У сваком Еванђељу има нешто о појави Исуса Његовим ученицима након недељног јутра када су гроб нашли празним. На пример, види Јеванђеље по Матеју 28:16-20; Јеванђеље по Марку 16:14-19; Јеванђеље по Луки 24:13-33; Јеванђеље по Јовану 20:19-31, и Јеванђеље по Јовану 21.

У Луки, постоји прича о двојици ученика који су од Јерузалема до села Еммаус ходали око седам километара. Убрзо након што напусте град, прилази им други путник који је приметио њихова проблематична лица и озбиљне разговоре и пита их шта их мучи. Ходајући заједно, питају странца: "Зар нисте чули за невоље у Јерусалиму, како је пророк из Галилеје, за кога смо се надали да ће спасити Израел, бити распет?" И чудно је рећи, када су неке жене отишле трећег дана да помажу Његово тело, угледале су анђеле који су им рекли да он није тамо, али да је васкрснуо из мртвих. "

Чувши то, путник их изјављује да не верују и каже: "Зар не видите да је Христ морао да трпи те ствари и да уђе у своју славу?" Незнанац тада каже двојици ученика многе ствари које се тичу Исуса, из Мојсијевих књига и пророка, у Старом завету. Двоје ученика слуша са страхом, али не препознају странца. Дуго стижу у Еммаус. Чини се да је странац желио наставити када њих двоје стану, али га моле и да престане, јер касно долази дан, а они желе да чују више. Тако сви сједе да подијеле вечеру, а кад странац узме хљеб круха и сломи га и подијели му комаде, отворе се очи и препознају га и он нестаје.

Може се замислити запањено страхопоштовање које их је обузело обојица док су схватили да је то Исус. Знали су да је распет, а ходао је и разговарао с њима неколико сати. Жене су биле у праву! Анђели су били у праву! Био је жив!

Нова Црква верује да постоје унутрашње значење свих прича у Речи Господњој, светим писмима и да је то унутрашње значење, у дословним причама о Абрахаму, Изаку и Јакову, Јошуи, Самуелу, Давиду и почивај, и све изреке пророка од Изаије до Малахија, и четири еванђеља ... ово значење чини Реч светим.

Па шта овде можемо видети у овој причи? Па, тај унутрашњи смисао у "Мојсију и пророцима" је прича о Исусовом животу у свету, од његовог рођења у Бетлехему, кроз све његове године раста, до његове "смрти", а потом и његовог успона. Пошто је Исус то знао и сигурно је читао Свето писмо и разумео их изнутра, дуго је знао како ће се затворити његов земаљски живот и да је потребно да се затвори као што је „написано“, како би се спаси људски род. Тако је рекао двојици ученика ту причу док су ходали према Еммаусу.

Више о тој шетњи ... У Речи, свако спомињање ходања заиста се односи на то како живимо свој живот из дана у дан. У многим причама Речи каже се да је неко ходао с Богом. Каже се да требамо ићи Његовим путевима и да морамо ићи правом и уском стазом.

Такође у овој причи нам је речено да је ово било путовање од шездесет стадија (на изворном грчком). Шездесет (или осталих вишеструких "шест") представља доживотно дело одбацивања искушења која потичу из наше урођене себичности. Објаснио апокалипсу 648. Дакле, ово путовање до Емауса значи путовање нашег живота - као особе која покушава да следи Господинова учења и постане анђео.

Одредиште је био Еммаус. У Речи било који град представља науку, организовани скуп истина које смо поставили да бисмо могли да живимо у складу са њима - нашим животним правилима. Види Duhovnom Dnevniku 402. Они нису нужно добри, као што су Јерусалим или Бетлехем, али могу бити и зле доктрине, нпр. Содом или Бабилон. Мој речник ми каже да име Еммаус значи „врели извори“. Друго универзално значење Речи је да вода значи истину у њеним корисним употребама, али такође може значити истину коју су они који су у паклу искривљени у лаж, у супротном смислу. Погледајте, на пример, Duhovnom Dnevniku 790. Помислите на бунаре које је Абрахам ископао, или на воде које је Исус обећао жени Самарији док су разговарали са Јаковљевим бунаром, или на чисту реку воде која извире испод трона у Новом Јерусалиму у књизи Откривења. У свом обрнутом смислу, где је вода деструктивна, помислите на поплаву која је уништила све осим Ноа и његову породицу, или на Црвено море које је требало раздвојити да би деца Израела могла да пређу. Извори које је Емаус заступао биле су свете истине које су одјекнуле од Речи за употребу. А то су врели извори, а топлота значи љубав. То је наше одредиште, где истина и љубав заједно извиру за нас у кориштењу, у непрекидном Господину.

Ова обична мала анегдота о томе како ученици сусрећу Господа на путу за Емаус нису само приче о Исусовом васкрсењу са духовним телом. То је такође прича о томе како би требало да живимо свој живот. Можемо путовати према небу, слушати Господа, ходати путем с њим, а на крају ће он сломити хлеб и вечерати с нама.

1921. 'Do to her what is good in your eyes' means complete control over. This is clear without explanation. In the internal sense these words represent and mean that by His own power the Lord overcame, subdued, and cast out the evil which from what was hereditary had wormed itself also into this first rational, for, as has been stated, the rational was conceived from the Internal Man, which was Jehovah, as a father, and born from the exterior as a mother. Whatever was born from the exterior man possessed this hereditary element within it, thus evil as well. This was what the Lord overcame, subdued, and cast out by His own power and at length made Divine. The fact that He did so by His own power is clear from every single detail in this verse - the comment, 'Your servant-girl is in your hand' which means that He had this rational under His controlling power, followed next by 'so to her what is good in your eyes' which means complete control over it; and immediately after that 'Sarai humiliated her' which means subjection.

[2] These things were said to Sarai, who represents intellectual truth which the Lord Himself had and was the source from which He thought, as stated above in 1904, 1914, and from this truth He had complete control over the rational and also over the natural that was part of the exterior man. Anyone who thinks from intellectual truth and perceives from Divine good - which good was also His because it was the Father's, for He had no other soul - cannot do other than act from the power that is his own. Since therefore by His own power He tamed and cast out the evil present by heredity, it was by His own power as well that He united the Human Essence to the Divine Essence - the one being a consequence of the other.

[3] One who is conceived from Jehovah has no other Internal, that is, has none but Jehovah as his soul; for that reason He was as regards His very life itself Jehovah Himself. Jehovah, or the Divine Essence, cannot be divided in the way a human father's soul from which a child is conceived can be divided. To the extent the offspring moves away from the likeness of its father it moves away from the father himself, more and more so as it grows older. This is why a father's love for his children diminishes as they grow older. In the Lord's case it was different. As He grew older He did not so move away as regards the Human Essence but constantly drew closer until perfect union was achieved. From this it is clear that He is identical with Jehovah the Father, as He Himself also plainly teaches in John 14:6, 8-11.