Поглавље 15.

Још један сукоб

1. Тада приступише к Исусу књижевници и фарисеји који су [били] из Јерусалима говорећи:

2. „Зашто ученици Твоји преступе предање старешина? Јер не перу руке кад једу хлеб.”

3. А Он одговарајући рече им: „Зашто и ви преступате заповест Божију предањем својим?

4. Јер је Бог заповедио говорећи: поштуј оца и матер; а ко рђаво говори о оцу или мајци, нека умре смрћу.’

5. Али ти кажеш: ’ко каже оцу или мајци: [то је] дар [храму], шта год си од мене имао користи‘;

6. И никако не поштује ни оца ни мајку. А ви сте својим предањем учинили да заповест Божија не делује.

7. Лицемери, добро је Исаија прорекао о вама говорећи:

8. Овај ми је народ устима својим, и уснама ме поштује, а срце њихово далеко је од мене,

9. И узалуд Ми служе, учећи учења [која су] заповести људи.’“

10. И дозвавши народ рече им: Чујте и разумите.

11. Не онечишћује човека оно што улази у уста, него што излази из уста, то онечишћује човека.“

12. Тада Му ученици Његови дошавши рекоше: Знаш ли да су се фарисеји, чувши реч, саблазнили?

13. А Он одговарајући рече: „Свака садња коју Отац мој небески није засадио биће искорењена.

14. Оставите их; они су слепи водичи слепих; и ако слепац слепца води, оба ће пасти у јаму.”

15. А Петар одговарајући рече Му: Објасни нам ову причу.

16. А Исус рече: „Зар и ти још не разумеш?

17. Зар још не мислите да све што улази у уста одлази у стомак, и избацује се у клозет?

18. А оно што излази из уста излази из срца, и то онечишћује човјека;

19. Јер из срца излазе зли расуђивања, убиства, прељубе, блуде, крађе, лажна сведочанства, хуле.

20. То су [ствари] које онечишћују човека; али јести неопраним рукама не скрнави човека.”

Сцена се сада драматично мења. Прелазимо од дивних демонстрација вере и чудесних исцељења међу пријемчивим народом Галилеје до сукоба и отпора међу крутим верским вођама Јерусалима. Непотакнути чудесним инцидентима око Исусове службе, верске вође могу да се усредсреде само на најтривијалније детаље традиције: „Зашто Твоји ученици прелазе традицију старешина?“ они питају. „Јер они не перу руке кад једу хлеб“ (15:2).

У светлу многих Исусових чуда, чини се да њихово питање промашује већу поенту. Да ли је неко заиста размишљао о томе да ли су руке опране током невероватне поделе хлеба и рибе? Само чудо је било толико задивљујуће да би све остало било засенчено - укључујући тривијални детаљ о томе да ли су опрали руке пре него што су поделили храну. Њихово питање, стога, делује изузетно ситно. Али открива шта им је на уму и у срцима — уништавање Исуса.

Иако је релативно лако критиковати ригидност верских вођа, треба да имамо на уму да се понекад понашамо на сличан начин. Колико често постављамо ситна очекивања која нас нервирају и нервирају према другима, толико да не можемо да уживамо у дивним аспектима наших односа? И ми имамо своја правила о правилном и недоличном понашању, традиције и обичаје који се морају поштовати — и понекад их чинимо важнијим од Божијих заповести.

„Зашто Твоји ученици преступе предање старешина?“ кажу верске вође. Уместо да директно одговори на њихово питање, Исус их испитује: „Зашто и ви преступате Божју заповест због свог предања? Јер је Бог заповедио говорећи: „Поштуј оца свога и матер своју“ и „Ко проклиње оца или мајку, нека се погуби“.15:4).

Исус жели да схвате да су велике Божје заповести много веће вредности од људских предања. И Он жели да разоткрије како су они изокренули заповести да би служили својим себичним циљевима. На пример, поштовање заповести о поштовању оца и мајке укључује бригу о родитељима у старости. Верске вође су заобишле ову заповест тако што су сачиниле свој закон: „Ко каже свом оцу или мајци: ’Какав год добитак добио од мене, посвећен је храму‘, ослобођен је поштовања свог оца или мајке“ (15:5-6). Уместо да поштује своје родитеље и брине о њима у складу са божанским законом, ова традиција је пружила „верску” рупу за избегавање синовске одговорности.

Морамо имати на уму да у то време није било пензионих политика или планова за пензионисање, али је постојала заповест о поштовању родитеља. Једино осигурање за старије људе који су били престари и сувише слаби да се брину о себи била је издржавање деце. Ова рупа је, међутим, људима дала „религиозну“ дозволу да напусте своје родитеље који би морали да се брину сами за себе.

План је добро функционисао, посебно зато што су људи били убеђени да верују да могу да купе свој пут у Божју наклоност давањем великодушних понуда верским вођама. Храм и подршка храмским активностима — чак и до занемаривања човечанства које пати — постали су фокус и центар њихове религије. Одржавање славе храма постало је само себи циљ. У рукама корумпираних верских вођа, постао је центар богохулне религије, обожавајући идоле моћи, профита, задовољства и престижа уместо обожавања Бога и служења ближњему.

Исус је свестан њиховог богохулног понашања, чак и када се носи са оптужбом да Његови ученици не перу руке пре јела. Религија је у то време постала толико спољашња да су људи веровали да се могу очистити од грехова спољашњим прањем. Чисте руке за њих су биле не само знак спољашње светости, већ и доказ чистоће изнутра. Ако би се храна додиривала нечистим рукама, сматрало се да је храна оскврњена, а ко је јео од те хране, сматрао би се презреним грешником.

Исус ово види као лицемерје које парадира као побожност. И тако Он каже: „Лицемери! Исаија је добро прорекао о вама, говорећи: ’Ови људи ми се приближавају устима својим, и поштују Ме уснама својим, а срце њихово је далеко од мене. И узалуд ми се клањају, учећи као науку заповестима људским“ (15:8-9). Затим, изневши своју поенту, Он додаје: „Оно што иде у уста не скрнави човека; али оно што излази из уста, то онечишћује човека“ (15:11).

Петар, који је присутан у овом сукобу, научио је да Исусове речи увек садрже више унутрашње значење. Стога, он каже: „Објасните нам ову параболу“ (15:15). Зато Исус каже: „Шта год уђе у уста, иде у стомак и елиминише се. Али оно што излази из уста долази из срца, и онечишћује човека. Јер из срца излазе зле мисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажно сведочење, хуле“ (15:17-19).

Важно је напоменути да Исус наставља да подсећа верске вође на Десет заповести. Већ су прекршили заповест о поштовању родитеља. Исус сада додаје убиство, прељубу (укључујући блуд), крађе и лажно сведочење — тачан редослед друге табеле Десет заповести. Овој листи он додаје „зле мисли“ и „хуле“.

Занимљиво је да је богохуљење главна оптужба против Исуса (9:3). Али Исус одлучује да окрене плочу против верских вођа, оптужујући их за богохуљење. Он такође укључује „зле мисли“, знајући да Га мрзе, желе да Га јавно дискредитују и на крају планирају да Га униште. Исус говори о овим деструктивним намерама када каже: „Ово је оно што онечишћује човека, али јести неопраним рукама не онечишћује човека“ (15:20).

Практична примена

Ова епизода нас позива да размислимо о релативно ситним стварима које нас узнемиравају, „традицијама које је створио човек“ које понекад имају предност над „божјим заповестима“.

Жена велике вере

21. А Исус, изишавши оданде, отиде у делове Тира и Сидона.

22. И гле, жена Хананејка, излазећи из оних граница, повика говорећи Му: помилуј ме, Господе, Сине Давидов; моја ћерка је веома опседнута демонима.”

23. И не одговори јој ни ријечи; а ученици Његови дошавши к Њему мољаху Га говорећи: Отпусти је, јер вапи за нама.

24. А он одговарајући рече: Нисам послан осим изгубљеним овцама дома Израиљевог.

25. А она, дошавши, поклони Му се говорећи: Господе, помози ми.

26. А он одговарајући рече: „Није добро узети хлеб од деце и бацити га на псиће“.

27. А она рече: „Да, Господе, ипак мали пси једу од мрвица које падају са трпезе њихових господара.“

28. Тада Исус одговарајући рече јој: „О жено, велика је вера твоја; нека ти буде како хоћеш.” И кћи њена оздрави од тог [тог] часа.

29. А Исус, пролазећи оданде, дође на Галилејско море; и узишавши на гору, седе тамо.

30. И приступи к Њему мноштво народа, имајући са собом хроме, слепе, неме, сакате и многе друге, и положише их крај ногу Исусових; и Он их је излечио,

31. Тако да се народ диви гледајући неме говорећи, унакажене целе, хроме како ходају, и слепе који виде; и прославише Бога Израиљевог.

--

Кроз јеванђелске приче, једноставна вера искрених верника се држи у оштрој супротности са компликованом, аргументованом неверицом верских вођа. На пример, сцену отвореног сукоба у претходној епизоди треба упоредити са једноставном лепотом оне која јој је претходила: исцељењем мноштва болесника који су само додирнули руб Исусове хаљине.

Ови једноставни верници, који су имали мало теолошког образовања, али велику веру, живели су у Галилејском језеру и око њега, и називани су „нејеврејима“. ¹ Првобитно „паганин“ је био свако ко није био директан потомак Аврама, Исака и Јакова. Када је Јаковљево име промењено у „Израел“, сви његови потомци и њихова различита племена постали су познати као „деца Израела“. Сви остали су сматрани не-Израелцима. Стога су били „нејевреји“, што значи „нису део клана“.

Ипак, Израелци су се често добро понашали према незнабошцима, а понекад су им чак давали посебне привилегије. Али током времена, а посебно у време Новог завета, нејевреји су почели да се сматрају нечистима и презреним. Верске вође у Јерусалиму су их мрзеле и говориле о њима као о поганима, као о прљавим псима и као о непријатељима Божјег народа. Дакле, израз „нејевречки“, уместо да једноставно значи некога ко није потомак Израела, добио је негативну и погрдну конотацију.

То је углавном због тога што су верске вође у Јерусалиму ревносно штитиле своју веру и бринуле да она не буде контаминирана паганским утицајима. Стога су подучавали и практиковали ригидан, ексклузиван начин живота са великим предрасудама. Израелци нису смели да се друже са незнабошцима, да их не би искварили.

Овај став, који је био посебно снажан у Јерусалиму и око њега, одатле се проширио и напоље. Што су људи даље живели од Јерусалима, то су биле веће шансе да ће их сматрати „нејеврејима“. На пример, иако се област Галилеје географски налази у земљи Израела, ипак се сматрала „земљом незнабожаца“ јер је била седамдесет миља од Јерусалима.

Поред тога, многе странце је привлачила плодна област у Галилеји и око ње, са својим богатим земљиштем и обиљем могућности за риболов и пољопривреду. Са толико много странаца који живе у Галилеји, од којих су многи знали мало или ништа о Богу Израела, верске вође у Јерусалиму су се осећале оправдано да народ Галилеје називају „нејеврејима“.

Ако се народ Галилеје (који је био у земљи Израела) сматрао незнабошцима, много више су то били људи из области Тира (110 миља од Јерусалима) и Сидона (130 миља од Јерусалима). Ови приморски градови, који су се налазили северозападно од Галилеје на Средоземном мору, у земљи Феникији, нису били у земљи Израела. Стога се сматрало, сасвим извесно, „земљом незнабожаца“.

И ту налазимо Исуса док наставља своје путовање. Читамо: „И изиђе Исус оданде и отиде у област Тирска и Сидонска. Док је Он тамо, једна жена из тог краја вапије к Њему говорећи: „Помилуј ме, Господе, Сине Давидов. Моја ћерка је озбиљно опседнута демонима” (15:22). Исус јој не одговара. А ученици говоре: „Отпустите је, јер плаче за нама“ (15:23).

Ученици су једноставни људи који желе да следе Исусова упутства. Исус им је већ заповедио да не иду на пут незнабожаца, нити да улазе у градове Самарићана. Уместо тога, Он их је упутио да иду код „изгубљених оваца дома Израиљевог“ (10:5). Дакле, изгледа да када кажу Исусу да је „отпусти“, они само слушају Исусова упутства. На крају крајева, она је нејеврејска жена, а не једна од изгубљених оваца дома Израиљевог. Испрва се чини да Исус такође намерава да испуни своју заповест. Он не одговара одмах на њен захтев. Уместо тога, Он одговара: „Нисам послан осим изгубљеним овцама дома Израиљевог“ (15:24).

Али нејеврејска жена неће бити одложена. Истрајавајући, она каже „Господе, помози ми“. Чини се да Исус поново одбија њен захтев, говорећи: „Није добро узети хлеб од деце и бацити га псима“ (15:26). Као што смо видели, верске вође су поучавале да су не-Израелци пагани и „пси“. Али жену ово понижавање не узнемирава. Уместо тога, она одговара: „Истина, Господе, али чак и мали пси једу мрвице које падају са трпезе њиховог господара“ (15:27). Задовољан њеним понизним одговором без одбране, Исус каже: „О жено, велика је твоја вера. Нека ти буде како хоћеш“ (15:28). И тако је учињено. „Њена ћерка оздрави од тог часа“ (15:28).

Нејеврејска жена, молећи да се нахрани мрвицама које падају са стола господара, показује да има заиста понизно срце. Видевши то, Исус је услишио њену молитву и исцелио њену кћер. Али треба имати на уму да се све ово дешава пред очима ученика, којима Исус пружа „предметну лекцију“ у служби. Кроз овај живи пример они треба да схвате да су „изгубљене овце дома Израиљевог“ сви они који су искрено гладни божанске љубави — посебно људи попут ове нејеврејске жене која је тако понизна и упорна. Као што је Исус рекао када је сео на врх планине и одржао своју прву проповед: „Благо онима који су гладни и жедни праведности, јер ће се наситити“ (5:6).

Овај нови приступ служби укључиваће исцељење скромних, пријемчивих људи свуда, без обзира на њихово верско васпитање или националност. Било да су Јевреји или незнабошци, Римљани или Грци, робови или слободни, то би биле „изгубљене овце дома Израиљевог“. Као што је Исус већ рекао: „Ко врши вољу Оца Мога који је на небесима, мој је брат и сестра и мајка“ (12:50) Ученици би сада кренули да пронађу изгубљене овце, из сваког племена и сваког народа, и сакупе их у једно стадо, са једним пастиром. Од сада неће бити ни Јевреја ни незнабожаца, већ браће и сестара у Христу — са једним Оцем на небесима.

Пошто је изнео свој став о овом новом и ширем приступу служби, Исус наставља своје моћно дело исцељења међу незнабошцима: „И отиде Исус одатле, заобиђе Галилејско море, и попе се на гору и седе тамо. Тада Му дође велико мноштво, имајући са собом хроме, слепе, неме, осакаћене и многе друге; и положише их пред ноге Исусове, и он их исцели“ (15:29-30).

Ево дирљиве слике незнабожаца који долазе издалека у потрази за исцељењем. То је живописна слика духовне глади за добротом и духовне жеђи за истином која је дубоко усађена у свим људима и чини нашу суштинску људскост. Трпећи тешкоће дугих путовања, пењући се на планину са хромима и слепима, носећи унакажене на рукама, долазе Исусу и полажу своје најмилије пред Његове ноге. Ово је пут који свако од нас мора да пређе, подржавајући једни друге на путу, док долазимо пред Бога. То је једноставна паганска вера — вера која потпуно верује у Божју исцелитељску моћ. Ова вера, колико год била једноставна, увек је награђена. Стога читамо: „И он их исцели“ (15:30).

Нејевреји су били привучени Исусу — не због Његовог верског или етничког порекла, већ због Његове љубави, мудрости и моћи да исцели све људе. У Исусу су могли да виде нешто што превазилази све расне и верске стереотипе, манифестацију Бога који је једноставно чиста љубав, чиста мудрост и чиста моћ. У Исусу су могли да виде, на неки начин, што је Бог учинио видљивим. И тако, „гомила се чуди, видећи неме како говоре, хроме како ходају, а слепе виде“. Као резултат тога, „они су прославили Бога Израиљевог“ (15:31).

Друго храњење мноштва

32. А Исус, позвавши своје ученике, рече: „Сажалио сам се на народ, јер већ три дана бораве са мном, и немају шта да једу; и не желим да их отпустим на пост, да не клону на путу.”

33. И говоре Му ученици Његови: Откуд да имамо толико хлебова у пустињи да наситимо толики народ?

34. А Исус им рече: Колико хлебова имате? А они кажу: „Седам и неколико рибица“.

35. И нареди народу да седне на земљу.

36. И узевши седам хлебова и рибу, захваливши, преломи, и даде ученицима својим, а ученици народу.

37. И једоше сви и наситише се; и покупише вишак крхотина, седам пуних корпи.

38. А оних који су јели беше четири хиљаде људи, осим жена и деце.

39. И отпустивши народ, ступи у лађу и уђе у границе Магдале.

Након што је провео три дана лечећи људе, Исус је желео да их нахрани: „Сажаљен сам на мноштво, Он је рекао, „јер су сада са мном три дана и немају шта да једу. И не желим да их испратим гладне да не падну у несвест на путу“ (15:32).

Ученици, заборављајући да је Исус тек недавно нахранио пет хиљада људи са пет хлебова, одговарају: „Одакле бисмо могли да добијемо довољно хлеба у пустињи да наситимо тако велико мноштво?“ Исус их не прекорева због њиховог кратког памћења. Уместо тога, Он једноставно пита: „Колико хлебова имаш?“ (15:34). А они одговарају: „Седам и неколико рибица“ (15:34).

У претходном храњењу народа имали су само пет хлебова, а овога пута имају седам. Број „седам“ подсећа на многе ствари повезане са светошћу у Речи: Седми дан је дан одмора, свет Господу (Izlazak 31:15); има седам грана на свећњаку у табернакулу (Izlazak 25:37); седам свештеника са седам труба обилазише око Јерихона седам дана — а седмог дана обиђоше град седам пута (Isus Navin 6:13); Соломонов храм је изграђен за седам година (1 Краљевима 6:38); Нееман је требало да се умије у Јордану седам пута (2 Краљевима 5:10); Давид је рекао да ће славити Господа седам пута на дан (Psalam 119:164); светлост сунца биће седмострука као светлост седам дана (Izaija 30:26); и треба да опростимо свом брату седамдесет пута седам (Mateju 18:22). ²

Дакле, број „седам“ у Светом писму је повезан са оним што је свето. Свакако, ученици развијају све већи осећај за Исусову светост и развијају свест о божанству које је у њему. Ово овде сугерише чињеница да сада имају „седам хлебова“, а не пет — што представља свето стање љубави. Они такође имају само „неколико риба“, што представља њихово ограничено разумевање онога што се дешава, али и њихову растућу понизност. Њихова обука иде савршено.

Поново се ученицима даје предност да торе хлеб и рибу међу мноштвом, и још једном Исус почиње благословом: „И узе седам хлебова и рибу и захвали, преломи их и даде ученицима; а ученици дадоше народу“ (15:36). Када је храњење завршено, број „седам“ се понавља: „Тако су сви јели и наситили се, и узеше седам великих корпи пуних фрагмената који су остали“ (15:37). ³

Свети број „седам“ говори више од било каквог објашњења. Предлаже време велике светости — свечано, спокојно, лепо и чисто. Прешли смо дуг пут од почетка овог поглавља када су верске вође оптуживале Исуса да је дозволио својим ученицима да једу неопраних руку — занемарујући чињеницу да је управо претворио пет векни хлеба у довољно да нахрани пет хиљада људи!

Поново смо на гори са Исусом, ученицима и задивљеним мноштвом, сведоци још једног чудесног храњења. Овога пута четири хиљаде се храни од седам хлебова. Постоји осећај узвишене светости док смо сведоци Божје преплављене љубави и бескрајног саосећања. Порука је јасна: иако можемо добити сву љубав коју пожелимо, увек ће остати доста — „пуних седам великих корпи“.

У време првог храњења мноштва, грчка реч која се користила за „корпа” била је κοφινους (кофин), што значи „мала корпа”. Али овога пута грчка реч која се користи за „корпа” је σπυριδας (спирида), што значи „велика корпа”. Корпе се праве да примају оно што се у њих ставља. Слично томе, људски ум је дизајниран да прими оно што долази од Господа. Импликација је да сада, у препуњавању седам великих корпи, постоји још већи пријем и преливање Господње љубави и мудрости. ⁴

Фусноте: