je u slobodi (597-603)

183. Obitavališta i stanovi Anđela

Pošto u Nebu postoje Društva, a Anđeli žive kao ljudi, oni imaju obitavališta, a ova se razlikuju shodno stanju života svakog pojedinog Anđela. Ona su velelepna za one u višem dostojanstvu, a manje velelepna za one u nižem stanju. Često sam razgovarao s Anđelima o stanovima u Nebu, govoreći da bi danas malo ko verovao da oni imaju obitavalište i stanove; neki stoga što ih ne vide, a neki stoga što ne znaju da su Anđeli ljudi, a neki stoga što veruje da je anđeosko Nebo onaj svod koji vide svojim očima; a kako ovaj izgleda prazan, to oni pretpostavljaju da su Anđeli vazdušni oblici, pa da stoga i žive u vazduhu. Pored toga, oni ne mogu da shvate da u Duhovnom svetu postoje iste onakve stvari kakve postoje u Prirodnom, jer ne znaju ništa o Duhovnom. Na ovo Anđeli odgovarahu da su svesni da danas u svetu preovlađuje takvo mišljenje, odnosno neznanje, ali da se čude što je to uglavnom slučaj unutar Crkve, i to više kod ljudi umnijih nego kod onih koji se nazivaju prostima. Dodavahu da se iz Reči može znati da su Anđeli ljudi, pošto oni koji su se pokazivali behu viđeni kao ljudi; i da je Gospod, koji je sa Sobom nosio sve Svoje Ljudsko, izgledao slično. Iz toga da su Anđeli ljudi može se znati i da imaju stanove i obitavališta i da ne lete kroz vazduh, kako to neki u neznanju misle, a što Anđeli zovu besmislenim, niti su nekakvi dašci, mada se nazivaju Duhovima. Sve ovo bi ljudi mogli da shvate kad ne bi mislili prema stečenim pojmovima o Anđelima i Duhovima, kao što to čine onda kad u te stvari ne sumnjaju i ne razmišljaju je li tako ili nije. Naime, svako ima opštu ideju da Anđeli imaju ljudski oblik, i da imaju domove koji se zovu staništima, a koji po velelepnosti nadmašuju staništa na Zemlji; međutim, ova opšta ideja, koja dolazi iz Neba, odjednom se gubi kad se podvrgne ispitivanju, a to rede osobito oni učeni, jer su u stvari vlastitim razumom sebi zatvorili Nebo i pristup iz njega potekloj nebeskoj Svetlosti. Ista je stvar i u pogledu ljudskog života nakon smrti. Naime, onaj ko svoje misli ne upravlja prema onome što je svetska nauka rekla o dušu, ni prema učenju o ponovnom sjedinjenju sa telom, taj misli da će posle smrti živeti kao čovek, i da će živeti među Anđelima ako je dobro živeo, te da će tada videti divne stvari i osećati radost. Ali čim se okrene prema učenju o ponovljenjima o duši, i kada se počne pitati je li duša ovakva ili onakva, šta je istina a šta nije, njegova prethodna ideja, naime, da će posle smrti živeti kao čovek, nestaje.

462. (a). Pa ipak, postoji velika razlika između čovekovog života u Duhovnom svetu i njegovog života u Prirodnom svetu, kako u pogledu spoljašnjih čula i njihove osetljivosti, tako i u pogledu unutarnjih čula i njihove osetljivosti. ¹ Oni koji su u Nebu osećaju, odnosno vide i čuju, mnogo bolje, a misle razumnije nego što su to mogli dok su bili na svetu, zato što oni vide prema Svetlosti Neba, koja u svemu nadilazi svetlost sveta (vidi br. 126). Oni Čuju kroz duhovnu atmosferu koja isto tako nadilazi zemaljsku (br. 235). Razlika u pogledu njihovih spoljašnjih čula je kao razlika između bistrine vedroga dana i tame olujnog oblaka, između podnevnog svetla i večernje senke. Naime, Svetlost Neba, pošto je ona Božansko Istinito, daje vidu Anđela sposobnost da opažaju i razaznaju najsitnije predmete. Njihov spoljašnji vid saobrazan je njihovom unutarnjem vidu ili razumu, jer kod Anđela jedan vid se uliva u drugi čineći s njim jedinstvo, i otuda mu tolika prodornost. Sluh je saobrazan njihovom opažanju koje pripada i razumu i volji. Stoga oni, po zvuku glasa i po rečima onoga ko govori, uočavaju najsitnije delove njegovog osećanja i njegove misli, po zvuku glasa ono što pripada osećanju, a po rečima ono što pripada misli (vidi br. 234-245). Međutim, ostala čula kod Anđela nisu tako izoštrena kao vid i sluh, a to je stoga što vid i sluh služe njihovom razumu i mudrosti. Kada bi ostala čula bila isto tako razvijena i osetljiva, ona bi umanjivala svetlost i zadovoljstvo njihove mudrosti, unoseći (u nju) čar telesnog zadovoljstva i žudnje, koji pomračuju i slabe um. To se na svetu dešava ljudima koji su utoliko teži i tuplji u pogledu duhovnih istina što se više odaju uživanjima trpeze i telesnim zavodljivostima dodira. Da su unutarnja čula Anđelâ, a to su čula koja pripadaju njihovom mišljenju i osećanju, mnogo savršenija nego što su bila na svetu, može se videti iz izloženog u br. 265-275. Stanje čulâ kod stanovnikâ Pakla znatno se razlikuje od stanja tih istih čula na svetu. Koliko god savršenost kod Anđelâ raste, toliko ona opada kod Duhova u Paklu. Ali o stanju ovih poslednjih raspravljaće se u nastavku.

462. (b). Da čovek nosi sa sobom čitavo svoje pamćenje, dokazano mi je velikim brojem iskustava. Video sam i čuo o tome puno stvari vrednih da se iznesu, a od njih ću neke pomenuti: Bilo je Duhova koji su poricali gadosti i zločine počinjene na svetu. Međutim, da ih ne bi neko smatrao za nevine, sva njihova delâ behu otkrivena i nabrojana prema njihovom sećanju, redom od mladosti do smrti. Bile su to uglavnom preljube i razvrati. Beše i takvih koji su podlim lukavstvima varali i krali. Njihova lukavstva i krađe bile su nabrojene od čega je veći deo bio samo njima poznat. Na kraju priznaše, ali tek pošto obelodaniše sva njihova dela sa svim mislima, namerama, prijatnostima i strahovanjima koje su u tim časovima osećali. Nekima opet koji su primali poklone i od Pravde pravili trgovinu, ispitana su dela, sve po njihovom sećanju, kao i celo njihovo delovanje u toj službi, od prvog do poslednjeg časa: Pokazana je priroda i važnost na stotine takvih delâ, vreme kada su izvršena stanja njihovog uma, njihove namere, sve je bilo dovedeno u sećanje i bilo predstavljeno pred njihovim očima. A u nekim slučajevima, začudo, pročitane su i sveske - podsetnici u kojima su oni sami nekada beležili izvesne stvari u vezi sa svojim delima, i to stranica po stranica. I oni koji su zavodili devojke i silovali njihovu čednost, bili su pozvani na sličan sud. Svaka njihova radnja beše im izvučena iz sećanja i ispričana. Čak su se kao prisutna pokazivala i lica devojaka i žena, zatim mesta, razgovori, duševna stanja, sve to iznenadno kao kad pukne pogled pred očima: Ponekad su prikazivanja trajala i po nekoliko sati. Bilo ih je koji su klevetanje smatrali za nevažnu stvar. Čuo sam kako su ponavljali pogrde, sa istim izrazima, s naznakom oklevetanih osoba, kao i onih pred kojima su klevetali i ogovarali. U isto vreme sve se to pokazivalo pogledu kao živo. Ništa nije vredelo iako su se na svetu trudili da svaku svoju klevetu prikriju. Bio je i jedan koji je na prevaran način jednog svog srodnika lišio nasledstva. I on je priznao i bio osuđen. Štaviše, preda mnom su čitana pisma i cedulje, koje su oni jedan drugome pisali; bilo je saopšteno da ne manjka ni jedna reč. Isti je nešto pre smrti bio otrovao svoga suseda. Taj zločin razotkriven je na ovaj način: Videlo se kako pored svojih stopala kopa jednu jamu, iz koje potom kao iz groba iskoči jedan čovek i povika: “Šta si mi uradio?”. Tada se otkriše okolnosti zločina: Kako je trovač prijateljski s ovim razgovarao, kako mu je dao otrovanu čašu, šta je mislio ranije, i šta se potom dogodilo. Sve je bilo otkriveno, i on osuđen na Pakao. Ukratko, sva zla dela, zločini, krađe, lukavstva, prevare očigledno se pokazuju svakom zlom Duhu, i to sve iz njegovog sećanja, kako bi se uverio da je sve poznato. Drugo mu ne preostaje nego da prizna. Dok bi tako Anđeli ispitivali sećanje nekog Duha, čuo bih sve što je ovaj mislio tokom jednog meseca, dan po dan, bez ijedne greške. Upravo su to bile one misli koje je imao tih dana. Po ovim primerima može se videti da čovek sa sobom nosi celo svoje pamćenje, i da na svetu nema ničeg skrivenog što se neće pokazati posle smrti, i to u prisustvu svedoka, sve prema Gospodnjim rečima:

“Jer ništa nije skriveno što se neće otkriti, ni tajno što se neće doznati. Jer što u mraku rekoste, čuće se na videlu; i što na uho šaptaste u klijetima, propovijedaće se na krovovima”. (Luka 12:2-3).

脚注: