Библија

 

Luke 19:34

Студија

       

34 And they said, The Lord hath need of him.

Коментар

 

Плакање за Ускрс

Од стране Peter M. Buss, Sr. (машински преведен у Srpski, Српски)

Before entering Jerusalem for the last time, Jesus wept over its future. This painting by Enrique Simonet, is called "Flevit super Illam", the Latin for "He Wept Over It". It is in the Museum of Malaga.

"И када су се приближавали, видео је град и плакао над њим говорећи:" Да сте знали, чак и ви, посебно у овај дан, ствари које припадају вашем миру! Али сада су оне скривене од ваших очију. '"(Лука 19: 41,42 ).

"" Кћери Јерузалемске, не плачите за мном, него плачите за собом и за своју децу .... Јер ако то учине у зеленој шуми, шта ће се урадити на сувом? " ( Јеванђеље по Луки 23:28,31).

Исус је плакао над Јерузалемом. Жене су плакале над њим, а Он им је рекао да плачу за собом и за својом децом. Туга у тренутку тријумфа, туга у тренутку пустошења.

У причи о Палм недељи постоји иронија, јер над њеним радовањем виси сенка издаје, суђења и распећа. Да ли је љута гомила која је позивала на Његово распеће иста мноштво која га је поздравила као Краља пет дана раније? Зашто је Господ тријумфовао, знајући ствари које ће се сигурно догодити? То је учинио тако да је објавио да ће Он, Божанска истина из Божанског добра, владати свим стварима; да нам да слику која ће стајати све време Његовог величанства. А тада догађаји Гетсеманеја и Калварије дају нам до знања природу тог величанства - да заиста његово краљевство није од овога света.

Можемо ли да прикажемо призор на Горњу недељу? Многе су се радовале и викале, а онда су угледале свог Краља како плаче. Ово није био кратак тренутак, већ непрестани плач, због чега је писац еванђеља чуо за то. Да ли је њихово викање замрло док су гледали Његову тугу, да ли су се питали када је изрекао пропаст граду у којем су живели? "Ваши непријатељи ће саградити насип око вас, опколити вас и затворити са сваке стране и сравнити вас и децу са вама до земље; и неће вас оставити један камен на другог, јер нисте знали време ваше посете. " Онда, можда, док је возио даље, навијање се наставило и чудне речи су биле заборављене.

Постоји још једна иронија; јер народ је викао да је дошао мир. "Благословљен је Краљ који долази у име Господње! Мир на небу и слава у највишим!" Ипак, кад је Исус плакао, рекао је граду: "Да сте знали, чак и ви, посебно у овај дан, ствари које чине ваш мир! Али сада су то скривене од ваших очију."

Ова велика панорама говори о свету у унутрашњости сваког људског бића. У нашем уму, у духовном смислу Речи, Исус јаше у победи. Када видимо чудо Његове истине, осетимо њену моћ над свим стварима, ми га заокружујемо. Сви догађаји на Бадњу недељу говоре о оним временима када признајемо да Господ, видљиви Бог, влада нашим умом кроз Реч која је у нама. То је време великог радовања. Као и мноштво Палмне недеље, ми осећамо да ће та визија збрисати све што је зло, а Господ ће лако завладати у нама као наш Краљ и наш Бог.

Оваква срећна времена долазе нам и можемо да им се радујемо и поздрављамо нашег Господара и краља весељем. "Мир на небу и слава у највишем!" Мир долази кроз повезаност са Господом кога смо видели (Објаснио апокалипсу 369: 9, 11). Ипак, сам Господ зна да постоје битке које долазе од оних који немају мира. На ово нас упозорава и у својој Речи. У природном Јерузалему од Господа, владари су користили лаж да би уништили истину и нанели много хришћана. У духовном Јерусалиму у нашим умовима постоје лажне вредности које би могле уништити мир. Пре него што дођемо на небо, биће битка између наше визије о Господу и наше самовоље која ће злоупотребити истину да би се то догодило.

Господ је плакао тамо, на Маслинској гори, док је спустио поглед на град. Његов плач био је знак милости, јер жали због стања у нама које ће нам наудити и које се противе нашем миру. (Duhovnom Dnevniku 5480; Објаснио апокалипсу 365 [9]; цф. 365:11, 340). Ипак, његова туга је активна снага, она је милост, ради на уклањању тих стања. Исус је обећао да ће Јерусалим бити потпуно уништен - нити један камен не би остао да стоји. Тачно је да је природни Јерузалем био сравњен са земљом, али то није оно што је мислио. Обећава нам - чак и док нас упозорава на предстојеће битке - да ће он победити и да наш Јерусалим - наши изговори за чињење зла - неће стајати. Они ће бити десетковани његовом Речју. (Усп. Арцана Цоелестиа 6588 [5]; Објаснио апокалипсу 365 [9]).

Плакао је од милости и обећао је крај плачу, јер "Његова нежна милост је изнад свих његових дела."

На Велики петак сигурно је било разлога за плач. Замислите овај призор: Жене су пратиле крст, плачући. Исус је сигурно крварио из бича и био је ожиљак од трња. Био је окружен људима који су уживали гледајући како неко умире. Они који су га звали својим непријатељем били су задовољни тиме што су победили.

Његови следбеници су били пустоши. Никада нису замислили да ће се сан који је он његовао завршити овако, или ће се Вођа кога су волели третирати тако ужасно. Осјећали су се за Њега у оно у шта су били сигурни да је његова патња. Плакали су за њим.

Тада су се можда гужве које су га вређале спречиле док се обраћао туговањима. Из своје бескрајне љубави је говорио. „„ Кћери Јерузалемске, не плачите за Мном, него плачите за собом и за своју децу. “„ Није размишљао о својој приближавајућој агонији, туговао је за онима које је волео. Победио би. На њима ће патња доћи. Какву јаснију слику можемо имати од циља који је нашег Бога довео на земљу од те реченице? Дошао је зато што зли људи и зла осећања доносе јад својој деци. Дошао је да им пружи радост након њиховог плача, да им пружи утеху и наду и коначно да им пружи сигурност да више не сме бити смрти, ни туге ни плача.

Жене тог времена заиста су се суочиле са физичком тугом. Срчано је учити о прогонима хришћана, размишљати о људима убијеним зато што обожавају свог Бога; од деце која су узета од њих, добрих људи подложних милостив онима који не познају милост. Заиста се морало чинити да је Господ у праву говорећи да би било боље да никада нису родили децу која би тако патила због своје вере. „Јер заиста долазе дани у којима ће рећи:„ Благословљени су неплодни, матернице које се никада не роде и груди које никада не доје! “

Али стварни разлог због којег је Господ сишао на земљу је тај што у физичкој суровости постоји много већа повреда. Много је људи који ходају овом земљом који не би помислили да убију некога другог, али који редовно уживају одузимати нешто далеко драгоценије - његову способност да следи свог Господара.

Зато је Господ изговорио те речи: "Не плачите за мном, него плачите за собом и за своју децу." Јерузалемске кћери представљају њежну љубав према истини са искреним људима широм света. Њихова деца су љубав и вера која потиче из љубави према истини. То су жртве зла, поготово када инфестира цркву. То су ствари које изазивају унутрашњи плач, тугу духа који је разарајући јер је тих.

"Јерузалемске кћери", назвао их је. Наша невина љубав према истини расте заједно са нашим оправдањем за себичност. У ствари, њиме влада само оправдање, као што су кћерке Јерусалима владале корумпираном црквом. Кад су се те жене покушале одвојити од Јеврејске цркве, биле су прогоњене. Када наша невина љубав према истини жели да нас одведе до следења Господа, ми трпимо искушења у нашем духу. Пакла нас уздижу и искушавају нас са свим себичним и злим радостима које смо икада имали, и заиста плачемо за собом.

Видите, не пати само истина! "Не плачите због мене", рече Исус. Истина је све моћна. Наша љубав према тој истини је искушена. Наша љубав и наша вера - деца те љубави - који трпе.

„Јер заиста долазе дани у којима ће рећи:„ Благословљени су неплодне, матернице које се никада не роде и груди које никада не доје. “„ Не изгледа ли нам понекад да људи који немају истину , који немају идеале, да ли су они срећни? У ствари, ово је пророчанство да ће онима који су изван Цркве и који их поново пронађу бити лакше него они који уђу у битку живота.

На Палму у недељу, када је Исус плакао, рекао је да ће Јерусалим бити уништен. Као што рекох, он је заправо обећавао уништавање зла у нама. Великог петка дао је исто уверење: "Тада ће почети да говоре планинама:" Падните на нас! ", А брежуљцима:" Покријте нас! "" Ове наизглед оштре речи су утјеха, јер обећавају. да док Господина истина тријумфира у нама, небо ће се приближити. Када се то догоди, пакла који нас искушава неће бити у стању да поднесемо присуство неба и покријеће се и сакрије.

"Јер ако то ураде у зеленој шуми, шта ће се урадити на сувом?" Слушаоци су знали шта то значи: ако је Он био међу њима, одбацили су Његову истину, шта ће учинити када се сећање на Његово присуство и Његова чуда осуше? У унутрашњем смислу зелено дрво је истина која је и даље жива од љубави према њему. Чак и када видимо идеале Речи, борићемо се са искушењем. Али кад се то дрво осуши, кад не можемо осетити живот и снагу истине, битка постаје много тежа.

У обе ове слике - Његов плач на Бадњак, Његово тужно упозорење женама да плачу за собом и за своју децу, Господин нас припрема да се боримо за оно у шта верујемо. Како нас Он припрема? Уверавајући нас, не само о предстојећим суђењима, већ ио сигурности победе сада када је открио своју моћ. Постоји право чудо, таква нада за вечну срећу у правој хришћанској религији. Ипак, ниједну нашу вредну љубав никада неће задржати све док се не суочи са својим изазовима. Мора постојати време плача: наш милостиви Господин плаче над нашим борбама и даје нам снагу из милосрђа; наши снови и наде плачу кад се плашимо да су изгубљени. Кроз суђење изражавамо посвећеност својим сновима, а Он нас ослобађа.

Мање од двадесет четири сата пре Његовог хапшења Господин је опет говорио о плачу. На Посљедњој вечери рекао је: "Најискреније вам кажем да ћете плакати и плакати, али свет ће се радовати." Али није се ту зауставио. "И бићете тужни, али ваша ће се туга претворити у радост. Жена, кад је порођала, има туге јер је дошао њен час; али чим је родила дете, више се не сећа боли, због радости што се људско биће родило у свету. Зато сада имаш тугу, али ја ћу те поново видети и твоје ће се срце радовати, а твоју радост нико неће узети од тебе. "

Кад је био разапет и поново је устао, вероватно су помислили да су му се сада испуниле речи. Сад су нашли радост коју нико није могао да им одузме. Можда су, када су патили од руку прогонитеља и нашли радост међу хришћанима, мислили исто. И на крају, кад су водили своје приватне битке и из Његове моћи победили непријатеља изнутра, знали су шта Он заиста мисли.

"Исус је плакао над градом." "Плачите за собом и за своју децу." Наша љубав према истини биће угрожена, а с њом и нада у истинску веру и истинску доброчинство. У том циљу Он је дошао на свет и тријумфовао се јаком, попио чашу одбацивања и привидне смрти - да би нашу тугу претворио у радост. Стога је могао рећи и: "У свету ћете имати невољу; али будите добри, ја сам победио свет." Амин

(Референце: Luka 19:29-44, 23:24-38)

Библија

 

Jevanðelje po Luki 24

Студија

   

1 A u prvi dan nedeljni dođoše vrlo rano na grob, i donesoše mirise što pripraviše, i neke druge žene s njima;

2 Ali nađoše kamen odvaljen od groba.

3 I ušavši ne nađoše telo Gospoda Isusa.

4 I kad se one čuđahu tome, gle, dva čoveka staše pred njima u sjajnim haljinama;

5 A kad se one uplašiše i oboriše lica k zemlji, rekoše im: Što tražite Živoga među mrtvima?

6 Nije ovde; nego ustade; opomenite se kako vam kaza kad beše još u Galileji,

7 Govoreći da Sin čovečiji treba da se preda u ruke ljudi grešnika i da se razapne i treći dan da ustane.

8 I opomenuše se reči Njegovih.

9 I vrativši se od groba javiše sve ovo jedanaestorici i svima ostalim.

10 A to beše Magdalina Marija i Jovana i Marija Jakovljeva i ostale s njima koje kazaše ovo apostolima.

11 I njima se učiniše njihove reči kao laž, i ne verovaše im.

12 A Petar ustavši otrča ka grobu, i natkučivši se vide same haljine gde leže, i otide čudeći se u sebi šta bi.

13 I gle, dvojica od njih iđahu u onaj dan u selo koje beše daleko od Jerusalima šezdeset potrkališta i zvaše se Emaus.

14 A oni govorahu među sobom o svima ovim događajima.

15 I kad se oni razgovarahu i zapitkivahu jedan drugog, i Isus približi se, i iđaše s njima.

16 A oči im se držahu da Ga ne poznaše.

17 A On im reče: Kakav je to razgovor koji imate među sobom idući, i što ste neveseli?

18 A jedan, po imenu Kleopa, odgovarajući reče Mu: Zar si ti jedan od crkvara u Jerusalimu koji nisi čuo šta je u njemu bilo ovih dana?

19 I reče im: Šta? A oni Mu rekoše: Za Isusa Nazarećanina, koji beše prorok, silan u delu i u reči pred Bogom i pred svim narodom;

20 Kako Ga predadoše glavari sveštenički i knezovi naši te se osudi na smrt, i razapeše Ga?

21 A mi se nadasmo da je On Onaj koji će izbaviti Izrailja; ali svrh svega toga ovo je danas treći dan kako to bi.

22 A uplašiše nas i žene neke od naših koje su bile rano na grobu,

23 I ne našavši tela njegovog dođoše govoreći da su im se anđeli javili koji su kazali da je On živ.

24 I idoše jedni od naših na grob, i nađoše tako kao što i žene kazaše, ali Njega ne videše.

25 I On im reče: O bezumni i sporog srca za verovanje svega što govoriše proroci!

26 Nije li to trebalo da Hristos pretrpi i da uđe u slavu svoju?

27 I počevši od Mojsija i od svih proroka kazivaše im šta je za Njega u svemu pismu.

28 I približiše se k selu u koje iđahu, i On činjaše se da hoće dalje da ide.

29 I oni Ga ustavljahu govoreći: Ostani s nama, jer je dan nagao, i blizu je noć. I uđe s njima da noći.

30 I kad seđaše s njima za trpezom, uze hleb i blagoslovivši prelomi ga i dade im.

31 Tada se njima otvoriše oči i poznaše Ga. I Njega nestade.

32 I oni govorahu jedan drugom: Ne goraše li naše srce u nama kad nam govoraše putem i kad nam kazivaše pismo?

33 I ustavši onaj čas, vratiše se u Jerusalim, i nađoše u skupu jedanaestoricu i koji behu s njima,

34 Koji govorahu: Zaista ustade Gospod, i javi se Simonu.

35 I oni kazaše šta bi na putu, i kako Ga poznaše kad prelomi hleb.

36 A kad oni ovo govorahu, i sam Isus stade među njima, i reče im: Mir vam.

37 A oni se uplašiše, i poplašeni budući, mišljahu da vide duha.

38 I reče im: Šta se plašite? I zašto takve misli ulaze u srca vaša?

39 Vidite ruke moje i noge moje: ja sam glavom; opipajte me i vidite; jer duh tela i kostiju nema kao što vidite da ja imam.

40 I ovo rekavši pokaza im ruke i noge.

41 A dok oni još ne verovahu od radosti i čuđahu se reče im: Imate li ovde šta za jelo?

42 A oni Mu daše komad ribe pečene, i meda u saću.

43 I uzevši izjede pred njima.

44 I reče im: Ovo su reči koje sam vam govorio još dok sam bio s vama, da sve treba da se svrši šta je za mene napisano u zakonu Mojsijevom i u prorocima i u psalmima.

45 Tada im otvori um da razumeju pismo.

46 I reče im: Tako je pisano, i tako je trebalo da Hristos postrada i da ustane iz mrtvih treći dan;

47 I da se propoveda pokajanje u ime Njegovo i oproštenje greha po svim narodima počevši od Jerusalima.

48 A vi ste svedoci ovome.

49 I gle, ja ću poslati obećanje Oca svog na vas; a vi sedite u gradu jerusalimskom dok se ne obučete u silu s visine.

50 I izvede ih napolje do Vitanije, i podignuvši ruke svoje blagoslovi ih.

51 I kad ih blagosiljaše, odstupi od njih, i uznošaše se na nebo.

52 I oni Mu su pokloniše, i vratiše se u Jerusalim s velikom radošću.

53 I behu jednako u crkvi hvaleći i blagosiljajući Boga. Amin.